 |
| Срђа Трифковић |
„Истина и разум су вечни“, писао је Томас Џеферсон велечасном Самјуелу Ноксу 1810. године. „Они надвлађују. И увек ће надвладати...“ Џеферсон се преварио. Његово уверење да се „погрешно мишљење може толерисати тамо где је разуму препуштено да га оповргне“ било је наивно. Како Патрик Џ. Бјукенон доказује у успутном помињању у иначе здравој најновијој колумни, чак и људи здраве памети и добронамерни завршавају као жртве кампања дезинформација које се протурају као извештајi у медијима.
„Ни у једном од либијских градова у којима су се последњих недеља водиле борбе“, пише Бјукенон, „није се догодило ништа слично масакру у Обали Слоноваче, а камоли Сребреница.“
Треба напоменути да „Сребреница“ овде није коришћена као географска одредница, „масакр у“, већ као појам који означава ужас заједно са Аушвицом, Катином или Хирошимом.
„Сребреница“ која се користи у оваквом смислу већ је утврђено да је мит заснован на лажи. Да бисмо се просветили, наводи недавни чланак, морамо да превазиђемо рутинске баналности у дебатама о Сребреници које се махом ослањају на бројке; али сам термин „дебата“ одбацују они који би требало да су један од учесника:
Поричу принципијелно да ту има о било чему да се расправља. Много хиљада заробљеника је погубљено и угледни међународни правни форум непорецивог ауторитета је закључио да то чини геноцид. (Ово су „рутинске баналности“ које дефинишу параметре Сребренице као питања, ако не и као расправе.) Према нашим хипотетичким саговорницима у дебати нема о чему да се расправља зато што је све објашњено и јасно.
Разумни људи у балканској каљузи без својих личних етно-верских разлога, дуго се боре против ових „рутинских баналности“, укључујући и тврдњу да је чак 8.000 муслимана хладнокрвно убијено и против систематске злоупотребе термина „геноцид“.
ВРАТИМО СЕ БРОЈКАМА. Непорецива је чињеница да је током рата у Босни хиљаде муслимана убијено у региону Сребренице. Већина њих је страдала у јулу 1995. када је енклава скоро без борбе пала пред војском босанских Срба, а муслимански гарнизон 28. Дивизије босанско-херцеговачке војске покушао пробој. Знатан број је стигао на безбедно у Тузлу, град 60 км северно који су држали муслимани; мањи број је уточиште нашао у Србији, преко реке Дрине на истоку. Непознат број је убијен у борбама приликом пробоја; а „добар број осталих још увек наразјашњен“ је заробљен и погубљен од стране армије босанских Срба.
Број остаје непознат и погрешно представљан. Са „8.000 погубљених“ и „неизбежно“ хиљада убијених у борбама или при пробоју до муслиманских линија, колона која је покушала да се пробије морала је да броји 12 до 15.000 људи, што је невероватно велики број. Морали би да постоје трагови ове егзекуције, гробница и уклањања тела. Потрага УН у области Сребренице, повремено просто френетична, још увек није дошла ни близу од броја од 8.000. Исламско светилиште у Поточарима, где су закопане наводне хиљаде жртава, укључује и војнике убијене у борби, муслимане и Србе, у периоду од маја 1992. до јула 1995.
Међународни суд за ратне злочине у Југославији у Хагу никада није навео коначан број жртава. Ратног злочина је било, то је непорециво. Број жртава остаје форензички и демографски непотврђен. Према бившем репортеру BBC Џонатану Руперу, „бројке су од почетка напамет коришћене и злоупотребљаване“ из политичких разлога. Број вероватних жртава одговара приближно цифри од 7.300 „несталих“ према списку Међународног Црвеног Крста, каже Рупер. Али прве процене биле су засноване само на простом прорачуну да је 3.000 људи последњи пут виђено у бази УН у Поточарима, и процени да је 5.000 људи пријављено да је „напустило енклаву пре њеног пада“.
Можда је најстрашнија страна бројке од 7-8.000 људи та да су они увек представљани као погубљени. То никако није било могуће: бројне изјаве очевидаца наводе да су УН и други независни посматрачи видели љуте борбе са великим бројем жртава на обе стране. Зна се и да су многи побегли на муслиманску територију, око Тузле и Жепе, да су неки отишли на запад и на север, а неки опет у Србију. Стога је јасно да није могао бити погубљен ни изблиза толики број.
Црвени Крст је у то време саопштио да је неких 3.000 војника Армије босанских муслимана успело да стигне на муслиманску територију у близини Тузле, и да су наставили да се боре за босанску армију а да „њихове породице о томе нису обавештене“. Број преживелих војника потврдио је и муслимански генерал Енвер Хаџихасановић у свом сведочењу пред Хашким судом.
Према последњем попису из 1991. Сребреница са околним селима је имала 37.211 становника, од тога је било 27.118 муслимана (72,8 посто) и 9.381 Срба (25,2 посто). Расељених лица из Сребренице које су регистровале Светска Здравствена организација и босанска влада августа 1995. било је 35.632. Уз 3.000 мушкараца који су стигли у Тузлу а „чије породице нису биле обавештене“, долазимо до броја од преко 38.000 преживелих. Процена Хашког суда о преко 40.000 становника сребреничке енклаве пре јула 1995. чиста је измишљотина судије Патрише Валда. Једноставно се не слаже.
Пошто је пет дана разговарао са преко 20.000 преживелих у Тузли, недељу дана после пада енклаве, високи комесар УН за људска права Хенри Виланд је закључио, „нисмо нашли никога ко је својим очима видео да су се догодила зверства“. Деценију касније холандски иследник др Дик Шунурд потврдио је Виландов закључак: „Током наше истраге у Босни није било могуће наћи људе који су били сведоци масовних убистава, или који би могли да говоре о судбини несталих мушкараца“.
 |
| генерали Младић и Морион и Радован Караџић |
ЗАШТИЋЕНА ЗОНА. Често се наводи да је Сребреница била заштићена зона УН, али се ретко наводи да је истовремено била и војни логор из кога су вршени напади на околна српска села. Муслимански генерал Сефер Халиловић потврдио је у свом сведочењу пред Хашким судом да је у Сребреници било најмање 5.500 војника босанске муслиманске армије пошто је исти добио статус „сигурног уточишта“, и да је он лично организовао бројне испоруке напредног наоружања хеликоптером.
Француски генерал Моријон, заповедник UNPROFOR који је први скренуо пажњу међународне јавности на енклаву, изричит је да су „злочини муслиманских војника у Србима“ неизбежно изазвали жељу за оcветом. Он је сведочио пред Хашким судом 12. фебруара 2004. да је муслимански заповедник у Сребреници, Насер Орић, „предузимао нападе за време православних празника, сравњивао села и масакрирао све становнике. Ово је довело до неуобичајене мржње у региону.“ На питање хашког тужиоца како се Орић опходио према српским заробљеницима, генерал Моријон, који га је добро знао, одговорио је да је, „Насер Орић био господар рата који је заводио страховладу на својој територији и међу самим становништвом“. Није чак ни „тражио изговор“. „Не може се човек бактати заробљеницима“.
Сис Вибес, аутор обавештајног дела извештаја холандске владе о Сребреници, пише да су упркос потписивања споразума о демилитаризацији босанске муслиманске снаге у Сребреници биле добро наоружане и да су вршиле провокације („саботаже“) против српских снага. Проф. Вибес изазвао је праву олују својом књигом „Обавештајне службе и рат у Босни 1992-1995“ где детаљно описује улогу Клинтонове администрације и како је дозволила Ирану да наоружава босанске муслимане.
11. јула 1995. муслиманском гарнизону је наложено да напусти град у који су Срби ушли без отпора. Локални заменик директора Посматрача УН, Карлос Мартинс Бранко, написао је 2004. („Да ли је Сребреница подвала?“) да муслиманске снаге нису ни покушале да употребе своје тешко наоружање јер би „оружани отпор угрозио слику о њима као о „жртвама“, тако пажљиво исконструисану, а коју су муслимани желели да одрже по сваку цену“.
ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА. Два еминентна симпатизера (у то време) муслиманског вође Алије Изетбеговића, председник партије СДА Ибран Мустафић и начелник полиције Хакија Мехољић, касније су оптужили Изетбеговића да је свесно жртвовао енклаву да би изазвао интервенцију НАТОа. Мехољић је јасан: у његовом присуству Изетбеговић је цитирао Била Клинтона који је изјавио да би 5.000 муслиманских жртава било довољно да пружи политичку основу за интервенцију коју би повели Американци, а на страни муслимана.
Сведочећи пред Хашким судом, муслимански генерали Халиловић и Хаџихасановић потврдили су ову теорију описујући како је 18 највиших официра у сребреничком гарнизону изненада смењено у мају 1995. Ибран Мустафић, бивши шеф муслиманске СДА партије у Сребреници, изричито тврди да је сценарио жртвовања Сребренице пажљиво припреман:
Нажалост, босанско председништво и војна команда учествовали су у овој работи. „Да сам добио наређење да нападнем српску војску из демилитаризоване зоне, ја бих одбио да извршим то наређење. Од лица које би то наређење издало тражио бих да своју породицу доведе у Сребреницу, да му ја дам оружје и пустим га да предузима нападе из демилитаризоване зоне. Знао сам да ова бесрамна, прорачуната дела моје људе воде у пропаст. Наређење је дошло из Сарајева.
Војни аналитичар Тим Рипли слаже се да су муслиманске политичке вође свесно жртвовале Сребреницу. Он је навео да су холандски војници УН „видели босанске трупе да беже из Сребренице поред њихових осматрачих места, са најновијим антитенковским наоружањем, што је побудило сумњу у многим официрима УН и међународним новинарима“.
Термин „геноцид“ спорнији је и од тачног следа пада Сребренице. Главни локални УН посматрач, Карлос Мартинс Бранко, приметио је да уколико је било испланираног геноцида, уместо да нападају само у једном правцу, од југа ка северу, што је остављало отворен пут за бекство на север и запад, Срби би извели опсаду да се обезбеде да нико не побегне.
 |
| Босна и Херцеговина, јул 1995. |
Осматрачка места УН северно од енклаве нису била дирана и остала су до после завршетка војних операција. На ободима Сребренице, као и у другим деловима бивше Југославије где је било борби, постоје масовне гробнице, али нема основа за кампању која је започета, нити за бројке које је протурио CNN. Масовне гробнице су испуњене ограниченим бројем лешева са обе стране, што је последица љутих борби а не смишљеног геноцида, који је предузет против Срба у Крајини у лето 1995, када је хрватска војска извршила масовна убиства свих Срба којих је тамо било.
Чињеница да је Хашки суд масакр у Сребреници назвао „геноцид“ не чини га геноцидом. Какав то смишљени геноцид женама и деци нуди безбедан прелазак? Уколико је све то био део српског плана да истребе муслимане, које то стотине хиљада муслимана безбедно живе у Србији, укључујући и избеглице из Сребренице и других делова Босне? Шта је са муслиманима из суседне енклаве, из Жепе, којима ни длака није фалила када су Срби заузели тај град неколико дана после пада Сребренице? Да превазиђе ове препреке здравом разуму, тужилаштво Хашког суда довело је социолога који је понудио „стручно мишљење“: сребренички муслимани живели су у патријархалном друштву, зато је било довољно побити мушкарце и тако осигурати да муслимана у Сребреници више не буде. Овакве квазипсихолошке баљезгарије термин „геноцид“ претварају у грубу шалу.
А ипак је на основу овог полазишта у августу 2001. Хашки суд нашао да је генерал босанских Срба, Радислав Крстић, крив за „учешће у геноциду“. Чак и ако се узме непотврђен број од 8.000, опет се ради о мање од пола процента босанских муслимана, на подручју од једног процента територије Босне. Овако употребљена одредница „геноцид“ губи свако значење и постаје оруђе пропаганде пре него легалан и историјски концепт. По томе је Турска, данас главни савезник НАТО на Балкану, извршила геноцид на северном Кипру 1974. По томе ниједан војни сукоб није без геноцида.
 |
| Злочин без казне: Муслимани после покоља у Кравицама |
Како је Дајана Џонстон објаснила у чланку „Контраударац“, „сребренички масакр“ је део дискурса доминантне културе веома важан, неколико година касније, за садашњу интервенцију у Либији.
Ми из напредних демократија достигли смо нову моралну раван, одакле можемо и имамо дужност да судимо другима и намећемо своје „вредности“ као неопходне. Остали, на нижој моралној равни, морају се пажљиво надгледати јер, за разлику од нас, они могу да изврше „геноцид“. Подсвесна порука званичне расправе о Сребреници је да „пошто смо ми дозволи да се то деси, ми не смемо дозволити да се то понови, дакле САД треба превентивно да бомбардује могуће учиниоце „геноцида“.
Прихваћена прича о Сребреници, под утицајем војне пропаганде и некритичких медијских извештаја, није ни историјски тачна нити морално задовољавајућа. Неуморна западна кампања против Срба а у корист њихових непријатеља муслимана „што је суштина Сребренице“, штети опстанку наше културе и цивилизације. Она жели да пружи веродостојност миту о муслиманима као невиним жртвама, српској крвожедности и незаинтересованости Запада, и тако умањи нашу одлучност на глобалну борбу названу „рат против тероризма“. Прво је злочин, друго је грешка.
На више начина, Сребреница је заиста тотем новог светског поретка. Надам се да ће Пет Бјукенон ово прочитати.
Срђа Трифковић
Преузето и преведено са:
http://www.chroniclesmagazine.org/2011/04/15/srebrenica-and-the-power-of-reason
Нема коментара:
Постави коментар