ХАШКИ ТРИБУНАЛ И КРИВИЧНО ДЕЛО ЗЛОЧИНА ПРОТИВ МИРА - ТРЕЋИ ДЕО

Хашки трибунал као средство јачања сецесије у федерацији

Распад и рат у СФРЈ

Хашки трибунал се својим настанком у јеку грађанског рата у Југославији и суђењем целокупном српском руководству дефинитивно наметнуо као инструмент јачања сецесије у федерацији која је по међународном праву недозвољена. У ту сврху Статутом Трибунала злочин против мира није предвиђен и не улази у надлежност овог суда. Трибунал, и поред тога што је формиран на основу главе VII Повеље ОУН, није надлежан за злочине против мира, што припремање, планирање и спровођење рата у бившој Југославији и њено разбијање свакако јесте. Ово изостављање је управо и учињено како би се амнестирали истински кривци за распад СФРЈ и пружио легитимитет сецесији у оквиру федерације. 

Да би држава била међународноправни субјект она мора поседовати три кључна елемента: постојано становништво, утврђену територију и суверену власт. Признање неке нове државе је дискреционо право оне државе која признање даје, али та држава мора да поштује међународно право и сходно томе признање може дати само оној политичко-територијалној заједници која поседује горе наведена три елемента државности. У случају Југославије та правила су грубо прекршена. Републике које су извршиле сецесију нису имале у тренутку свог признања све атрибуте своје државности. Своју независност и суверенитет оне су прогласиле путем сецесије која је извршена оружаним и насилним путем. Тиме је наравно грубо прекршено не само међународно, него и унутрашње право СФРЈ. Сецесионистичке републике у време када им је признање дато нису поседовале ефективну власт. На територији данашње Хрватске и Босне и Херцеговине ниједна страна није имала ефективну власт из простог разлога што је беснео грађански рат и оружани сукоб је био у току. Суштински проблем везан за домашај права на самоопредељење, које је као универзално правно правило данас неспорно, своди се на питање да ли оно обухвата и право на отцепљење, сецесију. Модерна правна наука, без готово икаквог спора, одречно одговара на то питање. Према дефиницији проф. др Смиље Аврамов ''под појмом отцепљења или сецесије подразумева се акт једног дела становништва одређене државе да се, заједно са територијом издвоји из састава те државе и ослободи њеног правног и политичког ауторитета кроз стварање сопствене државе.''[1]  

Међународно право и поред одређених покушаја није успело да пронађе критеријуме који би одредили ситуације у којима би се сецесија могла узети као легитимна. Што се тиче доктрине унутрашњег, уставног права, федералне јединице ван сваке сумње немају суверену власт, па сходно томе ни право на сецесију. ''Право федералних јединица на иступање из федерације било би неспојиво са природом федерације и уопште државе.''[2] Дати право на сецесију федералним јединицама би било у потпуној супротности са смислом и суштином федерације као облика државе. Неспорно је притом да ниједна озбиљна држава не може дозволити сопствено разбијање и распарчавање. Устав СФРЈ од 1974. је признао право на сецесију, али је за остварење оваквог чина била неопходна сагласност свих чланица федерације, укључујући и аутономних покрајина. Сецесионистичке републике у Југославији су, међутим, признате од стране УН без испуњења ових услова, чиме су грубо прекршена правила међународног права и основна начела Повеље УН. Ово кршење права је још драстичније када је реч о Босни и Херцеговини, с обзиром да се она уопште није изјаснила као држава. ЕЗ, пре свих Немачка, и САД су покушале да оправдају признање сецесионистичких република путем два документа: Декларације о смерницама за признање нових држава у Источној Европи и СССР-y и Декларације о Југославији. Ове декларације су служиле искључиво за једнократну употребу, а Декларација о Југославији у потпуности прелази преко начела ефективне власти. Кључну улогу у оправдању овог признања од стране ЕЗ и САД представља мишљење Бадинтерове комисије која је изнела став да се СФРЈ налази у фази распадања. Овај потпуно лажан и нетачан став је оспорен самим тим што је СРЈ остала да постоји у државотворном смислу као правни наследник СФРЈ. Као што исправно примећује проф. др Смиља Аврамов: ''Приликом пријема нових држава у УН маја 1992. посебно је наглашено да ће ова организација гарантовати неповредивост њихових граница прелазећи ћутке преко повреде суверенитета Југославије, државе оснивача УН.''[3] Путем резолуције 713 УН су следиле пут ЕЗ и САД и почеле су да примењују принудне мере у смислу главе VII Повеље. Отада па надаље Савет безбедности ће само гарантовати сувереност тих сецесионистичких република, а не сувереност Југославије којој је по правилима међународног права морао да притекне у помоћ. Савет безбедности је том резолуцијом и наредном, број 721, представио ситуацију у Југославији као претњу међународном миру и безбедности. ''Изостала је квалификација дела, па чак и помињање оружане сецесије које су извеле илегално наоружане паравојне снаге и плаћеници убачени из иностранства, а из чега је произашао грађански рат. Сецесија је третирана као ослободилачки чин, а очување државе као акт агресије, што ће у историји остати забележено као својеврсни парадокс.'' [4]

колоне српских избеглица из РСК , август 1995.

Трагично је и то што мировне снаге које су упућене у Југославију нису заиста служиле успостављању мира, већ су од самог почетка своје мисије помагале оружану сецесију. На оне територије које су требале да буду под њиховом заштитом у данашњој Хрватској извршена је агресија од стране хрватских снага. Реч је о нападу на Западну Славонију 1. маја 1995. и Републику Српску крајину 4. августа исте године уз подршку снага Северноатлантске алијансе. Све до тих напада, на тим подручјима Хрватска није имала ефективну власт, а тамошње становништво се референдумом изјаснило за останак у оквиру Југославије, али је међународна заједница још једном показала своје двоструке стандарде и ускратила Србима право на самоопредељење. Дакле, ЕЗ и САД признале су право на самоопредељење свим нацијама, осим српској која је чинила већину становништва СФРЈ. Право на самоопредељење је тиме третирано потпуно погрешно, на потпуно непримерен начин, као територијални принцип, а не као право, и то субјективно право једне етничке скупине, односно народа, што оно по својој суштини и јесте.

Тиме што није установио своју надлежност и за злочин против мира (агресију), Хашки трибунал је озаконио подржавање, планирање, припремање и учествовање међународне заједнице, пре свега САД и Немачке у оружаној сецесији, што заправо представља акт агресије према нашој земљи и народу.

Закључак
 

Из самог противправног начина оснивања Трибунала произилази да су мотиви, разлози стварања оваквог суда били чисто политички, да ''се ради о политичком решењу политичких проблема који су се пред Савет безбедности у одређеном моменту поставили. Оснивање Трибунала представља принудну меру ради успостављања и очувања међународног мира, дакле ради се о остваривању једног политичког циља par exellence''.[5] Политички мотиви никако не могу бити ваљани правни основ за оснивање, рад и правично и правно утемељено функционисање суда, а нарочито кривичног суда. Сасвим оправдано се може бранити став да је прави, истински циљ оснивања Трибунала био продужетак рата против наше земље другим средствима и суђење комплетном руководству Србије ради наметања колективне одговорности и кривице целокупном српском народу. На тај начин, делатност Хашког трибунала представља грубу повреду једног од темељних начела међународног права, забране дискриминације. 70% лица оптужених од стране тужилаштва јесу српске националности. Оно што представља посебну безочност и непринципијелност овог суда јесте чињеница да је он узео себи право да прекраја целу историју српскога народа. У том циљу трибунал је поверио једном назови историчару да испита и истражи историју српског народа од 14. века па до данашњих дана. ''Тај наводни историчар био је Џемс Гау (James Gow), британски публициста, који се годинама бавио нашом савременом историјом а да није био у стању да чита архивску и другу грађу на српском или хрватском језику. Он је на почетку самог суђења подастро преглед збивања на овим просторима, почев од Косовске битке до 1992. године, не би ли тако разјаснио историјски контекст у којем је отпочео етнички и верски рат у бившој Југославији.''[6] Тако прикупљене податке, суд је узео као доказане чињенице које се од тада примењују у свим поступцима Трибунала. Најпознатија од ових наводних чињеница је свакако тај чувени злогласни пројекат стварања Велике Србије који према судијама овог суда постоји већ више од 6 векова. У образложењу пресуде Душку Тадићу, првом Србину осуђеном у поступку пред Хашким трибуналом стоји следеће: ''За Србе, њихова борба из четрнаестог века против турског непријатеља, без помоћи других балканских народа, представља ратни поклич за Велику Србију.''[7] Ова реченица је свакако лажна и безочна и представља Видовдан, свети дан и историјски пораз Срба од Турака као почетак борбе за стварање Велике Србије. Ово образложење вређа и унижава целу српску историју и најстрадалнији дан у историји српског народа. Како би замисао судија Хашког трибунала била што јаснија навешћу још један цитат из образложења пресуде Тадићу: ''Замисао Велике Србије има дугу историју. Она се појавила у првом плану политичке свести у облику сличном садашњем још пре 150 година, а добила је замах између два светска рата. У сваком садашњем облику та замисао је укључивала два јасна аспекта: прво, укључивање две аутономне покрајине, Војводине и Косова, у Србију и друго, проширење повећане Србије, заједно са Црном Гором и оним деловима Хрватске и Босне и Херцеговине у којима живи бројно српско становништво.''[8]

Србија по мери хашког трибунала

Злонамерно је и лажно тврдити да идеја уједињења српског народа у једну државу представља замисао Велике Србије. Многи други народи, пре свих Италијани и Немци су тежили да се уједине, како у националном, тако и у државном смислу, па ниједном озбиљном научнику није пало на памет да то представља као некакву злочиначку идеју стварања Велике Италије или Велике Немачке. Надаље, према судијама Трибунала, још један неспоран доказ великосрпске идеје је, како они кажу, укључивање Војводине и Косова у састав Србије. Хашке судије су на овај начин свакако намерно и свесно превиделе то да су како Војводина, тако и Косово и Метохија већ биле у саставу Србије, почев од завршетка Првог светског рата 1918. године, па сходно томе нису никада могле да поново буду укључене у састав Србије. Скандалозно је то што према судијама овог суда Србија која у свом саставу садржи Војводину и Косово и Метохију представља Велику Србију, јер обухвата ове две покрајине, што значи да је и данашња Србија у ствари такође Велика Србија, из простог разлога што се у њеном саставу још увек налазе ове две покрајине. ''Стога би по слову хашких пресуда окупирање Космета и проблематизовање статуса Војводине био племенит покушај да се Велика Србија сведе на нормалну, свету и суседима прихватљивију Србију. Но, како се већ проблематизује и статус Рашке, то јест српског дела негдашњег Новопазарског санџака, изгледа да би нормална, ни велика ни мала Србија била прекумановска Србија коју, по мишљењу садашњих господара света и њихових судија у Хагу, Срби као народ једино заслужују.''[9] 

крај

                                                                                                Сибин Вукадиновић
                                                                                                             Срђан Ного

Упутнице:

[1] Смиља Аврамов и Миленко Крећа: Међународно јавно право, ''Савремена администрација'', Београд, 2003, стр. 82.

[2] Ратко Марковић: Уставно право и политичке институције, ''Службени гласник'', Београд, 2000, стр. 464.

[3] Смиља Аврамов и Миленко Крећа: Међународно јавно право, ''Савремена администрација'', Београд, 2003, стр. 88.

[4] Смиља Аврамов и Миленко Крећа: Међународно јавно право, ''Савремена администрација'', Београд, 2003, стр. 231.

[5] Зоран Стојановић: Међународно кривично право, ''Досије'', Београд, 2003, стр. 96.

[6] Коста Чавошки: Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. Велика Србија-истине, заблуде, злоупотребе, ''Српска књижевна задруга, Београд, 2003, стр. 479.

[7] Из пресуде Душку Тадићу, цитирано по Коста Чавошки: Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. Велика Србија-истине, заблуде, злоупотребе, ''Српска књижевна задруга, Београд, 2003, стр. 480.

[8] Из пресуде Душку Тадићу, цитирано по Коста Чавошки: Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. Велика Србија-истине, заблуде, злоупотребе, ''Српска књижевна задруга, Београд, 2003, стр. 480.

[9] Коста Чавошки: Зборник радова са Међународног научног скупа одржаног у Српској академији наука и уметности у Београду од 24-26. октобра 2002. Велика Србија-истине, заблуде, злоупотребе, ''Српска књижевна задруга, Београд, 2003, стр. 485.