НОВА - СТАРА КРИВОТВОРЕЊА ИСТОРИЈЕ

Инсистирање лидера Социјалдемократске странке и председника црногорског парламента Ранка Кривокапића на усвојању закона у којем ће писати да је Србија 1918. године насилно анектирала Црну Гору представља нов и груби покушај фалсификовања историје. Овај покушај у бити није нов него је последњих година поново актуелизован. Очекивало се да ће представници историјске и правне струке бити јединствени у оцени и реакцији оваквих покушаја али одговора бар јавно ових дана нисмо били у прилици да чујемо.

Цетиње, 28. 8. 1910. проглашење Црне Горе за краљевину

Тврдња да је династија Петровић детронизована насилним актом не само да не одговара историјским чињеницама него ствара погрешну слику односа Србије и Црне Горе. Историјски догађаји се тумаче аршинима времена у којем су настали а не касније, јер у том случају разлике између фалсификовања и ,,новог читања историје,, скоро да и нема.

У законски текст, односно у владином предлогу закона уврштена је норма по којој је династија Петровић детронизована насилним актом.

Ради историјске истине и појашњења прилика у Црној Гору 1918. предлагачи оваквог закона морали би консултовати историјску и архивску грађу и тамо пронаћи све одговоре.

Црну Гору 1918. године ослободили су црногорски устаници и комите. Они су преузели команду од окупатора у свим црногорском градовима и створили услове за успостављање привремене цивилне власти. Било је преко 30 000 устаника и комита. У време заседања Подгоричке скупштине у Црној Гори се налазило само 700 војника Другог Југословенског добровољачког пука. То су били бивши војници аустругарске војске, Срби из Босне, Херцеговине, Војводине, Хрватске и Боке, затим Хрвати и Словенци а било је и Италијана и Чеха. Ова јединица је била, додуше под командом српске војске. У пуку није био ни један војник из Србије!!

Треба напоменути и други важан податак, пук је био стациониран у Боки која тада није била у саставу Црне Горе. Простом рачуницом отклања се свака претпоствка да је 700 војника окупирало Црну Гору у којој је тада било 30 000 наоружаних људи.

Последња црногорска скупштина је изабрана јануара 1914. и после четворогодишњег мандата њен рад по сили сопствених закона је истекао у јануару 1918. године. За време мандата ове последње црногорске скупштине, због ратних прилика имала је само један сазив, крајем 1915. Дакле после јануара 1918. године истеком мандата скупштина је стављена ван снаге и нема говора о неком њеном прекинутом континуитету.

Друго, Подгоричку скупштину су сазвали искључиво и само народни прваци из Црне Горе без и једног држављанина Србије, па тако одлуке Подгоричке скупштине се по логици ствари морају сматрати као унутрашња ствар црногорског народа.

Дворска застава Црне Горе у доба династије Петровић

Референдум о присаједињењу Црне Горе и Србије је урађен исто тако без учешћа држављана Србије. Овај референдум је запамћен и по боји гласачких листића. Да би се отклонила било каква злоупотреба гласачких листића код неписмених гласача штампани су у две боје. Зелени листић је био предвиђен за самосталну Црну Гору а бели за уједињење са Србијом. Од тада у народу постоји назив за присталице једне или друге опције и вечита подела на ,,бјелаше,, и ,,зеленаше,, Референдумом народ Црне Горе је своју будућу судбину везао у заједништво са Србијом и новонасталом краљевином СХС. Дакле све одлуке, скупштинске и референдумске биле су донесене вољом народа Црне Горе.

Са друге стране народ у Србији је одвајкада Црну Гору доживљавао као спасиоце српства, пијемонт и српску Спарту. Најсрпскији део свеколиког српства. Црна Гора је била земља предака већине становника Србије, и саме династије Карађођевић па су емотивне и националне везе биле нераскидиве. Заједништво Црне Горе са Србијом доживљаван је као природни след историјских догађаја и никако као резултат некаквог ,,великосрпског,, пројекта како се данас тумачи.

Од тада је прошло, безмало цео један век и много тога се променило. Распадом Југославије настале су нове државе и то су можда природни процеси у развоју друштва. Референдумском одлуком Црна Гора је постала самостална и суверена држава и ту већинску народну одлуку треба поштовати.

Међутим фалсификовањем историје, непотребним и ничим изазваним непријатељским ставом према дојучерашњој браћи и саплеменицима прави се велика и непроцењива штета. Имао је српски народ у својој дугој историји бројне непријатеље и са свима, уз огромне жртве излазио је на крај. Од својих традиционалних непријатеља научио је како треба да се постави, одбрани и сачува.Генерацијама васпитаван у једном, слободарском и братском духу српски народ једино на шта није спреман и нема одбране је антисрпско деловање сопствене браће.

Бранко М. Јевтић