РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ДРУГИ ДЕО)

3.

„Има у историји фрапантних аналогија. Јакобинац из 1793. године је постао данашњи комунист.“

Карл Маркс

Карл Маркс, идеолог зла

Пенза је први град на планети у коме је Карлу Марксу 1918. године подигнут споменик. Знамење у част „оснивача научног социјализма“ постављено је тачно на месту на коме се налазио олтар Храма Христа Спаситеља, који је грађен од 1800. до 1824. године. Први споменик Марксу у овом руском граду, који се налази на неких 700 километара југоисточно од Москве, пропао је због уградње непостојаног материјала. Зато су градски оци Пензе 1960. године одлучили да на истом месту подигну шест метара високо гранитно постоље на које су осовили Марксово бронзано попрсје високо два метра. У лето ове 2011. године градске власти Пензе донеле су одлуку да се и тај споменик уклони, те да се на темељима на којима је и раније био обнови Храм Христа Спаситеља. На фотографијама које су овековичиле почетак спровођења ове одлуке доминира челично уже затегнуто око Марксовог бронзаног врата. То уже уједно симболизује и повратак на ону тачку са које је историјско клатно насилнички зањихано „у светлу будућност“. [8]

Историчари радничког покрета и светске револуције упорно прескачу одштампане и још доступне странице „Упутства“ („Instrukction“) које су заједнички потписали Коло д`Ербоа и Жозеф Фуше.

Зашто?

Зато што би се историјски примат у састављању једног чисто комунистичког манифеста модерног доба морао признати овој двојици лионских крвопилаца, а не Марксу, или „Хесенском земаљском веснику“ Георга Бихнера.

Сва је прилика, међутим, да је ово Упутство из 1793. године још раније скицирано у јакобинским клубовима, који су добили име по јакобинском доминиканском манастиру. Иза његових зидина кована је завера, и у том манастиру су детаљно разрађивани планови за збацивање Луја XVI.

јакобинци - сејачи смрти и богоборства

Једном од потписника Упутства, оном пропалом глумцу и крвавом комедијашу, због његовог застрањивања и лионског „левог скретања“, главу су одрубили исти они који су га и послали у Лион у улози стварног главосече. Од одговорности за лионски масакр извукао се, међутим, први и важнији потписник првог бољшевичког програма, коме је историја пружила јединствену прилику да своја програмска начела одмах потврди и у пракси. Фуше, некадашњи прости грађанин и љута сиротиња, а касније војвода од Отранта, вишеструки милионер, интимус највећих европских банкара и први власник потоње Ротшилдове резиденције у Феријеру, у трећем ставу Упутства прокламује и наређује:

„Радите, дакле, у великим потезима и смело; одузимајте сваком грађанину све што му није потребно, јер сваки сувишак (le superflu) јавна је повреда народних права. Јер све што појединац има поврх онога што му је потребно не може употребити друкчије осим тако да злоупотреби. Не остављајте му, стога, ништа осим оно што му је неопходно…“ [9]

Фуше је, дакле, још тада послао отворену објаву рата приватној својини и Цркви, двема најјачим силама Француске пред којима су опрезно узмицали чак и Робеспјер и Дантон. Проћи ће, до душе, још пуних пет година од лионског масакра док у Ватикан не умаршира Бертије. Овај француски генерал је 1798. године једноставно ухапсио папу Пија VI, свргнуо га с престола и протерао у изгнанство, у коме је Свети Отац и умро. Али је Фуше, већ за време свог проконзуловања у Нанту, Неверу и Мулену, наговестио на које ће стране Француска револуција одапињати убојите стреле свог фанатичног атеизма. На њеној мапи и Ватикан је заузимао место незаобилазног циља.

инструмент револуционарног егалитаризма

Истина, у својој првој проконзулској улози Фуше се још чувао да не загази у злочин у коме ће огрезнути у Лиону, претварајући Рону у пенушаву реку крви. Као бесомучни борац против хришћанства, он се у овом потчињеном подручју још задовољава укидањем целибата, одузимањем повластица свештеницима и увођењем забране да носе своју одежду изван верских објеката. Фуше на јавним трговима склапа бракове и разводи их. Са огољених и опљачканих предикаоница држи ватрене атеистичке проповеди у којима се изругује Богу и негира бесмрност душе. Он укида и хришћанске погребне церемоније, после чега прописује да се сви становници сахрањују уз једнобразан надгробни натпис који гласи : Смрт је вечни сан.

4.

С чекићем у руци Фуше јаше на челу поворке која шпарта Муленом и разбија крстове, распећа и слике свих светаца у овом граду. Свештеничке митре и олтарске покриваче баца на ломачу, док усхићена и обезбожена руља урла, кличе и игра око пламена. На јавном тргу у Неверу он – први у Француској – крштава своју кћерку на грађански начин и даје јој, дакако мимо црквеног обреда, име по месту крштења. Али, Фуше може да извести Париз да је у овој области, поред богатства искоренио и хришћанство, тек онда кад под његовим притисцима и претњама надбискуп Франсоа Лоран збаци са себе мантију и стави на главу црвену јакобинску капу. И кад се тридесет свештеника поведе за примером смртно застрашеног надбискупа, те и они на главу ставе знамење борбеног безбожништва.

У периоду од 1925. па до избијања Отаџбинског рата 1941. године, у Совјетском Савезу је активно деловала организација под називом Савез милитантних безбожника. Била је то, како јој и само име говори, једна од најгнуснијих службених формација бољшевичког репресивног система. Пуну подршку у свом програмском опредељењу и практичном деловању добијала је од самог врха КП СССР-а и злогласне НКВД. На челу совјетских милитантних безбожника стајао је Јемељан Михаилович Јарославски, чије је право име гласило Минеј Израиљевич Губељман. До тренутка гашења број чланова ове екстремистичко-светогрдне институције нарастао је на три и по милиона, распоређених у 96.000 борбених ћелија.

На свом Другом конгресу из 1929. године, совјетски борбени атеисти су донели одлуку о оснивању подмлатка и дали му име Млади милитантни безбожници. У свакој школи на територији СССР-а почели су да се оснивају кружоци младих безбожника, те је тако за само две године два милиона деце учлањено у богоборне редове.

бољшевици скрнаве и пљачкају православну цркву

Овај богохулни савез, наравно, није бирао средства у пропагандном рату против религије и Цркве. Пошто је хришћанско православље било најисповеданија религија царске Русије, логично је било да се Руска православна црква прва нађе на удару Савеза милитантних атеиста. Осим научне критике хришћанских догми, совјетски безбожници су се служили најпреснијим лажима, клеветама и скaрадним изругивањима православних Руса. Тако је на једној насловној страни Безбожника, главног гласила Савеза, у броју за 1922. годину, Исус Христ приказан на карикатури како силује изнемоглу жену. Вулгарне асоцијације и најприземније значењски слој ове карикатуре указивали су на затуцану Русију, коју завијену у црно обешчашћује нико други до Исус Христ. На једној другој карикатури из „Безбожника” нацртан је Бог који Адаму удахњује душу кроз ректум уз помоћ црева за клистирање.

Вређање верских осећања грађана СССР-а било је не само допуштено и подстицано у то доба, већ је сатанистичко изругивање Исусу Христу представљало пожељни образац друштвеног понашања. Посезање за скаредностима у тзв. уметничком изражавању повукло је, логично, и масовну забрану оних уметничких дела, за која су „инжењери људских душа“ проценили да имају хришћанско надахнуће и да носе хумане поруке. На том опскурном индексу међу првима су се нашла дела Фјодора Михаиловича Достојевског. Онога који је писао : Ако нема Бога све је дозвољено. Истог оног који је веровао да ће лепота спасити свет. Будном цензорском оку чувара бољшевичке револуције није промакао ни опус Лава Николајевича Толстоја. На списку непожељних нашли су се и наслови Платона, Канта… Губељманов Index librorum prohibitorum прослеђен је у све библиотеке најпространијег државног дома на свету, након чега су дела са тог списка одлагана у бункере, или једноставно уништавана.

На иницијативу Савеза милитантних безбожника забрањено је извођење дела духовне музике Чајковског и Рахмањина, Моцарта, Баха, Хендла…

Радован Калабић

Насатавиће се...

__________________

Упутнице:

[8] htp://radiosvetigora.wordpress.com/2011/07

[9] Као под 4, стр. 34.

Преузето са: http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/15/r-kalabic-revolucionarna-divinizacija-velikog-vavilona/