ХАШКИ ТРИБУНАЛ И КРИВИЧНО ДЕЛО ЗЛОЧИНА ПРОТИВ МИРА - ПРВИ ДЕО

Оснивање трибунала

Савет безбедности УН

Међународни трибунал за гоњење лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права извршене на територији бивше Југославије настао је одлукама Савета безбедности на шта овај орган УН према Повељи те организације никако није имао право. Хашки трибунал је основан резолуцијама 808 од 22. фебруара 1993. и 827 од 25. маја 1993. године у јеку грађанског рата у бившој Југославији. Прецизније речено, резолуцијом број 808 најављено је његово формирање, што је и урађено резолуцијом број 827. Правни основ за оснивање трибунала свакако није правно перфектан с обзиром на то да се Савет безбедности позвао на главу VII Повеље ОУН по којој овај орган има право на предузимање принудних мера како би успоставио и очувао међународни мир и безбедност. Неспорно је да појам мера које су у надлежности Савета безбедности никако није идентичан појму суда или трибунала као и то да кривични суд никако не може бити задужен за то да успостави и очува мир. Такође, присталице оснивања Хашког трибунала често се позивају и на члан 29 Повеље ОУН према коме Савет безбедности има право да оснива своја помоћна тела која би му помогла у раду и вршењу делатности. Међутим, и лаику је јасно да суд, орган чије главне одлике морају бити независност и непристрасност не може никако бити изједначен са помоћним телом које Савет безбедности има право да оснива. По речима професора Зорана Стојановића ''кривични суд не може имати ни карактер помоћног тела Савета безбедности, јер се та тела не могу образовати за послове за које ни сам Савет безбедности није надлежан.''[1] Ни у једном члану Повеље ОУН се не помиње право Савета безбедности да оснива судске органе. Став да је оснивање Хашког трибунала било легално, да за тај чин постоји ваљани правни основ, тешко се може бранити чак и веома широким тумачењем Повеље којим би се проширила надлежност Савета безбедности до неслућених размера и којим Савету безбедности руке ничим не би биле везане. Савет безбедности би тада могао да ради практично све, да предузима и мере које би представљале драстично кршење начела немешања у унутрашње ствари држава уколико би проценио да дотична држава угрожава светски мир и безбедност. Кривични суд, дакле, што би Трибунал требало да буде, никако не може представљати помоћно тело Савета безбедности. Помоћна тела Савета безбедности се ни под којим условима не могу образовати за оне делатности за које ни Савет безбедности није надлежан. Такође, мора се приметити и то да су мере које се предузимају на основу главе VII Повеље ОУН уперене против оне државе која угрожава светски мир и безбедност, па сходно томе ако би стварање суда била таква мера тај суд никако не би могао да буде непристрасан, што је један од основних задатака судске функције. Оно што се такође мора истаћи јесте чињеница да оружани сукоб у бившој Југославији није представљао претњу светском миру и безбедности, већ је био класичан грађански рат који никако није могао да обухвати друге европске земље. Једини међународни рат представља агресија Северноатлантске алијансе на СРЈ, за коју се Хашки трибунал прогласио ненадлежним иако је било очигледно да је у питању акт агресије (која није предвиђена статутом трибунала), а такође постоје непобитни докази да су у току агресије учињене бројне друге повреде међународног права, пре свега ратни злочини против цивилног становништва.

зграда ICTY у Хагу

Да је ad hoc трибунал антиправна установа види се из његовог самог назива: ''International Tribunal for the Prosecution of persons Responsible for Serious Violations of International Humanitarian Law committed in the territory of Former Yugoslavia since 1991'' (''Међународни трибунал за гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног кривичног права'' ). Овакав назив је противречан и представља озбиљну повреду кривичноправних и кривичнопроцесних одредби. Наиме, ''у називу се говори о кривичном гоњењу што није задатак суда већ тужилаштва.''[2]  

Суд не може никако бити орган прогона, већ он мора бити независни орган који непристрасно процењује аргументе обе равноправне стране, тужилаштва и одбране.

Очигледно је да између суда и тужилаштва постоји чврста функционална веза, ''што представља озбиљну аномалију, јер је у било ком законодавству незамисливо да орган који води поступак и пресуђује (суд) буде у тесној организационој и функционалној вези са једном од странака у поступку.''[3] Ово представља одступање од начела основних кривичнопроцесних функција. 

Процеси у Хагу потврдили су да странке у поступку нису равноправне, већ је тужилац био ''апсолутно фаворизован у сваком смислу''.[4] Примера за то је много, од неограниченог притвора за осумњичене, при чему је било случајева да се оптужница не подигне више година или толико чекају на суђење (случајеви Крајишник и Шешељ на пример), неодређене оптужнице, затрпавање оптуженог хиљадама страница материјала од стране тужилаштва, који располаже огромним бирократским апаратом, финансијама и ресурсима, тако да одбрана није физички у стању да обради толики материјал,...

Други проблематични појам у називу трибунала је термин одговорности, односно што се лица осумњичена (па чак и они против којих постоје само основи сумње) унапред означавају као ''лица одговорна за озбиљна кршења међународног хуманитарног права''. Овакав термин је у супротности са претпоставком невиности, на тај начин суд већ унапред најављује своју одлуку. Ако се већ зна да су одређена кривична дела учињена, да су одређена лица кривично ''одговорна'' за то, губи се смисао суђења и утврђивања чињеница. Онда би само требало одлучити о кривичној санкцији, што представља апсурд (а очигледно је из праксе да су и пре суђења пресуде већ написане. То важи само за Србе наравно).

Одредбе из наслова садржи и Статут трибунала у члану 1. Сам статут је ''у многим својим деловима недоречен, нејасан, а често и противречан.''[5] Њиме су прекршена и три основна принципа кривичног права: nullum crimen sine lege (потпуно одсуство општег дела), nullum poena sine lege (неодређене казне), и nullum crimen sine culpa (нема општих услова за кривичну одговорност, а уведена је општа претпоставка кривице код командне одговорности ).[6]

Статут трибунала и злочин против мира (агресија)

америчко силовање правде

Бројни су примери који показују да је хашки ad hoc трибунал политичка институција, која има мало везе са правом. Тако по замисли господара ратова који су га и основали, Статутом није одређена његова надлежност за кривично дело злочина против мира (агресију). Наравно то је учињено ''намерно и свесно, да би се онемогућио кривични поступак против правих криваца за трагедију Југославије и њених народа ...то јест оних који су испланирали, организовали, подстицали, финансирали и извели насилно комадање Југославије. Други би разлог могао бити да је у време кад је стваран Хашки трибунал, значи 1992/93. године, већ био антиципиран агресивни рат НАТО –а против Југославије, па, да би се кривци заштитили од било какве одговорности, било је потребно статутом трибунала искључити његову надлежност у погледу агресије!''[7]  

Не сме се сметнути с ума да је за оснивање Хашког трибунала ''правни основ'' пронађен у неправилном тумачењу члана 29 главе VII Повеље УН, по којој Савет безбедности може да предузме све мере ради успостављања мира и безбедности. И ако се занемари чињеница да суд не може никако бити ''мера за успостављање мира'', нити је то сврха и задатак било ког суда, долази се у ситуацију да је, још једном Хашки трибунал супротан самом себи. Како образложити чињеницу да је суд основан да би успоставио мир, а да истовремено није надлежан да процесуира оне који су починили злочин против мира?! '' Да фарса са одређивањем стварне надлежности трибунала буде комплетна потрудили су се оснивачи трибунала искључењем из његове надлежности злочина против мира, као првих, најтежих и највише примењиваних код суђења у Нирнбергу.''[8] 

Злочин против мира је први и основни, а из њега проистичу сви остали. Недопустиво је да се једноставно зажмури и пређе преко тога, јер они који су криви за ово међународно кривично дело довели су до ситуације да касније у рату буду почињени ратни злочини.

наставиће се...
 

                                                                                                 Сибин Вукадиновић

                                                                                                               Срђан Ного 

Упутнице:

[1] Зоран Стојановић: Међународно кривично право, ''Досије'', Београд, 2003, стр. 96.

[2] Милан Шкулић: Зборник радова Релевантна питања међународног кривичног права,  [3] ''Службени гласник'', Београд, 2003, стр. 96. 

[3] Исто, стр. 97.

[4] Оливер Антић: Зборник радова Примена међународног кривичног права у националним законодавствима, ''Интермекс'', Београд, 2005, стр.151.

[5] Срето Ного: Сарадња са међународним кривичним судовима, ''Интермекс'', Београд, 2005, стр. 109.

[6] Зоран Стојановић: Аd hoc трибунал за бившу Југославију и међународно кривично право, реферат на Међународној конференцији о суђењу за ратне злочине у организацији Фонда за хуманитарно право, Београд, 7-8. новембар 1998, стр. 29.

[7] Милан Тепавац: Прави кривци нису у Хагу, ''Политика'' 20. 05. 2002.

[8] Милан Тепавац: Прави кривци нису у Хагу, ''Политика'' 20. 05. 2002.