Породични закон и право и дужност родитеља на васпитање и образовање детета
Породични закон Србије не садржи дефиницију породице. Иако такав пример није усамљен у упоредноправном законодавству, има и оних легислатура које у својим породичноправним прописима дају дефиницију породице, нпр. Породични закон Федерације Босне и Херцеговине (чл. 2. ст. 1.), Породични закон Републике Српске (чл. 2. ст. 1.) или Породични закон Црне Горе (чл. 2.). Премда српско право не садржи експлицитну дефиницију породице, Породични закон регулишући институт насиља у породици истиче која лица сматра члановима породице. Најпре, у чл. 197. ст. 1. наводи да је насиље у породици понашање „којим један члан породице угрожава телесни интегритет, душевно здравље или спокојство другог члана породице“, док у чл. 197. ст. 3. одређује и субјекте насиља у породици: „члановима породице у смислу става 1 овог члана сматрају се супружници или бивши супружници, деца, родитељи и остали крвни сродници, те лица у тазбинском или адоптивном сродству, односно лица која везује хранитељство, лица која су живела или живе у истом породичном домаћинству, ванбрачни партнери или бивши ванбрачни партнери, те лица која су међусобно била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, односно која имају заједничко дете или је дете на путу да буде рођено, иако никада нису живела у истом породичном домаћинству.“[1]
Иако се у упоредном праву може наићи на различито одређен круг лица која се сматрају члановима породице, ниједно у породицу не убраја и лица која су била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, како то чини ПЗ Србије.[2] Другим речима, према слову закона чланови породице су нпр.: лице које се бави проституцијом и његов (њен) клијент као лица која повезује искључиво сексуални однос;[3] два истополна партнера, иако у Србији (још увек) не постоји закон који би оваквим заједницама признао правна дејства; учинилац кривичног дела силовања и лице над којим је дело извршено, јер ПЗ не прописује ограничења којима би ближе определио природу, трајање или допуштеност сексуалног односа. Даље, следећи ово тумачење, чланови породице би били и два најбоља пријатеља, комшије, лидер политичке странке и њен члан или спортиста и његов обожавалац, пошто закон не прецизира ни врсту нити природу емотивног односа о којем говори. То уједно значи и да би два лица повезана „негативним емотивним односом“, нпр. међусобном нетрпељивошћу или мржњом, морала према слову ПЗ бити третирана као чланови породице.[4] Ако би се при томе систематским тумачењем чл. 197. ст. 3. Породичног закона довео у везу са чл. 70. истог закона, дошло би се до крајње апсурдних закључака у погледу обавезе родитеља да своје дете усмеравају ка прихватању етичких, емоционалних и националних вредности такве једне „породице“ о којој говори онај члан закона који се бави субјектима насиља у породици.[5] То не може бити дефиниција ни традиционалне ни модерне породице, јер се оне међусобно разликују само у томе што осим сродства, модерне дефиниције породице као основу узимају сваку заједницу у окриљу које се подижу деца, а која може бити брачна, како је то било карактеристично за традиционалне дефиниције породице, или данас све више ванбрачна.[6]
Истина, наводи се да је за потребе института насиља у породици уведена „социолошка, а не биолошка дефиниција породице“ и да је то карактеристика свих права са простора бивше СФРЈ,[7] те да се субјекти насиља у породици не могу сматрати члановима породице у погледу права и обавеза из других породичних односа.[8] Међутим, тачно је и да ниједно право са простора бивше СФРЈ не одређује тако широк круг лица за чланове породице код овог института и на тако непрецизан начин како то чини српско право.[9] Најзад, индикативно је да ПЗ не садржи ни описну дефиницију породице, а да не рачунајући Основне одредбе (чл. 2.) где гарантује посебну заштиту породице и породичног живота, о породици говори само још код института насиља у породици.
Породични закон Србије предвиђа и радње насиља у породици које због непрецизности законске формулације[10] врло лако могу доћи у колизију са чл. 70. И 71. ПЗ. Под насиљем у породици се између осталог сматра и „ограничавање слободе кретања или комуницирања са трећим лицима“, ако би то код детета нпр. угрозило спокојство.[11] Тиме је дакле, „забрањено не само укидање, већ и ограничавање слободе кретања или комуникације“,[12] што као строжи стандард додатно (можда и прекомерно) ограничава родитеље у реализовању свог права на васпитање и образовање детета. Немали проблем представља и конкретизација спокојства, као личног добра које је заштићено законом,[13] јер су „спокојство и душевно стање, како лични осећај, тако и културолошки зависни па се поставља питање где је праг толеранције у односу на психичко насиље и у односу на шта тај праг треба мерити“.[14]
Поставља се питање, да ли би родитељи вршили насиље у породици над својим дететом, ако би му само ограничили, а не и потпуно укинули ноћне изласке,[15] или контакт са вршњацима који на њега врше лош утицај, или му ограничили приступ местима где се одржавају састанци верских секти, или ако би му минимизирали контакт са лицима која би на њега вршила утицај да промени вероисповест? Како међународни документи, тако и Устав Србије и Породични закон, гарантују право родитељима да своје дете васпитавају у складу са сопственим етичким и верским уверењима. Проблем је актуелизован тиме што је у судској пракси као мотив за насиље у породици забележено и „неприхватање чињенице да је тужена постала члан Јеховиних сведока“, нажалост, без навођења радње којом је конкретно насиље учињено и других релевантних околности случаја.[16] Јеховини сведоци рецимо, одбијају трансфузију крви, па чак захтевају од лекара да њихову децу лече у складу са њиховим верским уверењима, због чега је пре неколико година једно дете у Србији изгубило живот.[17] С друге стране, чл. 3. ст. 2. Закона о црквама и верским заједницама („Сл. Гласник РС“, 36/2006) наводи да се „верска слобода не сме користити тако да угрожава право на живот, право на здравље, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину, нити тако да се изазива и подстиче верска, национална или расна нетрпељивост.“
Из наведених разлога стојимо на становишту да у оваквим случајевима сувише екстензивно тумачење норми о породичном насиљу за којим оставља простор наш законодавац, а очигледно и судска пракса, не само да не доприноси васпитању и најбољем интересу детета, него и генерише унутарпородичне сукобе, фаворизујући и штитећи волунтаризам, самовољу и непостојање ничим спутане слободе и одговорности, а без чега нема ни слободе других, нити могућности за успостављање уређене заједнице. Потенцијални простор за злоупотребе створен нејасном нормом која се може тумачити на различите начине и имати дијаметрално различита исходишта у том тумачењу у великој мери може да паралише обавезу родитеља да остваре право на васпитање и образовање детета. Имајући у виду појачан интензитет различитих емоција који постоји међу члановима породице, али и одређене генерацијске, културне, образовне, па евентуално и верске и националне разлике које детерминишу понашање њених чланова, проф. Поњавић се оправдано пита: „Када ће једно понашање, примера ради, родитеља бити оцењено као усмеравање детета ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва, а када ће бити оцењено као насиље у породици?“[18]
Право родитеља да деци обезбеде образовање у складу са својим етичким и верским уверењима нема само за задатак да обезбеди родитељима да личности своје деце изграђују у складу са оним вредностима које сматрају за најпожељније, већ и да у томе ограниче утицај околине, а пре свега како се то каже у науци, „индоктринацију“ од стране државе и државних школа.[19] Ово право родитељима гарантују и аустријско, белгијско, енглеско, француско и немачко право, док га нека права ограничавају до навршене 14. (бугарско), односно 15. године детета (чешко, данско, финско) након чега се тражи његова сагласност.[20]
Узорну норму прописује црногорско право, па је у чл. 8. ст. 2. тач. 1. Закона о заштити од насиља у породици обликом насиља предвиђено „ако члан породице не води довољно бригу о исхрани, хигијени, одијевању, медицинској заштити или редовном похађању школе или не спријечава дијете у штетном дружењу, скитњи, просјачењу или крађи или на други начин у већој мјери занемарује подизање или васпитање дјетета“. За разлику од нашег, црногорско решење не само што не допушта екстензивна тумачења која не би била у најбољем интересу детета, већ их изричитом одредбом санкционише као радње насиља у породици. Хармонично решење које води рачуна и о праву детета на развој сопствене личности и слободног одлучивања које тај процес прати, и о праву родитеља да учествују у том процесу у најбољем интересу детета, пружа и хрватски Обитељски закон, који у циљу добробити детета, а у складу са његовим узрастом и зрелошћу, родитељима гарантује право и дужност (подвукао М.С.) да надзиру дете у његовом дружењу са другим особама, односно да да забране детету млађем од 16 година ноћне изласке (од 23-5 часова) без своје или пратње друге одрасле особе у коју имају поверење.[21] Правом Федерације БиХ предвиђена је дужност родитеља да у циљу заштите интереса детета контролишу његово понашање сходно његовом узрасту и зрелости,[22] а треба апострофирати и решење француског права које омогућава родитељима да контролишу друштвене везе и пријем поште своје малолетне деце.[23]
НАСТАВИЋЕ СЕ...
Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду
а) Насиље у породици
- Субјекти насиља у породици-
 |
| Привилегија и дужност породице |
Иако се у упоредном праву може наићи на различито одређен круг лица која се сматрају члановима породице, ниједно у породицу не убраја и лица која су била или су још увек у емотивној или сексуалној вези, како то чини ПЗ Србије.[2] Другим речима, према слову закона чланови породице су нпр.: лице које се бави проституцијом и његов (њен) клијент као лица која повезује искључиво сексуални однос;[3] два истополна партнера, иако у Србији (још увек) не постоји закон који би оваквим заједницама признао правна дејства; учинилац кривичног дела силовања и лице над којим је дело извршено, јер ПЗ не прописује ограничења којима би ближе определио природу, трајање или допуштеност сексуалног односа. Даље, следећи ово тумачење, чланови породице би били и два најбоља пријатеља, комшије, лидер политичке странке и њен члан или спортиста и његов обожавалац, пошто закон не прецизира ни врсту нити природу емотивног односа о којем говори. То уједно значи и да би два лица повезана „негативним емотивним односом“, нпр. међусобном нетрпељивошћу или мржњом, морала према слову ПЗ бити третирана као чланови породице.[4] Ако би се при томе систематским тумачењем чл. 197. ст. 3. Породичног закона довео у везу са чл. 70. истог закона, дошло би се до крајње апсурдних закључака у погледу обавезе родитеља да своје дете усмеравају ка прихватању етичких, емоционалних и националних вредности такве једне „породице“ о којој говори онај члан закона који се бави субјектима насиља у породици.[5] То не може бити дефиниција ни традиционалне ни модерне породице, јер се оне међусобно разликују само у томе што осим сродства, модерне дефиниције породице као основу узимају сваку заједницу у окриљу које се подижу деца, а која може бити брачна, како је то било карактеристично за традиционалне дефиниције породице, или данас све више ванбрачна.[6]
Истина, наводи се да је за потребе института насиља у породици уведена „социолошка, а не биолошка дефиниција породице“ и да је то карактеристика свих права са простора бивше СФРЈ,[7] те да се субјекти насиља у породици не могу сматрати члановима породице у погледу права и обавеза из других породичних односа.[8] Међутим, тачно је и да ниједно право са простора бивше СФРЈ не одређује тако широк круг лица за чланове породице код овог института и на тако непрецизан начин како то чини српско право.[9] Најзад, индикативно је да ПЗ не садржи ни описну дефиницију породице, а да не рачунајући Основне одредбе (чл. 2.) где гарантује посебну заштиту породице и породичног живота, о породици говори само још код института насиља у породици.
-Радње насиља у породици -
 |
| Насиље и ,,насиље" |
Поставља се питање, да ли би родитељи вршили насиље у породици над својим дететом, ако би му само ограничили, а не и потпуно укинули ноћне изласке,[15] или контакт са вршњацима који на њега врше лош утицај, или му ограничили приступ местима где се одржавају састанци верских секти, или ако би му минимизирали контакт са лицима која би на њега вршила утицај да промени вероисповест? Како међународни документи, тако и Устав Србије и Породични закон, гарантују право родитељима да своје дете васпитавају у складу са сопственим етичким и верским уверењима. Проблем је актуелизован тиме што је у судској пракси као мотив за насиље у породици забележено и „неприхватање чињенице да је тужена постала члан Јеховиних сведока“, нажалост, без навођења радње којом је конкретно насиље учињено и других релевантних околности случаја.[16] Јеховини сведоци рецимо, одбијају трансфузију крви, па чак захтевају од лекара да њихову децу лече у складу са њиховим верским уверењима, због чега је пре неколико година једно дете у Србији изгубило живот.[17] С друге стране, чл. 3. ст. 2. Закона о црквама и верским заједницама („Сл. Гласник РС“, 36/2006) наводи да се „верска слобода не сме користити тако да угрожава право на живот, право на здравље, права деце, право на лични и породични интегритет и право на имовину, нити тако да се изазива и подстиче верска, национална или расна нетрпељивост.“
Из наведених разлога стојимо на становишту да у оваквим случајевима сувише екстензивно тумачење норми о породичном насиљу за којим оставља простор наш законодавац, а очигледно и судска пракса, не само да не доприноси васпитању и најбољем интересу детета, него и генерише унутарпородичне сукобе, фаворизујући и штитећи волунтаризам, самовољу и непостојање ничим спутане слободе и одговорности, а без чега нема ни слободе других, нити могућности за успостављање уређене заједнице. Потенцијални простор за злоупотребе створен нејасном нормом која се може тумачити на различите начине и имати дијаметрално различита исходишта у том тумачењу у великој мери може да паралише обавезу родитеља да остваре право на васпитање и образовање детета. Имајући у виду појачан интензитет различитих емоција који постоји међу члановима породице, али и одређене генерацијске, културне, образовне, па евентуално и верске и националне разлике које детерминишу понашање њених чланова, проф. Поњавић се оправдано пита: „Када ће једно понашање, примера ради, родитеља бити оцењено као усмеравање детета ка усвајању и поштовању вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва, а када ће бити оцењено као насиље у породици?“[18]
 |
| „Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије." Јеванђеље од Марка 10, 14-16" |
Узорну норму прописује црногорско право, па је у чл. 8. ст. 2. тач. 1. Закона о заштити од насиља у породици обликом насиља предвиђено „ако члан породице не води довољно бригу о исхрани, хигијени, одијевању, медицинској заштити или редовном похађању школе или не спријечава дијете у штетном дружењу, скитњи, просјачењу или крађи или на други начин у већој мјери занемарује подизање или васпитање дјетета“. За разлику од нашег, црногорско решење не само што не допушта екстензивна тумачења која не би била у најбољем интересу детета, већ их изричитом одредбом санкционише као радње насиља у породици. Хармонично решење које води рачуна и о праву детета на развој сопствене личности и слободног одлучивања које тај процес прати, и о праву родитеља да учествују у том процесу у најбољем интересу детета, пружа и хрватски Обитељски закон, који у циљу добробити детета, а у складу са његовим узрастом и зрелошћу, родитељима гарантује право и дужност (подвукао М.С.) да надзиру дете у његовом дружењу са другим особама, односно да да забране детету млађем од 16 година ноћне изласке (од 23-5 часова) без своје или пратње друге одрасле особе у коју имају поверење.[21] Правом Федерације БиХ предвиђена је дужност родитеља да у циљу заштите интереса детета контролишу његово понашање сходно његовом узрасту и зрелости,[22] а треба апострофирати и решење француског права које омогућава родитељима да контролишу друштвене везе и пријем поште своје малолетне деце.[23]
НАСТАВИЋЕ СЕ...
Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду
Напомена: опширнију верзију рада можете наћи у Аналима Правног факултета бр.2/2011
на интернет адреси: http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2011-2/Anali%202011-2%20str.%20235-262.pdf
[1] Идентичну одредбу нажалост, задржава и Нацрт Грађанског законика Републике Србије у чл. 241. дела којим регулише субјекте насиља у породици. Влада Републике Србије – Комисија за израду Грађанског законика, 95.
[2] Европска конвенција о људским правима не садржи дефиницију породице, али је Европски суд за људска права тумачећи право на поштовање породичног живота кроз своју праксу у чланове породице сврстао супружнике и ванбрачне партнере, децу (брачна, ванбрачна и усвојена) и родитеље, браћу и сестре, деде и баке и унуке, одрасле особе и њихове родитеље и друге сроднике и веренике и и хомосексуалне партнере. В. М. Драшкић, Право на поштовање породичног живота у пракси Европског суда за људска права, Ново породично законодавство, ур. З. Поњавић, Крагујевац 2006, 97-99.
[3] С. Панов (2010а), 373. Посебну тешкоћу би представљало доказивање једног таквог односа. В. З. Поњавић, Породично право, Крагујевац, 2011, 392.
[4] М. Шкулић, Основни елементи нормативне конструкције кривичног дела насиља у породици – нека спорна питања и дилеме, Насиље у породици, М. Шкулић и др., Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, Београд 2009, 20-21. О потреби широко дефинисаних радњи насиља у породици као ефикасном средству превенције насиља Н. Петрушић, Породичноправна заштита од насиља у породици у праву Републике Србије, Ново породично законодавство, ур. З. Поњавић, Крагујевац 2006, 27.
[5] Кривични законик Србије („Сл. Гласник РС“, бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009 и 111/2009) у члану 194. предвиђа кривично дело насиља у породици, чију радњу извршења дефинише на веома сличан начин на који то чини Породични закон уређујући овај институт, али то у овом раду није предмет нашег разматрања.
[7] У. Новаковић, Насиље у породици у законодавствима држава некадашње СФРЈ, Правни живот, 10/2009, 1082.
[9] В. чл. 94. Законот на семејството; чл. 3. Закона о заштити од насиља у обитељи („Службени лист Републике Хрватске“, бр. 110/03); чл. 3. Закона о заштити од насиља у породици („Службени Лист Црне Горе 46/2010); чл. 5. Закона о заштити од насиља у породици („Службени гласник Републике Српске“, бр. 118/05); чл. 5. Закона о заштити од насиља у породици („Службене новине ФБиХ“, бр. 22/05); чл. 2. Zakon o preprečevanju nasilja v družini („Uradni list Republike Slovenije“, br. 16/2008.).
[10] О непрецизностима законодавца приликом дефинисања института насиља у породици детаљно код С. Панов (2010а), 374 и даље.
[11] В. чл. 197. ст. 1. ПЗ и В. чл. 197. ст. 2. тач. 5. ПЗ. Идентичну одредбу задржава и Нацрт Грађанског законика Републике Србије у чл. 241. дела којим регулише радње насиља у породици. Влада Републике Србије – Комисија за израду Грађанског законика, 95. Много прецизнија формулација и језички и смисаоно постоји у чл. 4. ст. 1. тач. 8. хрватског Закона о заштити од насиља у обитељи где је као радња насиља у породици предвиђена “протуправна изолација или ограничавање слободе кретања или комуницирања с трећим особама“. За разлику од српског права, квалификатив који ово понашање опредељује као насиље у породици јесте да се чини противправно.
[12]С. Панов, Насиље у породици – аспект детета, Ново породично законодавство, ур. З. Поњавић, Крагујевац 2006, 287.
[14] С. Ненадић, Насиље у породици, Насиље у породици, М. Шкулић и др., Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца, Београд 2009, 99.
[16] Н. Петрушић, С. Константиновић Вилић, Породичноправна заштита од насиља у породици у правосудној пракси Србије, Београд 2010, 63.
[18] З. Поњавић (2011), 390. У пракси се недовољно води рачуна да односи у једној породици могу да буду поремећени у краћем или дужем временском периоду, али да то не значи да a priori представљају насиље у породици. С. Ненадић, 100. Супротно мишљење има проф. Невена Петрушић: „...Неопходно је да судије покажу „нулту толеранцију“ на насиље, што подразумева да свако понашање које одступа од стандарда „нормалног“ опхођења и комуницирања са члановима породице квалификују као насиље у породици.“ Н. Петрушић (2006), 28. Чини се, сувише строг приступ, нарочито ако се имају у виду мере породичноправне заштите од насиља у породици, али и могућност лишења породичног права независно од поменутих мера.
[19] М. Драшкић (2009), 285; У Првом додатном протоколу уз Европску конвенцију о људским правима предвиђена је обавеза државе да гарантује родитељима право да своју децу образују „сагласно својим верским и филиозофским уверењима“. З. Поњавић (2011), 244, фн. 354.
[20] European Family Law in Action: Parential Responsabilities, ed. K. Boele-Woelki, B. Braat, I. Sumner, Antwerp-Oxford 2005, 131-156. У многим државама цркве имају своје телевизијске и радио станице, The Church Chanel и BYU Television у Америци, Australian Christian Channel у Аустралији, Trwam у Пољској, 4Е и Lihnos у Грчкој, ТВ СПАС у Русији и Вјара у Бугарској и све емитују културни, образовни, документарни, играни програм, световну и духовну музику. Према српском законодавству Црква може да добије само локалну фреквенцију за емитовање програма, па ТВ програм емитује само ТВ Логос у Трстенику и његовој околини, а дозволу је добила и ТВ Беседа из Новог Сада. Радио станица које емитују програм СПЦ на територији Србије има једанаест, а оних које емитују програм Римокатоличке цркве свега пет. С. Антонић, Између нас и Сатане, Нова српска политичка мисао, 29.5.2010., http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/izmedju-nas-i-satane.html?alphabet=l, приступ остварен 15.8.2011.
[21] В. чл. 95. Обитељског закона Хрватске (НН 116/03, 17/04, 136/04, 107/07). Истраживања показују да се у нашој судској пракси психичко насиље врши и „контролисањем разговора и ограничавањем кретања“, али без детаљнијег навођења чињеничног стања конкретних случајева. Н. Петрушић, С. Константиновић Вилић, Породичноправна заштита од насиља у породици у правосудној пракси Србије, Београд 2010, 64.
Нема коментара:
Постави коментар