КАНДИДАТУРА СРБИЈЕ: КАСНО ВУК У УН СТИЖЕ

Касно Јеремић за говорницу стиже

Министар спољних послова Републике Србије, потврдио је 24. јануара у Бриселу да га је Србија кандидовала за председавајућег 67. заседања Генералне скупштине Уједињених Нација (ГС). [1] 

Да би се лакше анализирала оваква одлука државе Србије треба да се узме у разматрање шири значај актуелног тренутка, као и политичку моћ коју потенцијално носи та функција.

Генерална скупштина је један од главних органа УН, коју чине представници свих држава чланица УН. Сваки члан може да има највише пет представника у ГС. [2] Генерална скупштина је првенствено место расправе, место где могу да се износе идеје и да се дискутује о разним текућим проблемима у међународним односима. Генерална скупштина састаје се у редовним годишњим заседањима, а постоје још и специјална заседања, као и хитна специјална заседања. 

На почетку сваког заседања ГС бира председника и двадесет и једног потпредседника који са председницима главних одбора сачињавају Председништво ГС. Председник се бира по ротирајућем принципу избора из једног од пет региона: Африка, Азија, Источна Европа, Латинска Америка и Кариби и Западна Европа и друге земље. Битно је наговестити да Председавајући нема слободан избор о одлучивању која ће питања долазити на дневни ред за расправу или кад ће да се одржи седница, таква питања морају да буду плод позитивног договора самог Председништва ГС. 

Уједињене Нације су организација која често обнавља правила или кроз предлоге и реформе поставља нова. Питање транспарентности је учестало у УН, наручито кад је Савет безбедности у питању, али то се директно и рефлектује на начин избора Председавајућег ГС. Разни предлози су били поднети у виду јачања улоге ГС у систему УН и самим тим Председника ГС а неки од њих су сами критеријуми који кандидат за Председавајућег треба да испуни (I) да може да посвети више месеци искључиво на рад ГС, (II) да је политички независна личност, (III) да поседује искуство у мултилатерали, укључујући искуство у преговарању и изградњи консензуса као и способност да сарађује са више сила и (IV) да познаје целоукупни систем Повеље Уједињених Нација. [3] Узимајући у обзир тренутне политичке околности у самој земљи, као и тренутне функције које врши г. Јеремић поставља се питање да ли српски кандидат може да испуни ове не званичне услове. 

Чињеница је да је функција Председавајућег више административне него политичке природе, али она ипак повлачи одговорност и углед у међународним односима. Источна Европа тренутно има два кандидата за функцију: министра спољних послова Србије Вука Јеремића и сталног представника Литваније при УН  г. Далиуса Чекуолиса. 

Приступ кандидатури Србије и Литваније повлачи један број разлика. 

зграда УН у Њујорку

Литванија је још 2004 године обавестила земље из Источно Европске групе да жели да се кандидује за функцију Председавајућег 67. Седнице ГС и 27 Јуна 2011 године кандидовала сталног представника Литваније при УН г. Далиуса Чекуолиса за ту функцију. [4] Република Србије је то учинила тек пре неколико дана и тиме се поставља питање озбиљности српске дипломатије као и који су прави разлози таквог чина. Наиме, може се закључити да Литванија и њено Министарство спољних послова планирало овакво кандидатуру већ неколико година, и српски медији су намерно или не, избегавали да изнесу ову чињеницу јавности. Сам кандидат Литваније, г. Чекуолис, је већ имао искуства у раду у УН и вршио је функцију заменика Министра спољних послова Литваније. 

Неозбиљност и штетност деловања спољне политике под водством Демократске странке и Јеремића већ је дало резултате, на опште одушевљење држава запада. Прихватањем ЕУЛЕКС-а и његовог доласка у својству међународне мисије на КиМ, Србија је одлучила да пребаци косовско питање из безбедног терена УН (где је постојала могућност употребе негативног гласа, вета, од стране Русије у СБ) на несигурни и про-косовски терен Европске Уније. Врло је битно напоменути да, на пример, Шпанија одбија да учествује у саставу ЕУЛЕКС-а као и Румунија, док не дође до потпуног преношења надлежности са УНМИК-а на ЕУЛЕКС. Однос Србије према ОУН може да се установи још кроз неколико догађаја. Заједничка резолуција ЕУ и Србије при УН је показала политичку шизофренију Србије и њен однос према државама које нису чланице ЕУ, али које за разлику од те исте организације, током протеклих деценија држале су се принципијалног става поштовања територијалног интегритета земље. Несхватљиво је како Вук Јеремић планира опет да рачуна на гласове чланица несврстаних кад је њихово поверење недавно олако одбацио. Јеремићева игра балансирања између УН и ЕУ је већ довела до катастрофалних последица по Србији и њеном односу према наклоњеним земљама, штавише чак је и Шпанија дала примат УН кад је у питању косовски спор. 

Уједињене Нације

Неозбиљна кандидатура Вука Јеремића може да се тумачи на више начина: првенствено треба да се узме у обзир предизборни период у Србији, као и тренутни рејтинг Вука Јеремића у српској јавности. Један од позитивних адута Демократске странке сигурно је Вук Јеремић, који је често представљен у јавности као политичка личност која се искрено бори против независности Косова и која тренутно ужива највише симпатија, у односу на владу, међу грађанима. Иако тренутна политика Србије у одбрани Косова и Метохије далеко од оне презентоване од стране медија и Вука Јеремића, он је сигурно један од главних адута у рукама Бориса Тадића и његових саветника. Уосталом, поставља се опет и питање озбиљности кандидатуре, с обзиром да је Литванија наговестила кандидатуру пре осам година а Србије је поднела кандидатуру пре који дан, и то у предизборном периоду, што је опште познато државама у региону, и Хрватска је већ одбацила могућност да подржи Србију [5], док мало је вероватно да ће Босна и Херцеговина да подржи Јеремића. [6]

У случају да Вук Јеремић прикупи довољан број гласова за избор на функцију, а у Србији дође до промене власти то ће сигурно да се одрази и на делатности Србије при УН, узимајући у обзир да у Србији страначки интереси имају предност над националним јединством. Да ли ће да постоји координација између потенцијалног новог руководства МСП-а и потенцијалног Председавајућег Вука Јеремића можда ће тек да се види и наравно да ли ће српски приоритети при међународним организацијама бити исти. 

Који треба да буде следећи корак Србије при УН? Сигурно ако дође до промене извршне власти Србија треба да ојача своје позиције при УН да разне начине. Првенствено Србија треба отворено да изрази жељу за већи ангажман у мировним мисијама УН и тиме да побољша свој углед и прилике да буде изабрана, у једно догледно време за несталног члана СБ. Друго, Србија треба да покуша да врати косовско питање у оквир УН због већег дипломатског простора и треће да повећа учешће при осталим органима УН.

Одлука о кандидатури Вука Јеремића је само још један доказ једне шизофрене спољне-политике Србије без дугорочног циља, где партијски рејтинг и маркетинг има приоритет на остваривању спољно-политичких и националних циљева државе. Српска спољна политика тренутно базира њено деловање на усаглашавање и примену директива која долазе из Брисела, тумарајући између УН и ЕУ, редовно кршећи унутрашње право Србије и њен правни поредак. [7]  

Касно се Србија сетила Уједињених Нација, организације која је за власт у Београду имала другоразредни значај током протекле четири године, а да ли ће чланице УН показати другоразредни однос према Србији по питању кандидатуре Србије за функцију Председника Генералне Скупштине, сазнаћемо ускоро, ако наравно Србија не промени свој став опет под притиском партнера из ЕУ.

Стефан Драгојевић

____________________
Упутнице:
 
[1] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/303196/Jeremic-potvrdio-kandidaturu-za-generalnu-skupstine-UN
[2] Члан 9. Повеље Уједињених Нација.

[3] Више о предлогу (на енглеском) http://www.unelections.org/files IGP_PGASelectionLetter_18Jan07.pdf

[4] http://mission-un-ny.mfa.lt/index.php?-1810158120
[5] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/304664/Vesna-Pusic-Hrvatska-verovatno-nece-podrzati-kandidaturu-Srbije-u-UN

[6] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=02&dd=02&nav_category=78&nav_id=579232

[7] Између осталог, мисли се на имплементацију решења донетих током техничких разговора између Београда и Приштине. Договори о личним картама и интегрисаном управљању граница су тешко кршење Устава Србије, јер тиме се намеће чињеница да постоји још један правни поредак сем поретка Републике Србије.