 |
| Шарл Морас |
Да не би изгубили контролу над акумулираном снагом, која је добијена давањем илузије слободе јединки, а стварним окупљањем око осовине и креирањем глобалног мишљења и делања, фашисти се окрећу држави као апсолутној вредности. У фашизму све постаје подређено држави.
Фашизам као идеологија поставио је државу на пиједестал божанства, што се коси са основним идеалом светосавског национализма а то је Христоцентричност. У светосавском национализму држава има теодулску мисију, а она сама није предмет никаквог обожавања, она је плод делања колективног организма једног народа.
Фашисти између осталог тврде да државом, која је за њих изнад свих вредности, не може да управља већина само из простог разлога што је већина, што је апсолутна истина, коју морају и демократе признати, јер на крају крајева и фашисти и нацисти су на власт дошли одлуком демократске већине. Фашисти онда продужују даље и нападају либерално уређење и то истим аргументима, којима данашњи либерали нападају фашисте, што указује на њихово заједничко порекло. Фашисти тврде да либерали стварају глобални поредак, који појединцу или мањој групи не оставља простор за лично изражавање, док даље оптужују исте те либерале за недовољно колективизирање друштва и материјалних, односно духовних вредности у том друштву. Сами себе хватају у контрадикторности па се, да би избегли сувишна питања, поново враћају на апсолутну вредност државе и колективно добро и иду чак дотле да своју имагинарну државу називају и ''етичком државом''.
У то време је (квази)црквена власт на Западу, који је и породио фашизам, била максимално ограничена тако да антихришћани нису имали више оправдања за борбу против хришћанских вредности. У самом хришћанству су и фашисти видели свог непријатеља па улажу напоре да што је могуће више искомпромитују хришћаство у целини и да га коначно забране и истребе.
Из империјалитичких тенденција најприродније су се у фашизму развијали шовинизам и расизам, који су били подстрекивани и распиривани од стране државног руководства, како би створили услове за рат који им је требао. Иако су фашисти у своје редове агитовали неке од ватрених римокатолика и такозваних хришћана, и њима самима су сервирали своју идеологију мржње према различитости, коју су ови изненађујуће лако прихватили. Истина је додуше и то да фашизам оригинално није био наглашено расистички покрет, већ је расизам касније наметнут из нацизма.
Расизам је, у основи, једна од творевина демократије, дакле левице. Данашња медицина доказује да не постоје биолошке расе. Један Кореанац и један Италијан могу генетски бити сличнији један другом него два Кореанца. Ово прихватају и најватренији расисти попут америчког Кју Клукс Клана, који сада свој расизам поставља на културолошке, а не на биолошке темеље. Ако погледамо друштвена уређења кроз историју, примећујемо да је у хеленском или пак римском друштву у робље могао отићи белац једнако као и црнац, те је из робља једнако могао изаћи и црнац колико и белац. Било је битније имати титулу грађанина него одређену боју коже. Касније, кроз средњи век, такође нема расизма све до робовласничке демократије у САД. Један светосавски националиста као што је Краљевић Марко назива «братом» једног Циганина: «Богом брате Суљо Циганине» давно пре демократских теорија о расној супериорности и инфериорности.
Примајући расизам, из нацизма, дојучерашњи хришћани су мрзели на Бога и називали Га погрдним именима због боје Његове коже, и његовог Јеврејског порекла (по мајци). Њихов нови «бог» била је држава а највећи пророци Адолф Хитлер и Бенито Мусолини - Дуче.
Фашизам је коначно сломљен од стране комуниста 1945. године. Иако се и дан данас поједини режими називају фашистичким, а појединци или групе, које размишљају другачије од прописаног либерално-демократско-глобалистичког става најчешће етикетирају управо као фашисти, то нема везе са фашизмом већ само са дневно политичком борбом за власт.
 |
| ,,Ни фашизам, ни хитлеризам, него ЗБОР." Димитрије В. Љотић |
Када некога, било у високој политици било на улици, назовете фашистом оцрнили сте га у очима народа и он је приморан да се брани и оправдава што га онемогућује да се активно политички бори и супротставља.
Фашизам је једна од најмлађих идеологија и као такав има елементе и комунизма, и демократије, и социјализма, и национализма, тако да га је изузетно лако пришити било којој политичкој опцији. Народ, уплашен од слике фашизма коју је видео у филмовима о Другом Светском рату не жели да има посла са било чим што га подсећа на такву страхоту, тако да се политиканти често могу чути како своје противнике називају фашистима и тиме их елиминишу без већег напора.
Правог фашизма данас нема у организованом облику, постоје усамљени појединци, који верују да је фашизам «будућност која долази», али су онемогућени да се организују. Нови Светски Поредак донео је страховиту диктатуру у двадесетом веку, па је сада у могућности да савршено контролише све своје продукте као што су фашизам, нацизам, демократија итд. без бојазни да би искрени поборници тих ставова могли да се удруже и нешто промене.
Национал-социјализам или краће нацизам је идеологија настала у Немачкој почетком двадесетог века. Национал-социјализам је још једна у низу идеологија коју су осмислили креатори Француске револуције и Новог Светског Поретка а шминкан је и представљан као покрет «трећег пута» и органског схватања друштва. Пропао је због, овој идеји страних, елемената, који су инкорпорирани у нацизам.
Нацизам је пропао због своје преоптерећености расизмом и анти-семитизмом и, што је још битније, скривеном, али великом моћи крупног капитала, који је и створио овај покрет, довео га на власт и на крају уништио. Вођен овим капиталом, своју основну мисију, исправљања социјалних неправди, нацизам је заменио другом, увођењем, поред постојећих економских, још и социјалне неправде.
Нацизам је прокламовао супериорност беле аријевске расе над осталима, а у суштини у те остале спадали су сви народи негерманског порекла. Хитлер је, по сопственом признању, водио спољну политику САД-а из деветнаестог века, видећи свој спас у примени тзв. Монроове доктрине (немешање Европских сила у послове САД-а и обрнуто), сматарјући да ће му она омогућити истребљење свих мањих европских народа без значајног отпора. Резултат је био Други светски рат.
У овом великом сукобу у коме су ратовале земље под политичком левицом (комунизам, демократија, нацизам) и десницом (фашизам) идеологија «трећег пута» је остављена по страни. У годинама које су уследиле, она је и даље била заборављана или плански заташкавана, све до конца двадесетог века и другог чина «велике драме човечанства», која се играла у тих стотињак година. Наиме, након Другог Светског рата, десница више није постојала као политичка опција, па су привид политичког плурализма, односно поларитета, као фактора стабилности, играла два крила левице. Почетком деведесетих година двадесетога века дошло је до колапса комунизма и као политичка опција остала је само либерална демократија, односно капиталистичка плутократија. Ова хегемонија једне идеологије је свакако била неприродно стање друштва и закони природе налагали су да нешто мора попунити празан простор, који се појавио пропашћу свих њених противника.
 |
| Свети Владика Николај Велимировић |
За демократе неочекивано, тај простор попунила је идеологија «трећег пута», која је почела да се враћа у свест европских народа, тако да је већ почела борба Европе нација и Европе корпорација. Сулудо је очекивати да било која идеологија своју власт преда без борбе, па је тако не предаје ни демократија. У тој политичкој борби она покушава дисквалификовати свог противника представљајући га као «десницу», која је већ поражена, мада он то очигледно није. Мешање ове надполитичке идеологије са политичком десницом долази управо од те пропаганде и «навике» простог света да се на супротној страни левице налази десница.
Ако то прикажемо сликовито на примеру људског тела, где су политичка левица и десница уствари лева и десна рука неког човека, «трећи пут» би био глава тог човека. Ако би сте том човеку одсекли десну руку, то не значи да је његова глава сада узела улогу десне руке, она је и даље глава као што је и била.
Колико је светосавски национализам (борба за поновно успостављање духовно, морално и биолошки здравог друштва) идеологија супротна и различита како левим тако и десним снагама најочигледније је данас у времену глобалних комуникација и интернета. Довољно је погледати сајтове фашиста и видети колико су негативни њихови ставови према «трећем путу» и светосавском национализму, па их онда упоредити са идентичним изливима мржње на сајтовима левичара, односно нациста, демократа и социјал-демократа.
Док се левица и (некада) десница боре за успостављање глобалног, униформисаног, светског поретка по њиховој мери, светосавски национализам се бори за успостављање више поредака, односно за самопрофилисање сваког народа појединачно, одлуком само тог народа, без икаквог наметања било чије воље било коме. Као што видимо на примеру србског «светосавског» и руског «световладимирског» уређења. Како је ово првенствено хришћанска идеологија, сасвим је природна њена тежња ка слободној вољи народа, као колективног теодулског организма, која се манифестује у сталешком уређењу државе.
крај
преузето са сајта Центра за истраживање православног монархизма
http://www.czipm.org/levo-desno.html
Немања С. Мрђеновић
Нема коментара:
Постави коментар