б) Брак
Закон предвиђа дужност родитеља да усмеравају своју децу да прихвате вредности емоционалног идентитета своје породице и друштва. Ипак, српски законодавац приликом дефинисања правних дејстава брака, за разлику од раније важећег Закона о браку и породичним односима Србије, изоставља „љубав као законски елемент брака,“ као његову полазишну и исходишну емоцију правно уобличену институтом брака.[1] Истиче се само да су „супружници дужни да се међусобно поштују и помажу“,[2] док се према ранијем ЗБПО односи брачних другова заснивају на узајамној љубави, поштовању и међусобном помагању.[3] Не мање значајну новину у нашем праву представља и одсуство прељубе као бракоразводног узрока, односно изостављање обавезе верности између брачника.[4] Оваквим решењем је начињен дисконтинуитет у односу на целокупну српску правну традицију, од средњевековних извора па све до важећег Породичног закона, али је начињена разлика и у односу на породична права Француске, Грчке, Енглеске, Италије, Хрватске, САД, која сва изричито предвиђају обавезу верности између супружника.[5] Решење предложено Нацртом Грађанског законика Републике Србије само је делимично боље, јер се чл. 25. који регулише породичне односе наводи да се „брак заснива на узајмној верности, поверењу, поштовању и помагању“.[6]
Може се поставити питање карактера емоционалног идентитета оне породице која се заснива браком, а која је већ по самом законском одређењу лишена љубави као иницијалног, али и пратећег и крунског осећања, односно емоционалног идентитета таквог друштва чији ће нуклеус бити оваква породица. Како остварити законски и животни идеал, конкретизован кроз право и обавезу родитеља да са дететом развијају однос заснован на љубави, ако је правом уређени однос његових рофитеља, чија је круна рођење детета по самом закону лишен љубави? Да ли су будући родитељи које законодавац „стимулише“ да и без осећања међусобне љубави ступе у брак и које несанкционисањем „охрабрује“ на прељубу бити у могућности да децу васпитавају у складу са племенитим идеалом емоционалног идентитета своје породице и друштва? Могу ли родитељи и деца да развијају односе засноване на узајамном поверењу и поштовању са родитељима, ако за пример имају родитеље које је после толико векова исти тај закон „ослободио“ обавезе да једно другом буду верни у браку?[7]
Српско и црногорско породично право су јединствени по томе што приликом заснивања усвојења фаворизују лице страног држављанства као усвојиоца.[8] ПЗ Србије предвиђа да страни држављанин може бити усвојилац, ако поред општих услова који се траже за сваког усвојиоца не може да се нађе усвојилац који је српски држављанин и ако се министар за породичну заштиту сагласи са усвојењем.[9] Међутим, чланом 318. ПЗ Србије је предвиђено да је у поступку заснивања усвојења „орган старатељства који је одабрао будуће усвојитеље дужан да им дете упути ради узајамног прилагођавања, осим ако је усвојитељ страни држављанин“ (подвукао М.С.). Нацрт Грађанског законика РС у чл. 357. ст. 1. Који регулише Породичне односе садржи истоветно решење, али предвиђа као алтернативу и могућност брисања овакве привилегије за усвојиоца страног држављанства.[10]
Имајући у виду значај пробног смештаја који подразумева испитивање најбољег интереса детета да буде усвојено од стране конкретних усвојилаца и начин њиховог међусобног прилагођавања, обавезу пробног смештаја без прављења разлике у погледу порекла усвојилаца предвиђају немачко, швајцарско и француско право.[11] Пропуст нашег законодавца додатно добија на значају ако се зна да орган старатељства који је дужан да надзире процес узајамног прилагођавања захтев за усвојењем може и одбити ако процени да оно није било успешно.[12]
Одредба закона којом се страни држављанин ослобађа обавезе му се дете упути ради пробног смештаја је противна Ковенцији о правима детета. У чл. 21. ст. 1. тач. б) Конвенције о правима детета је наведено „да се међудржавно усвојење може сматрати алтернативним начином бриге о детету, уколико се дете не може сместити у другу породицу или бити усвојено или се о детету не може на погодан начин водити брига у земљи његовог порекла“; у чл. 29. ст 1. тач. Ц и тач. Д се државе потписнице обавезују да ће гарантовати да ће се образовање детета усмеравати на развој поштовања националних вредности земље у којој дете живи и земље из које потиче, а у чл. 20. ст. 3. да ће се детету које је привремено или стално лишено породичне средине пружити таква брига, заштита и помоћ државе која ће бити у складу са потребом „успостављања континуитета у подизању детета као и етничком, религиозном, културном и језичком пореклу детета“.
Усвојено решење у ПЗ није у складу ни са принципима Конвенције о заштити деце и сарадњи у области међудржавног усвојења.[13] Већ у њеној преамбули се истиче да се међудржавно усвојење може засновати тек ако за конкретно дете у земљи његовог порекла није могуће пронаћи одговарајућу породицу која би се о њему старала и ако би то било у његовом најбољем интересу. Слично решење постоји и у руском праву.[14] Ово је и разумљиво јер се усвојењем између усвојиоца и усвојеника ствара однос који имитира родитељски, што у случајевима међудржавног усвојења најчешће подразумева пресељење детета у другу државу и промену његовог држављанства, што доводи до реалне опасности да дете изгуби национални идентитет.[15] Не треба превидети да ПЗ Србије оставља могућност да дете буде усвојено све до навршене 18. године живота,[16] што у случају да до усвојења дође када дете већ одрасте, и иначе може да има врло значајне психолошке, емотивне и проблеме идентитета усвојеника, а посебно када је усвојилац страни држављанин. Зато Конвенција предвиђа и дужност Централних органа држава потписница који су овлашћени да обављају послове предвиђене Конвенцијом да узму у обзир у ком духу је васпитавано дете, односно његово етничко, културно и верско наслеђе.[17]
Фаворизовањем страних држављана као усвојилаца није се водило рачуна о најбољем интересу детета, као крунском критеријуму за заснивање усвојења, односно оваквим решењем нису дискриминисани само домаћи држављани као потенцијални усвојиоци, већ и она деца коју усвајају страни држављани јер су лишена гаранција које пружа пробни смештај.[18] Тиме је повређено и једно од четири основна права предвиђених Конвенцијом о правима детета, „право на недискриминацију“, које је у свим националним законодавствима уздигнуто на ранг начела,[19] али и слична начела Устава Републике Србије (чл. 21. ст. 3.), Универзалне декларације о људским правима (чл. 2.) и Међународног пакта о грађанским и политичким правима (чл. 2.).
НАСТАВИЋЕ СЕ...
Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду
Напомена: опширнију верзију рада можете наћи у Аналима Правног факултета бр.2/2011
на интернет адреси http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2011-2/Anali%202011-2%20str.%20235-262.pdf
Милош Станковић, мастер права, асистент Правног факултета Универзитета у Београду
Напомена: опширнију верзију рада можете наћи у Аналима Правног факултета бр.2/2011
на интернет адреси http://www.ius.bg.ac.rs/Anali/A2011-2/Anali%202011-2%20str.%20235-262.pdf
[3] В. чл. 6. ст. 2. Закона о браку и породичним односима Србије („Сл. Гласник СРС“, бр. 22/80, 11/88, 22/93 и 35/94).
[4] С. Панов (2010 б), 154. Професор Марко Младеновић у контексту трансформације савременог Породичног права које иде у корак са цивилизацијским променама, не искључује могућност да ће у блиској будућности у технолошим и економски најразвијенијим државама фактичка полигамија и полигинија, односно упоредо одржавање сексуалних односа и са другим партнерима, а не само брачним, бити и изричито легализоване. М. Младеновић, Да ли породица има будућност, Правни живот 9/1996, 553.
[5] С. Панов (2010б), 152, 155. Речју професора Панова у истом раду, грађани Републике Србије богатији су у каталогу људских права у односу на друге народе „правом на неверност“.
[7] У извесном смислу, ове појаве су само аспект савременог тренда „индивидуализације“ модерног Породичног права, односно уступање места колективних, породичних и брачних интереса појединачним интересима сваког члана породице, чиме она све више прераста у скуп међусобно независних индивидуа. „Породица је стога све мање састављена од родитеља и рођака, а све више од странака.“ З. Поњавић, Приватизација породице и Породичног права, Београд 2009, 80.
[8] С. Панов (2010а), 250-254. С друге стране, у македонском праву приоритет као усвојиоци увек имају држављани БЈР Македоније или макар лица која на њеној територији имају пребивалиште. Љ. Стефановски, Поступак усвојења у Македонији, Ново породично законодавство, ур. З. Поњавић, Крагујевац 2006, 324.
[13] http://www.hcch.net/index_en.php?act=conventions.text&cid=69, приступ остврен 15.8.2011. године. О садржини Конвенције, домету и правној природи њених одредаба видети Т. Китановић, Међудржавно усвојење и конвенција о заштити деце, Правни живот 10/2006, 193-202.
[15] Т. Китановић, Међ удржавно усвојење и конвенција о заштити деце, Правни живот 10/2006, 194. Конвенција о правима детета у чл. 8. ст. 1. обавезује државе уговорнице да поштују право детета на очување идентитета, укључујући и држављанство.
[18] О. Цвејић Јанчић, Балансирање интереса и приоритети којима треба тежити у области усвојења, Правни живот 9/2005, 1120.
Нема коментара:
Постави коментар