ПОПИС У СРБИЈИ 2011.

У већини држава света, 2011. је година пописа становништва. Становништво ће се пописати према полу, узрасту, образовању, државној припадности, вероисповести, националности, матерњем језику, итд... Кад је Србија у питању, посебну пажњу побуђују рубрике: вероисповест, националност, језик, првенствено у контексту колективних права српског народа у околним државама. Како је показао Извештај о политичким правима српског народа у региону за 2010. Напредног клуба, српског невладиног удружења, положај српског народа је у већини земаља региона у незавидном положају, кад је реч о поштовању његових мањинских права.

Како је питање пописа постало актуелно почетком године, тако су и у политичком животу у Србији започеле спекулације о томе да ли ће и какав притисак трпети Срби приликом пописа, а првенствено се мислило на попис становништва у Републици Хрватској и Републици Црној Гори. У Хрватској антисрпска хистерија не јењава много од времена завршетка „Домовинског рата”(како га у Хрватској називају), док је у Црној Гори та хистерија на делу последњих десетак-петнаест година. У Босни и Херцеговини попис не може да се спроведе због противљења бошњачких политичара који истичу да би то била „легализација насиља”. У јавности се истицало да је попис у Хрватској, а посебно у Црној Гори политичко питање, које може значајно да утиче на токове политичког живота у тим земљама. Кад је сама Република Србија у питању, истицало се да је у Србији то ствар статистике, техничко питање и да нема везе с политиком. Како то код нас често бива, више волимо да гледамо преко плота код комшије, него да се бавимо оним што је битно за нас саме и да гледамо у своје двориште.

Да Србија има озбиљну и одговорну власт или бар опозицију, попис становништва би у времену у ком се налазимо била итекако значајна и ствар од велике политичке важности. Наравно, попис становништва није радња која сама по себи нуди конкретна решења, али итекако може да помогне да се утврде корени проблема који оптерећују једну заједницу каква је национална држава. А морамо признати да су Срби као народ у озбиљним проблемима, пре свега због тога што им прети биолошки нестанак. Помоћу пописа би се установио тренд опадања броја припадника српског народа, па би на тај начин могла да се формулише популациона политика која би тај тренд на неко краће време анулирала, а касније успела да тај тренд претвори у растући.

Попис би такође могао да буде врло користан да се покаже каква је структура становништва по образовању, па да се на основу тога формулише просветна политика која би поправила стање у тој области. Без образованих људи и квалификоване радне снаге, једна држава је осуђена на колонијални положај у будућности, јер је оно што се назива хуманим капиталом најзначајнији привредни ресурс у савременој светској економији.

У Србији је последњих двадесетак година приметна још једна негативна појава кад је демографија у питању. То је пустошење села и одлив пољопривредног становништва у градове, а посебно у Београд. Одлив људи из села у градове данас јесте једна природна појава, због тога што у савременој економији машине замењују механички људски рад, па се због тога вишак радне снаге са села пребацује у градове и запошљава у области услуга. Ово се за Србију не може рећи, јер и поред тога што је пољопривредна земља, храна је у Србији готово безобразно скупа. Због разноразних увозничких лобија, држава, оличена у носиоцима политичке власти, не нуди цену пољопривредних производа (посебно пшенице) која је реална и по којој се сељацима исплати да производе, већ разни картели уз помоћ носилаца политичке власти обарају цене пољопривредних сировина испод задовољавајућег минимума. Због тога се људима не исплати да производе за тржиште, већ се опредељују за одлазак у град у покушају да сналажењем обезбеде пуку езгистенцију. Тај тренд ће у будућности довести до следећег: увозимо сву храну, јер нема ко да је производи - људи нема, а нема ни машина које би их замениле, живимо сви у Београду или евентуално још 2-3 града, који личе на оне средњевековне, због мноштва сиротиње која се гомила по градским улицама, јер не могу сви да се негде запосле, или да приступе некој политичкој партији. Оваква слика би забринула сваку иоле озбиљну политичку елиту, али не и ону у Србији. Не треба бити натпросечно интелигентан да се види да је оваква појава негативна. Једино где треба мало напрегнути мозак је приликом изналажења конкретних решења. Једино решење се може наћи у ефикасној економски мотивисаној регионализацији, са сразмерно насељеним градовима као привредним центрима сваког од тих региона. Насупрот томе, на снази је политички мотивисан предлог регионализације од кога тешко да ће ико имати користи, не рачунајући оне који су га замислили и оне који предлог буду подржали и на крају спровели у дело.

Што се тиче пописа становништва у државама региона, он такође јесте битно питање за Србе, али и за Србију, као јединог могућег, барем у овом тренутку, заштитника српских колективних права. Посебно је ово питање значајно у Хрватској и Црној Гори, где је процењено да може бити посредних притисака на Србе. Међутим, то питање не може бити испред питања пописа становништва у Србији, јер само Србија која би саму себе кренула да сређује и на крају се колико-толико средила и стабилизовала може да пружи политичку, материјалну и другу подршку Србима који живе ван Србије. Да се заузме за њих и политички их заштити уколико би то било потребно.

Само за политичку елиту каква је тренутно на сцени у Србији попис становништва може да не буде битно питање. Они не разликују државни буџет од страначке касе, не разликују грађанина од гласача на изборима. Вероватно је да су свесни политичке, економске, демографске, духовне и сваке друге ситуације у којој се држава налази, али наравно да не желе да се народ позабави тиме, јер би онда лако могло да се постави питање одговорности, што би свакако имало негативне последице по њих. У Србији данас попис мора да буде ствар од прворазредног политичког значаја и то не у сензационалистичком смислу - да буде главна медијска тема 2-3 недеље, или колико већ буде трајао, него у суштинском смислу - да се демографски проблеми заиста тачно и правилно уоче (јер је очигледно да постоје), како би могли успешно да се реше. Србију данас можемо да готово у сваком контексту посматрамо као један оболео организам, коме је хитно потребно лечење. Међутим, свако успешно лечење може да почне једино успешном дијагнозом, а анализа демографске ситуације је свакако битан састојак те дијагнозе, јер ниједна држава не може да постоји без становништва. Окретање главе у страну или у туђе двориште не може да реши проблеме, већ само да их продуби.

Никола Цветановић