Удружење студената Правног факултета НОМОКАНОН је, 12.04.2011. године, организовало трибину под називом
Комунистичко наслеђе у Србији. Мотив за организовање трибине јесте да се одговори на питање ко скрива истину и да ли је могуће да данас, 50-60 година од неких догађаја, постоје људи који не желе да се о тим догађајима сазна истина одн. који желе да та истина буде приказана на другачји начин. Kонференцијска сала Правног факултета је била премала за све оне који су желели да чују шта на ову тему имају да кажу:
- Миша Ђурковић - научни сарадник Института за европске студије,
- Чедомир Антић - историчар,
- Гојко Лазарев бивши судија Окружног суда у Шапцу и
- Рајко Ђурђевић - књижевник.
Први говорник је био господин
Миша Ђурковић који је указао на то да се комунистичко наслеђе види у комплетном јавном дискурсу: све патриотске НВО се на телевизијама називају десничарима а сам тај термин се користи у истом негативном контексту, како је коришћен 50-тих, 60-тих, 70-тих година Даље, то је доминатна идеологија - јер ако су све странке исте (чак и саме странке говоре о непостојању идеолошких разлика између њих), ако их финансирају исти људи кога, онда, те странке представљају и који је смисао бира? Као трећи сегмент испољавања комунистичког наслеђа су кадрови, с обзиром да је на сцени модел репродукције елита - исте породице се у другом - трећем колену репродукују на власти.
Имамо политичке партије у којима није могућа смена, лидери неких партија могу да изгубе и по неколико избора али не могу бити смењени зато што постоји један контролисан систем репродукције елите која је умрежена између себе. Када говоримо о комунистичком наслеђу у култури, када погледате на којим моделима се врши тзв. реформа нашег образовања, када видите ко су људи који воде данас кључне установе културе у Србији (нпр. Народну библиотеку) схватите да нисмо на добром путу. На крају, утицај комунистичког наслеђа је видљив и кроз притиске на све класичне установе које су традиоционално чувале идентитет код нас, пре свега притисак на Српску православну цркву, која се налази под већим притиском него што је била 60-тих година, закључио је г. Ђурковић.
На излагање господина Ђурковића се надовезао
г. Гојко Лазарев који је истакао да је током свог рада у правосуђу дошао до сазнања колико су тешки, многобројни и брутални били злочини комуниста. Партизанске јдинице су, истоврмено са отпором окупатору, вршиле неку врсту "чистке". У Шапцу и околини је ликвидирано око 2000 цивила и ратних заробљеника, а све се то дешавало на градском мосту. Методологија ликвидација је била разрађена - "комесари" су долазили у села са унапред припремљеним списковима кога треба ликвидирати. Међу убијеним је било и ратних злочинаца, али већина ликвидираних су били обични грађани који су из идеолошких разлога, као будући непријатељи, остављени без главе.
Ликвидације су биле бруталне - најчешће се убијало крампом, маљем, секиром, а понекад и пушчаном муницијом, што је био изузетак. Нарочито тешке последице тих ликвидација биле су због тога што су људи бацани у реку и никада нису пронађени. Ти мученици су налажени на речним адама или су долазили чак до Калемегдана па су их ратни победници приказивали као усташке жртве из Јасеновца и др. логора у Хрватској које су Савом дошле до Београда.
Најтрагичније у свему томе јесте то да су они који су сва та зла организовали били на власти у Србији 50 година, а њихова деца и унуци су и данас на власти. ,,Наслеђе комунизма није ни мало лако, оно је тешко, туробно и притиска све нас а моја порука је да се бавимо тиме, да откривамо истину и да кажемо онима који су зликовци да су зликовци'' закључио је господин Лазарев.
Чедомир Антић је говорио о историјским приликама у којима се појавио комунизам и о његовим каснијим последицама. Највећа грешка комунистичког тоталитаризма је у томе што мисле да могу сами да преокрену ток историје и да могу сами вештачки, за кратко време, да надокнаде процесе који су у другим земљама трајали десетинама па и стотинама година. Ми смо током Другог светског рата доживели највећи грађански рат у својој историји и тешко да је било који народ у Европи био тако подељен. Наш народ није био у потпуности задовољан комунизмом али су, после рата, комунисти свакако били утицајни нашем народу. Ипак, да би дошли на власт, они су проузроковали смрт око 70 000 грађана који су живели у границама да нашње Републике Србије. Око 30 000 хиљада страдалих били су припадници националних мањина, али ових око 40 000 хиљада убијених чине Србе једним од највећих жртава тог терора који се догодио после Другог светског рата, истакао је г. Антић. Последица пактирања тог режима са разним радикализмима јесте чињеница да су у једном тренутку грађани Југославије живели као грађани неке средње развијене европске земље, да је земља презадужена већ 1979. године, да је створен мегаломански менталитет, веровало се да ми рат не можемо изгубити, веровало се да ми не морамо да радимо а да можемо боље да живимо од многих западноевропских народа, веровало се да није важно шта је урађено после 1945. године већ је важно како ми имамо црвени пасош, како можемо да путујемо, како када добијемо посао можемо мого мање да радимо него што могу да нас плате... Последице су језиве: створили смо једно друштво које је брзо индустријалитовано, а нема индустрију, друштво које је убрзано урбанизовано, а нисмо добили грађане, створили смо државу која је тврдила да је четврта или пета сила на свету а распала се вољом сопствених грађана за неколико месеци.
" нагласио је господин Антић.
Као аутентичном борцу за српски народ и његове националне интерере, част да има завршно излагање на овој трибини припало је господину РајкуЂурђевићу који је о комунистима рекао: "Они су убили четвртину човечанства на земаљској кугли, питам се чега је то вредно. Нека ми Бог опрости, ја за комунисте немам ни једну једину реченицу оравдања чак ни са хришћанског аспекта". ,,У Србији (и Русији) имамо специфичне видове комунизма, чини ми се његове најоштрије форме које се састоје у душманском и крвничком односу према српском народу, свим његовим интересима, националном бићу и свему осталом против његове будућности. То важи за Србе и Русе. Имао сам промоцију моје књиге Маршал у Њујорку, питао сам да нам западна политичка и филозофска мисао објасни, да се снађемо због чега је Слободан Милошевић означен као највећи комунистички злочинац и Јосиф Висарионович Стаљин а нису означени Јосип Броз, ако му је то име, и, без сумње, највећи зликовац од кад Сунце греје а то је Владимир Иљич Лењин? Ако је икад ђаво ходао земљом то је могао да буде само Лењин. Наравно да би одговор открио све оно што нам се данас јавља на талону јавног и политичког живота и наше српске судбине. Окосница теорије комунистичког учења јесте теорија одумирања државе а када наша држава буде умрла ми ћемо тек тада "пропевати". Необично запада за око сваком интелектуалцу да су скоро потпуно исте лажи, као методологија, коришћене у октобарској револуцији у Русији и 5. октобра у Србији. Исти агенти - ако су се они обучавали на Јанка пусти ови су се обучавали на Истоку.
Желим да укажем на још један аспект, на духовни аспект. У историји човечанства, све до појаве Христа небо је било крвавије од земље или се не зна шта је било крвавије. Појавом Христа човек се очовечио, проходао земљом и добио Божији лик. После 2000 година јавља се једна наказа мисаона - комунизам, нешто најстрашније. Куга је побила 40 000 људи у Европи и остала симбол смрти, комунизам је убио четвртину човечанства.
Шта за њих значи људски живот ако пуцају Пантократору у чело, он за њих нема никакву цену... Они не спавају. Њима је Запад дао паре да убију покушај буђења српског народа 90-тих година, а онда је рекао ми смо вас довели на власт сад га пљачкајте, вратите нам оно што смо вам дали - штетним уговорима по српски народ, српску привреду и државу и само нека их је што мање...На крају, два битна процеса обележавају данас Европу. Европа се, данас, одриче Хришћанства и Европа се одриче основа византијске културе чиме, наравно, поткопава структуре сопствених друштава.", закључио је излагање господин Ђурђевић.
Пре преласка на питања из публике,
члан Удружења студената Правног факултета НОНОКАНОН, Владан Михаиловић је за ову трибину припремио пригодну беседу која је својом иронијом све присутне подстакла на размишљање...
Трибина је завршена питањима присутним гостима и на крају општи закључак је да можда ни сви ми заједно нисмо свесни каква неман нас је снашла и да је потребно што пре да се освестимо, пробудимо и наставимо тамо где су на наши преци стали, а то је на путу изградње чврсте, стабилне, вредне и поносне српске државе.
Информативна служба
Удружења студената Правног факултета
НОМОКАНОН
Нема коментара:
Постави коментар