ГРАЂАНСКИ ИДЕНТИТЕТ

Чедомир Антић

На северу Србије траје дуготрајна, подземна политичка борба. Врхови парламентрних странака, посебно оних наводно левичарских и тобоже наклоњених ЕУ, већ десет година успостављају све самосталнију аутономну област под називом АП Војводина. Политичари и њихове присталице, који се у принципу гнушају нације и државе, убрзано стварају самосталну „регију“ иза које скривају не само државолику структуру са буџетом који може да се мери са средствима самосталне европске државе нешто мањег становништва, већ и националну идеологију, новоромантичарско поимање прошлости и новоконструисане државне симболе.

Грађани Србије, на југу и северу земље, гласили су 2000. године за смену Милошевићевог режима, политичку и привредну реформу, начелну и праведну националну политику, отварање према Свету.... Северно од Саве и Дунава добили су обновљену аутономну покрајину са овлашћењима каква не постоје у другим крајевима Источне Европе. Омнибус закона о тој наводно модерној аутономији усвојен је без консултовања народа, са потпуно бесмисленом тезом да се „Војводини враћају њена права“. Та права, наравно односе се на време Брозове диктатуре и уставе из 1974. године. Дакле, они који непрекидно говоре о суочавању са прошлошћу, раскиду са ауторитарним наслеђем, чак ванинституционалном негирању очигледних неправди, сада у раздобљу сенилног комунистичког тоталитаризма - заснованог на уставу чија се дебата окончала хапшењем и утамничењем једног од највећих професора у историји Правног факултета у Београду - виде једно златно, „Периклово доба“. Уследила је кампања са некаквим тврдњама о економском израбљивању севера Србије, за коју је професор Бошко Мијатовић дословно доказао да је нетачна и лажна. Ипак, када је 2006. коначно донесен устав постављене су јасне границе могућој аутономији покрајине. Те границе нису поштовали они који су до 2009. године без великог успеха писали статут АП Војводине. Требало је годину дана да владајућа ДС, која је стекла толику превласт у АП Војводини захваљујући томе што је у изборној кампањи 2008. дошло до приватизације Заставе и првом потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ, сама са собом договори око статута Војводине. АП Војводина добила је већа биџетска средства, могућност да сама одређује унутрашњу регионализацију, своје симболе, представништво у Бриселу, било је спора око термина „главни град“ и академије наука. АП Војводина је добила владу, али не и министре! Тадићевски компромис, нема шта. Ствари су коначно легле у некаквом трулом и привременом компромису. Процес је започет и ево, управо у суботу, први човек војвођанске скупштине изјавио је да подржава увођене покрајинске полиције. У Босни и Херцеговини, у којој је вођен рат, а над већином њених народа је у недавној прошлости извршен геноцид, најважније питање европских интеграција постало је одузимање полиције Републици Српској и Федерацији БиХ. Али, у АП Војводини одвојена полиција несумњиво неће ометати „европске интеграције“. Принципи и стандарди очигледно нестају пред отвореном мржњом према једном народу и његовим легитимним, демократским правима. Да ли ико од наших евромана можда помишља да би и српски народ у Војводини, без обзира што је тамо у већини, можда могао да има одређена и поштована национална права, баш као и сви други?

етничка карта Војводине из 2002. године

Упркос свему, народна већина, са изузетком већег дела политичке елите (власти и опозиције) и око 10% бирача и даље се противи основној идеји АП Војводине – њеној еманципацији од остатка Србије. У време највеће кампање око статута истраживања наручена од стране власти говорила су да за такав, половичан статут, коме се скоро нико од парламентарних политичких странака није противио, нема подршку више од 60% становника АП Војводине. Наше власти, међутим, иако међусобно по свему прилично посвађане, нису оклевале да интернационализују бедни, лични, властољубиво-користољубиви унутрашњи спор у ДС-у око статута АП Војводине! Умешали су се наши стари пријатељи из ЕУ. Тако је управо 2009. године, а не 1974., 1988. или 2000. започео процес стварања самосталне Војводине.

Развој прилика који се догађа у АП Војводини, сличан је ранијим процесима у Црној Гори и Македонији. За разлику од односа са раније етаблираним нацијама у Хрватској, Босни и Херцеговини или на Косову, овде је комунистичка и епигонска елита у борби против државних традиција и легитимних права српског народа, али и у свом сукобу са демократским вредностима и слободом уопште, конструисала нације које се значајно разликују од свега раније виђеног на споменутим просторима. Како објаснити чињеницу да је српским странкама у Македонији природинији савезник ВМРО него социјалдемократи? Треба објаснити зашто су творци идеје савремене црногорске независности морали да прођу политичку метаморфозу како би били прихватљиви владајућој навдоно социјалистичкој партији. Коначно, зар није чудно да су према аутономији Војводине у већој мери резервисани припадници националних мањина и српских староседелаца, него утицајни и богати припадници колонистичких таласа из Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе?

застава Војводине

Изузетно је занимљив пример заставе АП Војводине. У наводно националистичкој Србији успостава старе државне заставе захтевала шеснаест година борбе. При том су странаке власти и опозиције већином биле противне традицијама демократске Србије, па су зато застава, грб и химна усвајани чак три пута (као препорука, закон и уставни члан) а чак два пута је о њима одлучивано на референдуму (1992 и 2006 у оквиру устава). У АП Војводини су новоизмишљени застава и грб усвојени од стране скупштинске већине остварене на социјалним темама. Колико је народ задовољан овим решењима (грб и застава су замишљени тако да негирају управо националне симболе већине која чини 70% грађана АПВ) сведочи чињеница да седам година после доношења у 20 од 54 општине нису желели чак ни да их истакну. Сада слободну и пркосну вољу општинских власти, које нигде нису успостављене на националистичком уједињењу српских странака, ломе републичка и покрајинска влада.

Успеће, али је стварање независне Војводине ипак мало вероватно. Пре свега, док заједно са својим заштитницима из ЕУ траже сва она права која су одавно ускраћена Републици Српској (рецимо самосталну електропривреду) творци војвођанског идентитета не схватају да ће ако успоставе самосталну државу, у савременим политичким и привредним условима, остатак Србије вероватно престати да постоји као политички ентитет. Близина и утицај милионског Београда такође никако није повољна за даље осамостаљивање. У случају да такав наум ипак успе Срби ће се коначно ујединити, баш као што је то био случај у Босни и Херцеговини 1992. и у Црној Гори пред овогодишњи попис. Постаћемо балкански Курди, али је можда такав тежак и горак исход једини пут ка новом почетку - националној и државној обнови.

Чедомир Антић, истраживач-сарадник на Балконолошком институту САНУ

преузето са:

http://www.napredniklub.org/naprednjaci/antic/index.php?subaction=showfull&id=1304343860&archive&start_from&ucat=1&