9.
 |
| Јакоб Шиф, један од главних финансијера револуције |
Лењин и његова 32 револуционара, укључујући жене и децу, полазе возом из Цириха, из неутралне Швајцарске и у оклопном вагону безбедно прелазе територију целе Немачке, која је у рату са Русијом. Иза Кајзерових леђа њихов безбедан пролаз омогућио је генерал Стаф, који је руске револуционаре снабдео новцем и потребним документима. На месту високопозиционираног службеника у тадашњој немачкој обавештајној служби налази се Макс Мориц Варбург. Истовремено он заузима и положај директора Ротшилдове и Варбургове банке у Франкфурту. Његова рођена браћа Феликс и Пол Варбург, настањени у САД, одиграли су запажену улогу у коначном усвајању Закона о Федералним резервама. Пол је био ожењен Нином Леб, ћерком Соломона Леба, власника најмоћније америчке међународне банке Кун, Леб и компани (Kuhn, Loeb & Company). Други Максов брат Феликс био је ожењен кћерком Јаков Хенри Шифа, кога су Ротшилдови из Немачке послали још средином XIX века у мисију преузимања контроле над монетарним системом САД. Шиф је прво постао директор Кун, Леб и компани, а касније је Ротшилдовим новцем откупио ову фирму. За њега је још 1949. године обелодањено да је са двадесет милиона долара у злату помогао бољшевицима да дограбе сву власт у Русији.[20]
За разлику од Лењинове екипе, Троцки и његови револуционари доживели су ситне непријатности приликом пловидбе према Русији. Наиме, канадске власти хапсе Троцког и његове пратиоце одмах по њиховом приспећу у луку Халифакс, као очигледно сумњиву дружину с америчким пасошима. Међутим, за само неколико сати, са највиших места из Вашингтона и Лондона, стижу ургенције да се притвореници пусте.
„Председник Вудроу Вилсон је био добра вила (највероватније према упутствима `пуковника Хауза и његових помагача`) која је снабдела Троцког пасошем да се врати у Русију и подстакне револуцију. Уз овај амерички пасош су поклоњене улазна виза за Русију и британска транзитна виза.“ [21]
Канадске власти попуштају и ослобађају Троцког и његове револуционаре како би могли да наставе пут до њиховог крајњег одредишта. Да би се придружили Лењину у заједничком подухвату обарања руске круне, затирања православне вере и укидања приватне својине. Да би, на крају крајева, потпуно загосподарили једном моћном империјом која се, према свим стручним показатељима, кретала ка доминантној позицији у свету.
„Може ли ико посумњати да су управо међународни банкари иза сцене режирали читаву представу.“ [22]
10.
Стрељање царске породице Романов, без суђења и пресуде, извршено је у ноћи између 16. и 17. јула 1918. године, у подруму виле Ипатијевих у Јекатеринбургу. Једанаест џелата предводио је Јанкељ Хаимович Јуровски, а усмена наредба за ликвидацију последњег руског цара Николаја II Романова, његове супруге Александре, четири кћерке и малолетног царевића Алексеја, могла је да стигне само са врха бољшевичког руководства. Сенка сумње да је издао једну од најмонструознијих наредби у целокупној историји Русије и до данас пада на неслужбену биографију Јакоба Михаиловича Свердлова, с конспиративним именима Смирнов, Макс, Андреј…
 |
| место злочина, кућа Ипатијевих |
Убиство Романових имало је ритуални карактер, о чему су сведочиле и две поруке на зидовима просторије, исписане царевом крвљу. Њих је пронашао истражни судија Николај А. Соколов, који је на још неразјашњен начин изгубио живот 1924. године у емиграцији, у Француској. Натписи су оглашавали да је на том месту извршено обезглављивање Русије као последњег хришћанског и православног царства. Није случајно изабран ни дом Ипатијевих, као место на коме је извршена ова стравична егзекуција. Наиме, управо у Ипатијевском манастиру највиши представници Цркве и руског друштва заклели су се 1613. године на верност владарској лози Романових.[23]
Пошто су поскидали све драгоцености са својих жртава, крвници су њихове лешеве умотали у ћебад и камионом превезли у шуму, удаљену двадсестак километара од места злочина. Ту су их спалили, а њихов пепео су расули по Ганинској јами. На крају су, да би уништили све трагове масакра царске породице, сипали креч у јаму.
 |
| Јаков Свердлов, слика говори више него речи |
Након смакнућа Романових, Јекатеринбург је понео име Свердловск, по Јакобу Свердлову, који је добио и велики споменик на једном од централних градских тргова. Упамћен и као жестоки заговорник тзв. црвеног терора, који је међу Чекистима увео моду облачења у кожне мантиле и капе, Свердлов је напрасно умро само неколико месеци након ликвидације Романових. Нико, међутим, ни тада, а ни касније, није поверовао у званичну верзију његове смрти, по којој га је грип покосио пре но што је напунио 34. годину живота.
Тридесетих година XX века, бољшевици су, у граду који је тада већ носио име Свердлова, срушили Богојављенски саборни храм, подигнут 1745. године.
Након више деценија, кућа Ипатијевих постаје место ходочашћа, на којем почињу да се сабирају православни верници и монархисти из целе Русије. Како би се то спречило, ондашњи шеф уралског обласног комитета КП СССР-а, Борис Јељцин издаје наредбу 1977. године да се сруши грађевина у којој је убијен последњи руски монарх.
Радован Калабић
Насатавиће се...
__________________
Упутнице:
[20] Наведено према Anthony G. Suuton : „Wall Street and Bolshevik Revolution“, Arlington House Publishers, 1974.
[21] Исто, стр. 25.
[22] Наведено према Des Griffin : „Fourt Reich of the Rich“, South Pasadena CA, Emissary Publications, 1979, стр. 91.
[23] Николај А. Соколов : „Убиство царске породице“, превео са руског и приредио Војин Перуничић, „Дан“, Подгорица, од 30. 3 до 5. 4. 2011.
Нема коментара:
Постави коментар