Агресија као међународно кривично дело
 |
| тзв. колатералнa штета НАТО агресије |
Агресија представља међународно кривично дело. ''То је насилна акција, једне или више држава, против територијалног интегритета или политичке независности друге државе, предузета са намером да оспори право на опстанак државе, измени њен друштвени и економски систем, и томе слично.''[1]
Агресија је сложена појава. Осим оружане постоји и економска, политичка, пропагандна (облици индиректне агресије). ''Агресивни ратови су стална појава у развоју човечанства. Њихова инкриминација, односно дефинисање као посебног деликта (злочин против мира) ипак нема дугу историју.''[2]
За санкционисање агресије значајни су Версајски уговор из 1919. и његове одредбе о кривици немачког цара Вилхема II, затим Брајан-Келогов пакт из 1928. и документи нирбешког и токијског суда, којима је агресија, која је по Брајан–Келоговом пакту државни деликт, ''овим de facto постала кривично дело које може да учини и појединац.''[3]
Хуманитарна интервенција као вид агресије
Концепт хуманитарне интервенције представља акт насилног мешања једне државе у ствари друге државе, да би се тако остварили сопствени интереси. Страна која интервенише најчешће налази оправдање у ''хуманитарним'' разлозима. Управо путем наводне заштите људских права, отвара се могућност да се ''заобиђе'' забрана употребе силе у међународним односима, ''јер ако се слободно допусти било којој држави или организацији да процењује када се у некој другој држави масовно крше људска права и тиме угрожава светски мир и сл, онда је сасвим лако могуће да одређена држава такву процену направи, не на темељу реалног стања, већ на основу сопствених интереса, које ће остварити таквом оружаном хуманитарном интервенцијом преобученом у легално рухо.''[4]
 |
| симулација преговора у Рамбујеу |
Уколико стање у некој држави представља претњу миру и безбедности, постоји прописана процедура у оквиру УН, те нема потребе прибегавати никаквим конструкцијама каква је ''хуманитарна'' интервенција. Може се констатовати да је ''цео концепт хуманитарне интервенције у основи погрешан и омогућава да моћне државе спроводе агресију ради остваривања сопствених интереса, а онда, то правдају хуманитарним разлозима... Из овога произлази да право на хуманитарну интервенцију не постоји, а свака агресија која се именује као хуманитарна интервенција није чак ни злоупотреба права, јер такво право не постоји, већ представља најобичније противправно понашање, односно злочин против мира'' [5]
Из наведеног је јасно да је НАТО починио агресију на СРЈ 1999. године, и при томе, између осталог прекршио: општа правна начела као што је начело bona fides путем намештених преговора у Рамбујеу, затим pacta sunt servanda ултиматумом у Рамбујеу, nemo iudex in sua causus које постоји још од античког доба, а предвиђа га и сама повеља УН, члан 27. став 3, као и да се причињена штета мора надокнадити, нарочито ако је учињена противправним актима. Прекршена су и општа начела међународног права, на пример начело суверене једнакости држава, начело забране претње силoм и начело забране употребе силе. Прекршена је и Повеља Уједињених нација, повређени су основни циљеви и основна начела УН, начело одржања међународног мира и безбедности, обавезе мирног решавања спорова, забране мешања у унутрашње послове држава, повређена је обавеза да се спор изнесе пред Савет безбедности УН,као и забрана предузимања принудних акција без одобрења Савета безбедности УН. Повређене су и бројне мултилатералне и билатералне конвенције (Хашке конвенције из 1899. и 1907, Женевске конвенције о заштити жртава рата 1949. и Допунски протокол I уз њих из 1977, и многе друге).[6]
Део те агресије био је и Хашки ad hoc трибунал. У току бомбардовања он је подигао оптужницу по налогу НАТО пакта против тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића, о чему сведочи у својој књизи Марти Ахтисари: ''Добили смо телефонске позиве из Немачке, УН и са других места све тајанственији један од другог. На крају је Анан телефонирао тајном везом преко финске амбасаде у Стокхолму и рекао ми да је у Хагу подигнута оптужница против Милошевића. Пре тога се у телефонским разговорима помињало да је госпођа из Хага заузела стварно тврду линију и што мање говорите, то боље. Информација је требало да буде објављена два дана касније у 14:00 часова. Чули смо такође да је председник Србије добио исти третман. То је поткопало наш резервни план да разговарамо са њим уместо са Милошевићем. 26.05. смо одлетели у Москву…Пре званичног сусрета састао сам се са Талботом на ручку у финској амбасади. У тој фази бавили смо се и таквом мишљу да следећег јутра на брзину свратим до Београда и да оданде одем пре четрнаест часова, када је требало да буде објављена оптужница против Милошевића”[7]
Још један доказ о овоме пружа у својој књизи Весли Кларк: “У уторак, 25. маја (1999.) до нас су стигле гласине да ће међународни кривични суд у Хагу подићи оптужницу против Милошевића. Био сам један од неколицине с којима је главни тужилац Луиз Арбур разговарала када је покренула правни поступак против Милошевића... У среду увече позвали су ме из Стејт Департмента. Тачно је, рекли су. Милошевић ће сутра бити оптужен.''[8]
 |
| Варварински мост, варварски чин агресије НАТО-а |
Може се поставити оправдано питање како све ове дипломате и официри знају за оптужницу и какве везе они имају са тим. Иначе оптужница је подигнута без икаквих доказа, јер истрага је почела да се спроводи после јуна 1999. и окупације Косова и Метохије (а оптужница је подигнута у мају када није физички било могуће за истражитеље из Хага да обављају истражне радње. Али Хаг у свом маниру прво подигне оптужницу, па онда скупља ''доказе'')
Да је Хашки трибунал политичка творевина доказао је и својим одбијањем да суди одговорним у НАТО алијанси за бројне злочине почињене током агресије на СРЈ, правдајући то својом ''ненадлежношћу''. Овакав став је у супротности са чланом 1. Статута ad hoc трибунала који предвиђа надлежност овог суда за сва лица која су осумњичена за кривична дела из његове надлежности (чланови од 2 до 5).
Хашки трибунал као средство индиректне агресије
Хашки трибунал је средство индиректне агресије на српски народ. У то не може, нити сме бити сумње међу теоретичарима међународног права. Довољно је илустровати ову тврдњу са само пар примера (а заиста има их много).
Некадашњи председник трибунала Антонио Касезе поводом подизања оптужнице против др Радована Караџића, тада председника Републике Српске каже: ''Одлука представља фундаменталан корак, па да видимо ко ће сада сести за преговарачки сто са неким ко је оптужен за геноцид.''[9]
Поводом Хага у хрватској штампи су се могли срести и овакви натписи: ''да је Међународни трибунал створен управо да Београду ствара невоље и да буде механизам за обнављање притисака против Срба у другој фази југо кризе.''[10]
Као потврду ових речи можемо навести и став Ремзија Кларка, према чијем мишљењу ''основни инструменти америчке политике према Србима су Трибунал, ОСЦ и стални избори, да тим изборима одузму земљу од народа.''[11]
У овом кратком излагању осврнули бисмо се још само на један (а заиста их има много) интересантан случај. Ради се о донедавном председнику Хашког трибунала Теодору Мерону. Овај, иначе познати професор међународног права из САД, пре него што ће постати председник тог ''суда'' истицао се публицистичким чланцима пуним мржње против српског народа и државе током 1998/99. године.[12]
 |
| Хашка инквизиција: Суђење истини |
И пракса суда потврђује све претходно изнете наводе. Оптужено је руководство, и војно и цивилно, Срба, и у Србији, и у Републици Српској крајини и Републици Српској. Злочини који им се стављају на терет су по својој природи колективни, и на оптуженичкој клупи је у ствари цео српски народ. Са друге стране систематски се игноришу и прикривају бројни и страшни злочини учињени над Србима, који су и били највеће жртве ратова на овим просторима. Докле сеже лицимерје Хага илустроваћемо само једним примером. У Статуту трибунала, члан 10, став 1, предвиђено је начело ne bis in idem (само половично јер у ставу 2 се наводи да пресуде националних судова не обавезују Трибунал, и да он може судити поново за већ пресуђену ствар!?), односно да се ниједном лицу не може судити пред домаћим судом за дела за која му је већ суђено пред Хашким трибуналом. Међутим кад су Срби у питању ни ово правило не важи. ''О томе сведочи случај пуковника ВРС Алексе Крсмановића, коме је после ослобађања од стране ad hoc трибунала, суђено за та кривична дела пред Вишим судом у Сарајеву. Хашки трибунал, иако је знао за то, није нашао за сходно да упозори национални суд.'' [13]
Последњи удар идеолошке инквизиције Хага биће усмерен на Србску Цркву, као ''ратнохушкачку установу'' коју треба ''денацификовати''.[14] Много пута је наша Црква нападана да крије оне које Хаг прогони. Чак су и свештеници и њихове породице били физички нападани (Старовлах). Можда о овоме најбоље сведочи исповест Милована Бјелице, који је више од 2 месеца држан у војној бази у Тузли, где је био, уз примену тортуре, без контаката са породицом и адвокатом, ислеђиван од агената ЦИА –е, који су га између осталог испитивали и о томе зашто Срби подижу гробља и цркве широм Босне, сумњајући да се то ради због помагања у скривању оптужених Срба!?[15] Заиста, какав коментар дати на ово.
наставиће се...
Срђан Ного
Упутнице:
[1] Смиља Аврамов и Миленко Крећа: Међународно јавно право, ''Савремена администрација'', Београд, 2003, стр. 645.
[2] Милан Шкулић: Међународни кривични суд, ''Досије'', Београд, 2005, стр. 282.
[3] Исто, стр. 282.
[4] Милан Шкулић: Међународни кривични суд, '''Досије'', Београд, 2005, стр. 284-285.
[5] Исто, стр. 285.
[6] Борис Кривокапић: НАТО агресија на Југославију –сила изнад права, ''Чигоја штампа'', Београд 1999, стр. 43 -88.
[7] Марти Ахтисари: Мисија у Београду, ''Филип Вишњић'', Београд 2001, стр.150.
[8] Весли К. Кларк: Модерно ратовање (Босна, Косово и будућност оружане борбе, ''Самиздат Б 92'', Београд 2003, стр. 361.
[9] Наша борба, 27. 7. 1995. године, цитирано по Коста Чавошки: Хаг против правде, ИКП ''Никола Пашић'', Београд, 1998, стр. 47
[10] Мароје Миховиловић: Нирнберг у Хагу, Нови лист, Ријека, 16.10. 1994., цитирано по Митар Кокољ: Међународни кривични суд за претходну Југославију, ''Центар маркетинг'', Београд, 1995, стр. 56.
[11] Из експозеа тадашњег заменика министра правде БиХ Драгана Божанића на округлом столу у организацији Југословенског удружења за кривично право и криминологију на тему ''Стални међународни суд, реалност или не'', одржаном 31. 10. 1998. године у Београду. Цитирано по Драго Радуловић: Међународно кривично право, ''Културно –просвјетна заједница'', Подгорица 1999, стр. 149.
[12] О Теодору Мерону више видети: Војислав Шешељ: Геноцидни израелски дипломата Теодор Мерон, ''Српска радикална странка'', Београд, 2004.
[13] Срето Ного оп. цит. стр. 115
[14] Владимир Димитријевић: Велики мајстор историје и његови шегрти, ''Двери српске'', број 24, Београд 4/2004. стр. 8
[15] Милован Бјелица, ''Недељни телеграф'', 30. 6. 2004.
Нема коментара:
Постави коментар