Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

среда, 25. јануар 2012.

РЕВОЛУЦИОНАРНА ДИВИНИЗАЦИЈА ВЕЛИКОГ ВАВИЛОНА (ТРЕЋИ ДЕО)

5.

Пропагандни отров сипан у душе нарочито млађих људи прво се излио на улице и тргове руских градова, али је уз пламтећу мржњу доспео чак и до најудаљенијих забити и беспућа. Угашени су сви манастири. Њихови монаси и монахиње су побијени, а претекли су послати у конц-логоре. Затворено је две трећине православних храмова, од чега је једна трећина потпуно уништена. Четиристо хиљада звона скинуто је са завоника и испод купола православних цркава и претопљено. На ломачи су спаљени милиони икона и вредних рукописних књига. „Идеолошка бригада Јарославског-Губељмана није нашла боље средство за ругање хришћанству, претворивши у недавној прошлости храмове у позоришта, клубове и јавне тоалете…“[10]

обновљен Храм Христа Спаситеља,
који су совјети оскрнавили и порушили 1931. године
Антирелигиозна пропагандна хистерија у СССР-у достигла је свој врхунац 1931. године. Тираж Губељманових новина Безбожник попео се те године на пола милона, а часопис истог назива достигао је цифру од 200 000 штампаних примерака. Исте 1931. године у Москви је, по наређењу Лазара Мојсејевича Кагановича, експлозивом разорен Храм Христа Спаситеља, једна од најлепших богомоља у читавом православном свету. Храм је подигнут у част победе руског народа над Наполеоном, а на његовим зидовима била су исписана имене руских официра који су погинули за Крст часни и Слободу златну. У присуству целе царске породице и малобројних преживелих ратних ветерана, Храм је освештан на Васкрс 1883. године. Тада је први пут изведена увертира „1812“ Петра Иљича Чајковског, посебно компонована за тај свечани тренутак. Грађевински радови су трајали 44 године, а на минирање Храма, које је овековечено и на филмској траци, утрошено је само неколико часова.

Милитантни безбожници дошли су на идеју да на истој локацији, због близине Кремља, подигну ново знамење. Било је предвиђено да споменик социјализму понесе име Палата совјета, те да се на његовом вишеспратном врху нађе џиновска Лењинова статуа. Но, пошто човек снује, а Бог одлучује, градитељима никако није полазило за руком да реализују ту првобитну замисао. Река Москва, на чијој се левој обали налазило ново-старо градилиште, стално се изливала и одлагала и почетак и одмицање радова. Зато је тек 1958. године, на темељима некадашњег саборног храма Руске православне цркве, изграђен комплекс базена намењен рекреацији класно свесних пролетера. Богоборна и изнуђена конверзија намене овог простора изведена је као у пустој жељи за једном новом канонизацијом. Оном која би поколењима требало да посведочи како линија између добра и зла никада није ни пролазила кроз свако људско срце понаособ, већ се одувек протезала између класа и идеологија.

Храм Христа Спаситеља у Москви поново је подигнут на месту на коме се налазио пре свих ових безбожничких и рушилачко-градитељских подухвата. После десет година градње, освештан је на Преображење 2000. године.

6.

Револуционарна и прекретничка амбиција милитантних безбожника није се зауставила на уништењу материјалних симбола хришћанства. Иза ударничког рушења видљивих знамења православне вере остали су, ипак, дубоко укорењена морална начела и хришћанско осећање живота у најширим масама совјетског друштва. Ваљало је, дакле, дубоко засећи у архетипске обрасце понашања, како би се спровео револуционарни и васпитно-етички преображај, нарочито најмлађих. Зато Губељман у Пионирској правди за 1934. годину овако подучава : „Дајте часну реч („пионирске“ и друге) својим непријатељима и кршите је.“ [11]

В.И.Лењин, зло не спава
Руку на срце, он је у овом апелу предвидео и једно једино ограничење. Наиме, Губељман је сугерисао пионирима да лажу до миле воље, само ако је потребно за победу радничке класе и комунизма. Међутим, програмираним и систематским усађивањем лажи, обмане и кривоклетства у свести и савести дечака и девојчица отворило се најшире поље за некажњиво преступничко деловање. А нарочито за лажно сведочење и потказивање. Горки плодови новог образовног система и васпитног програма брзо су сазрели. Пракса совјетског друштва потврдила је на бројним примерима да су денунцирање најближих сродника и претпостављених, као и одрицање од родитеља, послужили као сигурна и најбоља препорука најбескарактернијим људима за њихов каријеристички узлет. С друге стране Колима и бројни гулази издашно су попуњавани жртвама и лешевима преко којих су газили људи Нове вере. [12] Душе испражњене од порука Светог писма Губељман пуни Новим јеванђељем. Он пише Библију за вернике и невернике и биографију Владимира Иљича Лењина (1870-1924). [13] Увођење Новог календара имало је за циљ да употпуни и коначно заокружи Нову веру. Као адепт нове бољшевичке вере Губељман се бацио и на спровођење тог крајње сложеног задатка да на највишем, државном нивоу „…замијени славу бесмртнога Бога у обличје смртнога човјека и птица и четвороножних животиња и гмизаваца“. [14] „Започети рачунање времена с првом годином пролетерске револуције – врло је сложено, и ја се бојим да се не понови експеримент Велике француске револуције, изјављује Јарославски и одмах прецизира (…) Ми смо већ сада у свим совјетским актима и у литератури дужни да означавамо наше рачунање времена. 1929. годину означавамо као 12. годину нове ере, наше ере. Ја употребљавам израз `наше ере`, како се не би говорило о хришћанској ери.“ [15] – прецизира Јарославски.

Његов нови календар се, ипак, није примио у народу, а указом од 26. јуна 1940. године поново је враћена недеља (на руском воскресение) као дан у седмици. До тада је у употреби била шестодневница, као да је седмица имала шест дана.

„Методолошки приступ“ у покушајима израде новог календара представљао је својеврсну комбинацију антропоцентричне дивинизације и тривијалне негације Црквеног календара. Тако је након победе Октобарске револуције на место потиснутог Васкрса, као највећег хришћанског празника, уведено државно празновање 1. маја. На тај дан, према службеном тумачењу, манифестовани су јединство и класна солидарност радника широм света.

Демонстрације и сукоби радника и синдикалиста са полицијом у Чикагу отпочели су 1. маја 1886. године. До оружаног обрачуна је дошло 3. и 4. маја. Тада су пале прве жртве и на једној и на другој страни. Убијена су четри члана радничког синдиката, а на десетине њих је рањено. Након тог крвопролића, Август Спајс и Алберт Парсонс, анархисти међу демонстрантима, позивају раднике да се наоружају. После њиховог позива полиција је 4. маја избројала у својим редовима седам погинулих и 67 рањених. Због позива на оружану борбу и заговарања насилних и револуционарних метода у преотимању власти, Спајс и Парсонс су изведени пред суд. Са још двојицом демонстраната они су следеће године осуђени на смрт.

Радован Калабић

Насатавиће се...
__________________
Упутнице:

[10] Архимандрит Рафаил Карелин : „О покушајима сценских експеримената са Јеванђељем“, из књиге „Умеће умирања или уметност живљења“, П.М.Ш. Свети Александар Невски, Београд, 2004.

[11] Протојереј Глеб Каледа : „Брак и породица – домаћа црква“, „Светигора“, Цетиње, 1998.

[12] Варлам Шаламов : „приче са Колиме“, БИГЗ, Београд,1985 ; Александар Солжењицин : „Архипелаг Гулаг I-III“, Рад Београд, 1988.

[13] Издавачка кућа „Свјетлост“ из Сарајева превела је и издала 1962, у две књиге, Губељманову „Библију за вјернике и невјернике“.

[14] Римљанима посланица, 1 : 23,24

[15] Сергеј Фирсов : „Да ли је било безбожничке петољетке ?“, Независимаја газета, 30. 10. 2002.

Преузето са: http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/15/r-kalabic-revolucionarna-divinizacija-velikog-vavilona/

Нема коментара:

Постави коментар