НИ ЛEВО НИ ДЕСНО - ПРВИ ДЕО

 Лева десница, десна левица и обрнуто

Данас многи мешају светосавски национализам са екстремним идеологијама, попут нацизма, фашизма, комунизма или либерализма, и сврставају га у исти кош са горепоменутима, произвољно му одређујући место на десници или левици, зависно од тога како ком тумачу одговара. Да бисмо разликовали ове идеологије морамо указати на неке сличности и различитости, који понајвише наводе на овакве грешке. У даљем тексту наводићемо неке главне одлике појединих десничарских и левичарских идеологија упоређујући их са светосавским национализмом и тиме доказати њихову суштинску различитост.

Фашизам је дошао као одговор на пропадање државе иницирано просветитељством и ренесансом у западној Европи. Као идеологија, фашизам је далеко млађи и апсолутно супротан светосавском национализму, који још називамо и јеванђељским или органским национализмом. То што некоме на левој страни политичког спектра ове две идеологије изгледају слично, или чак исто, последица је њиховог искривљеног погледа на политику и друштво. Искривљеног јер се комплетна слика не може видети ни само са леве ни само са десне стране. Друштво и друштвене творевине морају се посматрати објективно.

Неко ко све политичке идеологије и процесе посматра као левичарске и десничарске има озбиљан проблем са објективношћу и способношћу да не гледа ствари шкиљећи само на лево или само на десно око, већ широм отворених очију, онако какве оне заиста и јесу.

Ако је фашизам био екстремни израз политичке деснице, а комунизам и либерални демократизам изрази левице, онда светосавски национализам треба посматрати као нешто сасвим треће, ни лево ни десно. Левица и десница су деца исте мајке, Француске револуције, док је светосавски, или органски, национализам неколико векова старији, те од револуције и свих њених продуката, и нуспродуката, потпуно одвојен.

Многи данашњи политичари, а нарочито политиканти, уверења су да док нешто не постоји у западној Европи, никако не може постојати ни у источној, или било ком другом делу света. То је велика грешка и основни камен спотицања у одређивању позиције светосавског национализма на политичком спектру.

Свети Сава

Наиме, опште је раширено мишљење да национализам, као концепт, није постојао пре Тридесетогодишњег рата и Француске револуције у Европи, те да је касније донео велика зла људском роду. Како се светосавски националисти сами називају националистима, сви су ради ставити их у овај генерални стереотип без већег размишљања о самом имену, а камоли о идеологији која иза њега стоји. Прва грешка је у самој дефиницији. Под оваквим појмом национализма и не говори се о њему самом, већ о дегенерацији национализма, која се углавном јављала у западној Европи, мада се ни Исток није показао као имун, а коју називамо шовинизам. Национализам је постојао далеко пре ових промена у западној Европи. Једина разлика је била што се тај национализам називао родољубљем, и био исказиван као љубав према свом народу а не мржња према било коме и било чему. Овакво, природно, уређење друштва присутно је у свести свих народа, па његове трагове или аутентичне представнике налазимо на свим меридијанима, од народа у Пацифику, Азији, Африци, Блиском Истоку, Европи све до јужно и северно-америчких аутохтоних народа. Светосавски национализам, као србски израз родољубља, датира из, како му и име каже, времена Светога Саве. Наш отац нације поставио је темеље србског родољубља на јеванђелској науци. Родољубље је грађено као први степен ка човекољубљу, и било је нераскидиво везано са Богољубљем. Знајући да је Бог пре свега Љубав, и да су сви народи деца Божија, са концептом родољубља неспојива је било каква врста мржње, искључивости, дискриминације, или било какве друге негативне емоције.

Како је Запад у све поре друштва увео своју терминологију, која се нарочито учврстила развојем глобалних средстава комуникације, сви облици родољубља прихватили су термин национализам, подразумевајући под њим искључиво родољубље, односно љубав према роду. Такво значење имао је оригинални појам и на самом Западу, иначе не би ни било потребе за термином «шовинизам» који представља идеологију различиту од национализма.

Национализам је већ у XIX веку био потиснут и његови највећи домети осећали су се у литератури и уметности а не у политици, где је владао либерализам и просветитељство. Након индустријске револуције никао је и чист облик капитализма, који се заснивао на плутократији- владавини новца, која се представља као демократија или социјал-демократија.

Иако је либерализам званично прокламовао своје идеале као «слободу, братство и једнакост», они су брутално гажени и презирани. Како су право на човека полагали капиталисти, приморавајући људе на практично робовласничке услове рада и самог живота, о никаквој слободи није могло бити речи. Како је та либерална демократија изнад свега славила индивидуализам, који се постизао свим могућим средствима (макијавелизам) и заснивао на обезличавању човека, свођењу на просту обезличену јединку, а не на боголику непоновљиву личност, ни о братсву није могло бити речи. На крају крајева, како се једнакост појединаца мерила финансијском моћи дотичних, у капиталистичком друштву није било места ни привидној једнакости.

Као одговор на овакво стање појављују се фашизам и национал-социјализам, а овде треба и даље имати у виду да је светосавски национализам старији од свих ових проблема. Да би објаснили став светосавског национализма у овој ситуацији, морамо направити малу дигресију.

Дакле, у времену овог превирања светосавски национализам лежи закопан и делимично заборављен. Он је настао у периоду у коме није било оваквих превирања, у једном далеко мирнијем и социјално праведнијем друштву. Наравно, тај префикс «светосавски» односи се на један његов огранак, онај који је гајио србски народ, али то је у суштини био један широки покрет, који су осетили сви државотворно потентни народи тог доба. У свету се тај систем данас назива «трећи пут».

Фјодор Михаилович Достојевски

У време овог силног превирања један од најпознатијих представника оваквог, органског, уређења државе, тог «трећег пута» како га данас називамо, био је и Фјодор Михаилович Достојевски. Као што се манифестација «трећег пута» код Срба назива светосавским национализмом тако би и Достојевског било прикладно назвати световладимирским националистом. Дакле у добу тих великих превирања и смењивања на власти оних идеологија које су директно произашле из богоборне Француске револуције, овај «трећи пут» снева о поновном успостављању не само пред-револуцијског друштва, него пред-кризног друштва, оног социјално праведног друштва у коме је и настао. Ову тежњу ка поновном успостављању органског уређења многи данашњи теоретичари називају и «конзервативном револуцијом», мада би у нашем случају био прикладнији термин «народно преображење».

Враћајући се на историјски ток који пратимо, долазимо до појаве фашизма као десничарског одговора на кризу левице. Иако се елементи фашизма могу пронаћи и у делима неких великих мислиоца с краја деветнаестог века, зачетником фашизма сматра се Француз, Шарл Морас. Морас је био један од највећих критичара плодова Француске револуције, окупљајући своје следбенике кроз новине и публикације које је штампао, стварајући тако «Француску акцију», први зачетак фашизма. Морас је у коренима Француске револуције пронашао толико трагова енглеских и немачких Јевреја да је одбијао да револуцију уопште зове «Француском револуцијом».

Касније се фашизам одомаћио и у Шпанији, мада не у свом изворном облику; али је највећи утисак ипак оставио италијански фашизам. Први «корисник» фашизма био је Италијан, Бенито Мусолини (1883.-1945.), који је у фашизму, као свежој идеологији, видео излаз из кризе у којој се почетком двадесетог века налазила италијанска нација. За саму кризу Мусолини је највише кривио социјализам, демократију и либерализам који су обележили деветнаести век.

Бенито Мусолини

Фашизам је замишљен као акција која ће очувати виталност једне нације у општем сивилу пацифизма, који су пропагирали либерали. Виталност нације, односно народа, јесте битна за његов опстанак, али је метод који су фашисти изабрали тотално погрешан. Фашисти су државу видели као светињу над светињама, тој светињи је требало да буде подређено све од човека до Бога. Као најефикасније средство у овом подјармљивању видели су рат. Сматрали су да ће деификација државе и империјалне тежње сваког народа понаособ очувати људскост у сваком појединцу и држави као целини.

Тај империјализам апсолутно је стран светосавском национализму у којем нема чак ни оне циничке комунистичке флоскуле «туђе нећемо - своје не дамо»! Не, светосавски национализам охрабрује људе да што боље упознају сопствену културу, да свим срцем воле свој народ, како се не би осећали угрожено пред другима и различитима. Да познавање сопствене вере и културе научи сваког појединца, као непоновљиву боголику личност, да то што је неко различит не значи да је тај уједно и бољи или гори од нас. Чврстина вере светосавског националисте чувала га је од комплекса мање или више вредности, те се његово друштво градило на идеалима јунаштва, које се објашњава као чување себе од другога, и чојства које представља чување другога од себе.

преузето са сајта Центра за истраживање православног монархизма
http://www.czipm.org/levo-desno.html

НАСТАВИЋЕ СЕ...

Немања Мрђеновић