Детету се гарантује право на образовање у складу са његовим способностима, жељама и склоностима, при чему се детету које је навршило 15. година и способно је за расуђивање даје право да одлучи коју ће школу похађати.[1] Није спорно да детету независно од узраста треба гарантовати најбоље животне и здравствене услове за потпун и правилан развој,[2] под чиме се подразумева и пуно развијање његових најразличитијих потенцијала и интересовања, а да детету одређеног степена физичке и душевне зрелости треба гарантовати право да своја интересовања и склоности конкретизује избором одговарајуће школе или занимања, тј. усмеравањем ка будућем занимању.[3] Ипак, у погледу развијања одговорности младих и подстицања да на примерен и разуман начин своје склоности усагласе са сопственим могућностима, треба нагласити квалификатив којим Породични закон Србије такав одабир оправдано ограничава на способност детета, јер би сваки раскорак између жеља и могућности био контрапродуктиван.
Управо зато, нисмо сигурни да закон на најбољи начин установљава право на образовање детета када му безусловно, неупитно, необориво и апсолутно гарантује, да само, без усмеравања или оцењивања његовог најбољег интереса одабере средњу школу коју ће похађати. Честа је животна ситуација да дете под утицајем окружења одабере средњу школу која само тренутно и на први поглед одговара његовим жељама, али је далеко испод нивоа његових способности, могућности и не задовољава његова истинска интересовања,[4] што није у најбољем интересу ни детета, ни његове породице, ни друштвене заједнице у целини. Могућа је и ситуација vice versa, ништа повољнија за дете, да неутемељено преамбициозан ученик не упише жељену или жељене средње школе без алтернативе, и тако остане без средњег образовања, привремено или трајно. Тиме се обесмишљава и родитељима признато право и обавеза да у развијаном односу поверења усмеравају своје дете да усвоји вредности емоционалног, етичког и националног идентитета своје породице и друштва, односно да му обезбеде образовање које је у складу са њиховим етичким и верским уверењима. Ово тим пре, што избор средње школе гарантован детету није законом ограничен на школе које се налазе у истом граду, па ни у истој држави у којој дете живи са родитељима. Професорка Марина Јањић Комар истиче: „Права детета се често замењују са његовим положајем субјекта и нестаје реална основа права. Губи се танка граница раздвајања процеса индивидуализације субјеката родитељског односа и позитивне дискриминације деце и занемарује дете у име његових права (подвукао М.С.).“[5]
И летимичан упоредноправни преглед указује на могућност постизања равнотеже између потребе да се омогући развој личности детета тако што би му се обезбедила могућност да самостално, у складу са својим жељама и могућностима усмерава своје образовање и врши одабир свог животног позива, и нужности да се гарантује да ће такав избор детета у сваком конкретном случају уједно бити усмераван у његовом најбољем интересу. У чл. 24/1 Повеље о основним правима Европске Уније се оставља слобода деци да слободно исказују своја гледишта у стварима које их се тичу, али да таква гледишта треба да буду узета у обзир водећи рачуна о узрасту и зрелости детета.[6] Идентична одредба постоји у француском и грчком праву.[7] У Хрватској је право детету на избор образовања и занимања и право на запослење гарантовано у складу са његовим способностима, али и уз вођење рачуна о његовој добробити (подвукао М.С.),[8] док у Републици Српској родитељи имају право и дужност да према својим приликама својој деци обезбеде школовање након завршеног редовног основног школовања, а водећи рачуна о способностима, склоностима и оправданим жељама детета.[9] Белгијско право иде корак даље дајући родитељима ексклузивно право да одлучују о филозофском, религијском и моралном васпитању детета, језику, школи и врсти образовања.[10] И у Енглеској и Немачкој родитељи самостално одлучују о врсти и начину образовања свог детета, односно о школи коју би оно требало да похађа.[11] Чешко породично право прописује да је неопходно да се родитељи сагласе о начину образовања и избору школе који жели њихово дете, а да у случају да се не сагласе, о начину образовања одлучује суд, док детету припада право да се изјасни како о начину школовања тако и о избору професије.[12] Готово идентичну норму, односну корисну новину у погледу могућности да у случају несагласности родитеља у погледу верског и етичког образовања детета одлучује суд или орган старатељства, предвиђа и Нацрт Грађанског законика РС у чл. 89. који се бави Породичним односима.[13]
Иста аргументација важи и за право којим ПЗ у чл. 60. ст. 4. и чл. 61. ст. 4. признаје детету које је способно за расуђивање и навршило је 15. годину да може да одлучи са којим ће родитељем живети и да ли ће и како одржавати личне односе са родитељем са којим не живи. Конвенцијом о правима детета је предвиђена заједничка одговорност оба родитеља за васпитање и развој детета и то у најбољем интересу детета.[17] Али, како у нашем праву детету стоји на располагању ничим ограничено и никаквом преиспитивању у контексту његовог најбољег интереса подложно овлашћење да одлучи о контакту са родитељем са којим не живи, не постоји ни гаранција да ће оба родитеља и то не својом кривицом бити у могућности да учествују у васпитању детета.[18] У светлу проблема којим се бавимо у овом раду, овакво решење би посебно негативне последице могло да има ако би родитељи били припадници различитих етничких, националних или верских група, чиме би дете у мери у којој би својом вољом (или туђим утицајем усмераваном вољом) ограничило личне односе са једним родитељем било лишено и сазнања, одрастања и васпитавања у духу препознавања и уважавања његових особености.
У истом духу је и чл. 61, ст 5 ПЗ који предвиђа да ''дете има право да одржава личне односе и са сродницима и другим лицима са којима га везује посебна блискост ако ово право није ограничено судском одлуком,'' што значи да је овде реч само о праву детета на контакте са сродницима и блиским лицима, а не и о истоветном таквом праву наведених лица.[19]
НАСТАВИЋЕ СЕ...
Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду
Напомена: опширнију верзију рада можете наћи у Аналима Правног факултета бр.2/2011
на интернет адреси http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2011-2/Anali%202011-2%20str.%20235-262.pdf
Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду
Напомена: опширнију верзију рада можете наћи у Аналима Правног факултета бр.2/2011
на интернет адреси http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2011-2/Anali%202011-2%20str.%20235-262.pdf
[1] В. чл. 63. ПЗ in fine. Идентичну одредбу садржи и чл. 65. Породичног закона Црне Горе, а веома сличну, која изричито ово право гарантује детету без сагласности родитеља и норвешки Закон о деци из 1981. године. European Family Law in Action: Parential Responsabilities, 47. Исто решење задржава и Нацрт Грађанског законика РС у чл. 78. ст. 2. који се бави Породичним односима. Влада Републике Србије – Комисија за израду Грађанског законика, 34.
[3] Хрватски Обитељски закон у чл. 94. ст. 4. говори о дужности родитеља да брину „о свестраном образовању свога дјетета и потицати његове умјетничке, техничке, шпортске и друге интересе,“ док чл. 136. ст. 1. Породичног закона Федерације Босне и Херцеговине прописује да образовање детета треба да буде усмерено на развој његове личности и његових психофизичких способности.
[4] В. чл. 6. ст. 1. ПЗ: „Свако је дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета.“ Конвенција о правима детета у чл. 29. ст. 1. тач. а) предвиђа да образовање детета треба да буде усмерено на „развој дететове личности, талената, менталних и физичких способности до њихових крајњих могућности“.
[6] О. Цвејић Јанчић, Јединствено породично право Европе – Сан или јава савремене Европе?, Правни живот 9/2004, 872. Идентично решење постоји и у мађарском праву. European Family Law in Action: Parential Responsabilities, 38.
[10] В. чл. 373-375. Белгијског грађанског законика. European Family Law in Action:Parential Responsabilities, 20.
[11] European Family Law in Action: Parential Responsabilities, 30, 153; Пар. 1631. Немачког грађанског законика.
[18] У предмету Рев 491/08 Врховни суд Србије је одбио ревизију тужиоца против правоснажне пресуде којом је одбијен његов тужбени захтев према туженој којим је тражио да њихова малолетна ћерка рођена 1997. године буде њему поверена на чување и васпитање. Наиме, тужилац и тужена су се развели 2003. године, након чега су обоје засновали нове породице, а тужена се одселила са новим супругом и настанила у САД. Иако су нижестепени судови у конкретном случају утврдили да су оба родитеља и психофизички и материјално способни да се старају о детету и иако дете има једнак емоционални однос према оба родитеља, одлучено је да се малолетна К. треба да живи са мајком, која је при томе обавезана да дете доводи два пута годишње у Србију ради одржавања личног контакта са оцем. Одлука је била вероватно мотивисана и тиме што је девојчица у присуству клиничког психолога изразила жељу да живи са мајком, иако је у претходним извештајима органа старатељства истакнуто њено колебање у погледу одлуке са којим би родитељем желела да живи. Љ. Милутиновић (2009), 231-233. Имајући у виду све наведене чињенице, изгледа нам да суд није водио рачуна о потреби да дете настави живот, школовање, образовање и развој у земљи свог порекла, те да најбољи интерес малолетне К. није посматрао и у погледу обавезе родитеља да детету обезбеде васпитање у складу са националним вредностима породице и друштва.
[19] Срећом, боље решење, на основу кога су субјекти овог права и сродници детета и њему блиска лица постоји у Нацрту Грађанског законика РС у чл. 76, ст. 6 који се бави породичним односима: „Сродници, као и друга лица која су са дететом развила односе посебне блискости, имају право да одржавају личне контакте са дететом, ако је то у његовом најбољем интересу,“ Комисија за израду ГЗ, 33. Међутим, у контексту неотуђивог права детета способног за расуђивање да навршеном 15. годином живота самостално одлучује о одржавању личних односа с родитељем с којим не живи, остаје питање да ли ће предложена новина допринети суштинском побољшању овог института, или ће створити простор за нову колизију норми и проблеме у пракси у случају супротстављених жеља детета и њему блиских лица.
Нема коментара:
Постави коментар