11.
 |
| Свети Мученици Романови |
Истинска религиозност царске породице Романов никада и нигде није довођена у питање. Цар Николај II био је и велики дародавац Руске православне цркве. Он је даровао велике прилоге за изградњу нових храмова, како у Русији, тако и изван њених граница. За време његове владавине број парохијских цркава увећан је за више од 10.000 и подигнуто је 250 нових манастира.
Руска загранична црква канонизовала је Царске Страстотерпце (Мукотрпце) 1981. године.
Након десет година, 1991. године, службено је саопштено да су откривени посмртни остаци царске породице Романов. Са другим руским царевима и они су сахрањени у Санкт Петерсбургу, у капели Свете Катарине, која припада Саборној цркви св. Петра и Павла.
Исте године Јекатеринбургу је званично враћен његов првобитни назив.
Руска православна црква канонозовала је 2000. године царску породицу и уврстила их у ред светих мученика.
После канонизације уследило је и подизање православне богомоље баш на месту некадашњег страшног злочина. Храм на Крви у част Свих светих један је од највећих православних храмова у Русији, предузет као корак „Великог покајања“. Његова градња је отпочела септембра 2000. године и завршена, као симболични чин „великог покајања“, баш на месту некадашњег дома инжењера Ипатијева у Јекатеринбугру. Свечано освећење и отварање храма обављено је 16. јула 2003. године, на дан када је уморен последњи руски Цар.
Застрашујућу вест о убиству цара Николаја II Романова прва је саопштила Руска православна црква, кроз уста патријарха Тихона. Патријарх је у својој проповеди из августа 1918. године, у Казанској саборној цркви у Москви, објавио верујућем руском народу и свету да су бољшевици ликвидирали миропомазаног цара Русије. Почетком исте године, патријарх Тихон је анатемисао совјетску безбожничку и материјалистичку власт. Већ од тог тренутка почео је прогон Његове Светости, а завршио се, највероватније, тровањем Тихона 1925. године.[24]
Две године касније власт је изазвала раскол у РПЦ.
Храм у Москви, у коме је патријарх Тихон одржао проповед, није порушен одмах, већ 1936. године. Чекало се да наступи 300. годишњица од његовог освећења, па да се онда приступи рушењу и оскврњењу. Наиме, након што је те године Храм срушен, на његовом месту, на Црвеном тргу, подигнут је јавни тоалет.
 |
| Совјетија - земља зверстава против Бога, Цара и Руса |
Црква је подигнута у знак захвалности за протеривање пољско-литванског окупатора из Москве 1612., а довршена је 1636. године. У њој је током два века била изложена чудотворна Казанска икона, која је једна од најпоштованијих Богородичиних икона у Русији. Њено чудесно јављање збило се још у XVI веку у Казању и помогло је руском цару Ивану IV Васиљевичу да извоје победу над татарским канатом. У руском народу дубоко је усађено веровање у заштитничку и спасилачку моћ ове иконе пред непријатељским најездама и агресорским инвазијама.
Зато је Казанска саборна црква, која је подигнута 1811. године у Санкт Петерсбургу, представљала, између осталог, и храм војне славе. У њој је сахрањен прослављени руски фелдмаршал Михаил Кутузов који је оборио Наполеона, једног од највећих европских освајача. Изградњу Казанске саборне цркве у Санкт Петерсбургу, који је представљао и симбол царске Русије, наложио је лично император Павел I. Према пројекту архитекте Андреја Воронихина, црква је грађена у стилу италијанске ренесансе. Воронихин је, иначе, први у свету разрадио и у пракси применио уградњу металне конструкције у куполу. Црква има облик латинског крста, са једном куполом и висину од 70 метара. Њену јединствену лепоту додатно су обогатили и рељефни украси на фасади.
Казанска саборна црква у Санкт Петерсбургу, кога су некад звали и северном Венецијом, прво је опљачкана после Октобарске револуције. Затим је затворена за богослужење, а 1932. године, у граду који је тада носио Лењиново име, претворена је у Музеј историје религије и атеизма. У последњој декади прошлог века, када је и Санкт Петерсбургу враћено име, обновљена су и богослужења у Казанској саборној цркви.
12.
Немачки напад на СССР из основа је изменио политику државног врха према РПЦ. Крајње прагматични разлози налагали су да се одустане од истребљујућег унутрашњег фронта отвореног против Руске православне цркве. Те да се савезници у борби за опстанак Русије регрутују и из редова верујућих. Зато Стаљин на самом почетку рата издаје налог Јарославском да напише чланак „Зашто су религиозни људи против Хитлера“. [25]
 |
| Чудотворна икона казањске Мајке Божије - спасла је Русију од окупатора и црвене аждаје |
Програмска садржина овог чланка потпуно је одударала од свега оног што је Губељман до тада написао и потписао. Чланак је имао тежину скоро „револуционарног заокрета“ у бољшевичком ставу према религији уопште, а посебно према православљу. Он је наговестио отварање свих цркава, манастира, духовних академија и богословија на територији целе државе. Претходио је пуштању свештеника из затвора и њиховом повлачењу са фронтова, како би могли да врше службу. У данима најтежег ратног искушења, крута идеологија и обавезни партијски атеизам повукли су се пред чудотворном иконом Казанске Мајке Божије. Она је изнета из Владимирске саборне цркве и пронета у литији око тадашњег Лењинграда. Град је био спасен. Испред ње је служен молебан у Москви. Непријатељ је заустављен. Затим је однета у Стаљинград, некадашњи Царицин и Волгоград. Славна Стаљинградска битка, битка свих битака у Другом светском рату, отпочела је молебаном испред Казанске иконе. Тек по завршетку молебана даван је сигнал за напад на Немце и њихове савезнике. Икона је преношена на најтеже делове фронта, у најкритичније ситуације. Низале су се до скора незамисливе сцене : браниоце Отаџбине, у побожном миру и гологлаве, свештеници шкропе светом водицом, након молебана и помена погинулих.
 |
| шегрт и мајстор - неруски крволоци Русије и Руса |
У години у којој је Црвена армија извојевала победу код Стаљинграда, победу која је, уосталом, одредила даљи ток рата и одлучила његов исход, званична Правда пренела је на насловној страни од 5. септембра 1943. године као једно кратко саопштење. У саопштењу је наведено да се Јосиф Висарионович Стаљин састао са митрополитима РПЦ Сергијем, Алексејем и Николајем. Први човек совјетских комуниста, каже се даље у саопштењу, са разумевањем и одобравањем је примио предлог јерарха да се сазове Сабор епископа за избор патријарха московског и целе Русије. Епископи лојални совјетској власти изабрали су 4. фебруара 1945. године митрополита Алексеја за новог патријарха.
Тачно три месеца након Стаљиновог сусрета са митрополитима, Правда је обавестила своје читаоце о смрти Јарославског-Губељмана. У истом броју од 4. децембра 1943. године, објављени су бројни некролози највиших партијских институција и научних установа. Упадљив је, међутим, био изостанак посмртног слова Савеза милитантних безбожника. Горопадна организација, на чијем је челу Јарославски стајао толике године, није се ни огласила поводом скончања оног који их је две деценије предводио у њиховом богоборачком фанатизму. О том периоду покојникове биографије, додуше, нико у Правди ни реч није поменуо. Стога су неупућени могли да помисле да се ради само о одласку још једног преданог револуционара-хуманисте и приљежног, а за живота скромног научног радника.[26]
13.
 |
| Краљевина Француска - прва на удару таласа безбожништва револуције |
Ниједан члан руске царске породице није преживео масакр у подруму виле Ипатијевих, у Јекатеринбургу. За разлику од мученика Романових, који су погубљени без суда и пресуде, француској краљевској породици пресудили су јакобинци – гласањем у Скупштини. Главу Луја XVI тражио је тада и Жозеф Фуше. Двадесетак година касније, кум и најдостојнији сведок на Фушеоовом црквеном венчању са племићком невестом био је Луј XVIII, рођени брат гиљотинираног Луја XVI! Ово је јединствен пример обрта, прерушавања и брзе замене улога на крвавој историјској позорници у коме некадашња убога сиротиња, бивши револуционар, јакобинац и краљеубица, рушилац олтара и распећа сада као војвода од Отранта и други човек по богатству у Француској скрушено прима благослов за своје венчање са дупло млађом грофицом, од онога који носи исту онакву митру какву је Фуше са спрдњом качио за реп магарцима по Лиону. А први сведок на венчању „последњег испљувка Француске револуције“ је нико други до један Бурбон, краљ Француске и рођени брат онога чију је главу овај младожења гурнуо под гиљотину! За непоновљивост историјске перверзије овог случаја побринула се и чињеница да је тај педесетшестогодишњи младожења сада не само кум, већ и министар полиције у влади претпоследњег француског краља!
Сви на двору гунђају, али нико не сме гласно да се побуни. Уосталом, сви знају да Луј XVIII повратак на краљевски престо у доброј мери дугује Фушеу. Зна то и Фуше, који је одавно савладао технику отимања власти и одржавања у њеном седлу. „Али има нешто што овај стари кондотијер, овај превејани познавалац људи ипак није научио и што нико не може да научи: борити се с аветима. Заборавио је да се на краљевом двору појављује једна авет прошлости, као еринија освете: војвоткиња од Ангулема, рођена кћерка Луја XVI и Марије Антоанете, једина у породици која је преживела велики покољ.“ [27]
Војвоткиња од Ангулема своје посете двору гласно условљава удаљавањем министра свог стрица и једног од убица њеног оца. Она се заклела да тог Јануса Француске револуције никада неће ни погледати. Њен глас је окуражио и друге гласове да се стопе у грмљавину назадовољства према Фушеу. Најзад, Луј XVIII отпушта Фушеа и поставља га на безначајни положај посланика на дрезденском двору. Фуше се тек распакивао у Дрездену када га је Скупштина у Паризу са 334 гласа према 32 искључила из сваке амнестије и осудила на доживотно прогонство из Француске. Тек тада започиње његово путовање у немилосрдну Каносу и потуцање по убогим европским провинцијама. На Фушеа се свом жестином, како и приличи људској природи, обарају нарочито они који су до јуче дрхтали пред њим и бојали се његове сенке. Протеран и стављен ван закона он са „зеленашким каматама испашта свој грех што никад није служио идеји и неком високом делу, него увек само пролазној милости тренутка и људи“. [28]
Житељи Трста били су одавно навикнути на појаву једног побожног старца, који је тешким корацима свакога дана одлазио у цркву да се, клечећи и склопљених руку, помоли Богу. Они ни у сну нису могли да претпоставе да је тај оронули странац некада био силни револуционар, борбени безбожник и прогонитељ хришћанства. Али су од 20. децембра 1820. године знали да га никад више неће чути како у пролазу, сам за себе, тихо, али разговетно понавља:
ИМА БОГА!
Радован Калабић
К Р А Ј
__________________Упутнице:
[24] Иван Андрејев : „Катакомбна црква“, часопис „Православни живот“, бр. 2, Њујорк, 1951. превод „Православље“
[25] Као под 15.
[26] Исто
[27] Као под 4, стр. 210.
[28] Исто, стр. 215.
Преузето са: http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/15/r-kalabic-revolucionarna-divinizacija-velikog-vavilona/
Нема коментара:
Постави коментар