ПРАВО ПРОТИВ „ПАРАДЕ“

Кључни аргумент на који се позивају заговорници „геј параде“, управо је тврдња да је реч наводно о (не)поштовању људских права, при чему су хомосексуалци (и сродне врсте девијантних особа), представљени као угрожени и обесправљени субјекти, то јест као жртве. Колико је апсурдна таква тврдња, сведоци смо већ годинама, нарочито током јесење изложености политичко-медијској хистерији представника те „угњетаване“ мањине, који су у духу своје „толеранције“ и агресивног наметања својих идеја, наружили и плато испред Правног факултета Универзитета у Београду, рогобатним графитима чије поруке провокативно вређају традиционалне вредности србског народа. И тај чин довољно говори о правој позадини њихових медијских мантри о „људским правима“, као и о њиховом презиру према институцији Правног факултета, као храму правне науке. Јер ова научна дисциплина (право) није само пука теорија, већ један од темеља цивилизације, те је као таква увек непобитно сведочила против накарадне тенденције да се хомосексуални однос вредносно поистовети са природним односом између особа различитог пола.

У јеку традиционалне јесење медијске и политичке агресије коју заговорници „геј параде“ са читавом својом булументом медијског шкарта, већ годинама врше над нашим „хомофобним“ народом, објављујемо ову „политички некоректну“ анализу, која има за циљ да укаже на објективан однос између права и правде на једној страни и тежње за јавним испољавањем хомосексуалног понашања, на другој. За овдашњи „политички коректан“ миље, чак и оваква објективна анализа, несумњиво ће бити оцењена као дух линча према „геј популацији“. То и не чуди, јер не би било први пут да у недостатку ваљаних аргумената, промотери педерастије етикетирају своје опоненте као носиоце „духа линча и мржње“. То ће се несумњиво збити увек, када се оштро, бескомпромисно, али и аргументовано, у сваком погледу разобличава један од кључних идејних отрова које модерни жреци идеологије планетарног мондијализма користе у сврху уништења остатака здравих животних сокова народних организама широм планете. Истина, такви организми, у самоодбрани често рефлексно реагују и контра-насиљем. Јер као што су каменице, којима су током фебруара месеца 2008. године разбијани прозори непријатељских амбасада у Београду, фактички биле у служби одбране не само граница Србије дефинисаних Уставом, већ и одбране међународног права (ма колико то некоме смешно и противречно звучало), тако су и традиционалне претње и графити на београдским фасадама, који утерују страх у кости промотерима „хомосексуалних вредности“ и читавом овдашњем педерофилском несоју, у преданој служби одбране јавног поретка државе Србије. Јер омладина која ће у суботу изаћи на улице и понашати се у духу Његошевог стиха „Зло чинећи, од зла се бранећи...“ несумњиво ће онемогућити било какву „параду“, јер појам „парада“ подразумева и публику као неизоставни елемент. Парада заправо представља дефиле учесника кроз шпалир народа који им отпоздравља, а такве сцене засигурно никада нећемо гледати на улицама Србије, које могу бити поприште једино јалових и усиљених шетњи. А такве манифестције само јачају гнев грађана према промотерима педерастије и њиховим политичким покровитељима. Дакле, полицијски час, насиље и шетња пар десетина девијантних сподоба и њихових плаћеника, нису и не могу бити никаква парада, већ представљају лакрдију, циркус и сраман терор који антинародни режим зарад додворавања својим иностраним газдама, врши над народом Србије. Но, свака одбрана вапије и за ваљаном идејном подлогом, па отуда и побуда за настанак овог нашег доприноса идеолошком разобличавању педерофилске хистерије. Нажалост, и многи њени противници у овдашњој јавности често зазиру од претећих етикета, те се придржавају кодекса „политичке коректности“, чиме релативизују и константно ублажавају свој став о нужности одбране принципа здравог друштва, чиме можда и несвесно, усмеравају народ ка постепеном подизању прага толеранције према овој омраженој пошасти. Но извесно је да полемика око „хомосексуалних права“ и са њима повезане „Параде поноса“, и овај пут неминовно повлачи многа питања као што су етички, историјски, правни, па чак и идеолошки чинилац педерастије као појаве.

Ипак, у овој анализи, задржаћемо се на гледишту са становишта правне струке, како у смислу позитивног права тако и у контексту универзалних правних принципа. Ово питање је посебно битно, с обзиром да је кључни аргумент на који се позивају заговорници „параде“, управо тврдња да је реч наводно о (не)поштовању људских права, при чему су хомосексуалци (и сродне врсте девијантних особа), представљени као угрожени и обесправљени субјекти, то јест као жртве. Колико је апсурдна таква тврдња, сведоци смо већ годинама, нарочито током јесење изложености политичко-медијској хистерији представника те „угњетаване“ мањине, који су у духу своје „толеранције“ и агресивног наметања својих идеја, наружили и плато испред Правног факултета Универзитета у Београду, рогобатним графитима чије поруке провокативно вређају традиционалне вредности србског народа. И тај чин довољно говори о правој позадини њихових медијских мантри о „људским правима“, као и о њиховом презиру према институцији Правног факултета, као храму правне науке. Јер ова научна дисциплина (право) није само пука теорија, већ један од темеља цивилизације, те је као таква увек непобитно сведочила против накарадне тенденције да се хомосексуални однос вредносно поистовети са природним односом између особа различитог пола. Јер почев од првобитних слојева правне баштине из древне прошлости, па све до конца прошлог века, хомосексуална „заједница“ између двоје људи није постојала као норма. Хомосексуално понашње се истина јавља у извесним старим цивилизацијама, али се интензивира тек у периоду моралне декаденције истих (пред њихов распад), дакле у епохама изразитих поремећаја устаљених друштвених и међуљудских односа. Међутим, чак ни у таквим примерима данашњи поборници педерастије не могу пронаћи аргументе за своје идеје и тежње, јер историја не познаје појам „хомосексуалног брака“. Наиме, чак и они који су упражњавали овакву настрану праксу са истополним особама, најчешће су истовремено имали природан хетеросексуални брак. 

Ипак, агресија хомосексуалних промотера не обзире се на историјске, правне и етичке чињенице. Она је окренута најнижим поривима, изругивању светињи, деструкцији и бегу од полног идентитета. А њен пораст, несумњиво је омогућен благодарећи залеђини утицајних политичких странака и амбасадора западних земаља, а конкретизује се путем њима подређених медија. Наиме, уместо да се прикључе апелима за забрану скарадних перформанса којима се врећа духовна традиција житеља Србије, а чиме организатори „параде“ током читаве седмице најављују свој морбидни пир, најутицајнији медији у Србији хорски покушавају да исперу мозак народу, бомбардујући га ноторним неистинама по којима се право на парадирање хомосексуалаца приказује као „људско право загарантовано Уставом“, а скарадне манифестције подводе се под „изражавање уметничких слобода“.

„ПАРАДА“ КАО КРИВИЧНО ДЕЛО И ПОВРЕДА ЈАВНОГ ПОРЕТКА

Међутим, истина је да слобода окупљања загарантована Уставом, није безусловна, већ је подложна ограничењима „уколико је то неопходно ради заштите јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије“, како и пише у члану 54. важећег Устава. А што се тиче пословичног скрнављења хришћанских символа које током „Недеље прајда“ врше промотери педерастије, треба рећи да сам чин њеног организовања има све елементе кривичног дела из члана 317. Кривичног законика РС, у коме јасно пише да ће се учинилац казнити затвором од једне до осам година, уколико је дело расне верске и националне мржње „учињено излагањем порузи националних, етничких или верских симбола“. 

Такође, институција људских права подразумева само она права човека која су као таква призната од стране највећег броја држава у свету (кроз фактичко уважавање или ратификовање међународних пактова, конвенција и декларација), а „права“ на „сексуално опредељење“ као и на јавно испољавање хомосексуализма, прихваћена су у релативно малом броју држава (ЕУ и англосаксонске земље), те се ни у ком случају не могу подвести под категорију људских права.

Даље, као што је познато, апологете „геј параде“ стално истичу како су права хомосексуалаца у Србији угрожена, те је стога оправдана њихова жеља за протестом против постојећег стања. Међутим, истина је да су у правном погледу ове девијантне особе у Србији данас привилегована групација, заштићена посебним законом. Не заборавимо да је кључни део (члан 21) „Закона о забрани дискриминације“ из 2009. године, управо посвећен овој групацији, премда су пропедерски чиниоци овог закона у супротности са другим горе цитираним правним актима, као и са самим јавним поретком државе Србије.

Дакле, као што је очигледно и неоспорно, „геј популација“ ужива потпуну подршку антинародних власти, које су више пута показале спремност да новцем пореских обвезника, који су у великој већини противници одржавања про-педерских манифестација, покривају велике трошкове око организације истих. Дакле, по концепту хомосексуалног парадирања, већина грађана Београда се, злоупотребом правно-политичке регулативе од стране власти, новчано и физички експлоатише, а зарад удовољавања прохтевима мањине, коју већина сматра настраном. Наводимо и „физички“, јер не треба заборавити да се присуством огромног броја полицајаца при покушају одржавања параде, фактички заводи полицијки час у центру Београда. Таквом пажњом државних власти никада се није могла похвалити ни једна групација. Да иронија буде већа, није ретко да се националисти, којима се од стране про-педерских апологета импутира наводна привилегованост у друштву, хапсе и малтретирају насумично, чак и у случају најобичније пројаве своје патриотске оријентације.

Каже даље педерофилски несој, како је „геј популација“ угрожена, јер је у страху да јавно испољи своје „сексуално опредељење“. Ово је заиста тачно, и са становишта народног интереса, добро је што је тако. Заправо, ми признајемо да прижељкујемо још снажнију „хомофобију“ у Срба, али чак и гледано са становишта интереса хомосексуалаца, очигледно је да протест и парадирање није решење за побољшање њиховог статуса. Наиме, народ Србије за разлику од власти, једноставно не жели јавно испољавање педерастије у свом окружењу, јер сматра то настраном појавом, која нарушава јавни морал у друштву. У сваком модерном правном поретку, нарушавање јавног реда и мира се инкриминише и кажњава, а правни појам „нарушавања јавног реда и мира“ зависи од категорије „јавног морала“, који је и по логичким принципима али и по схватању правне науке, условљен схватањима дотичне заједнице у којој се примењује односни правни поредак. Конкретно у нашем случају, чињеница је да велика већина житеља Србије јавно испољавање педерско-лезбејских и сродних склоности сматра неморалним чином, a таква квалификација је у правничкој категорији еквивалентна појму нарушавањa јавног реда и мира. Сходно томе, у члану 344. Кривичног законика РС, стоји да ће се казнити затвором до три године, онај ко „дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир“.

Стога је јасно да је „хулиганско“ насиље које спречава одржавање педерске параде на београдским улицама, одраз својеврсне колективне правне самопомоћи, коју у недостатку адекватне реакције надлежних органа спроводи сам народ, штитећи јавни ред и мир.

Дакле, с обзиром и на правни и етички аспект народног третмана према педерастији, логично би било да хомосексуалци који живе у Србији, напусте државу и народ у коме живе, уколико су му „хомофобна“ схватања тог народа неприхватљива, уместо што жели да га „промени“ нарушавањем јавног реда и мира. Дугорочно гледано, и за њих саме то је боља опција, јер протестом и парадирањем, као и свим пратећим хаосом и нередима, који су неминовни привезак параде, „геј популација“ неће ни мало поправити свој статус пред обичним народом. Напротив, проузроковаће само пораст гнева већине житеља Србије према себи, јер никада није и не може бити правично да се извесна сексуална карактеристика мањине наметне већини као легитимни образац нормалности. Наиме, уколико педерско сексуално опредељење постане друштвена норма и легитиман (односно алтернативан) начин изражавања „љубави“, отвара се „Пандорина кутија“ и пробија граница, која отвара врата свим осталим сексуално девијантним појавама. Јер, поставља се питање, са каквом аргументацијом у том случају, у будћности забранити педофилима, зоофилима и сличним перверзњацима да исказују јавно своје сексуалне карактеристике? Такође, право на инцест, по таквој наопакој логици, исто треба дозволити, јер како забранити „љубав“? Ко ће имати право да постави границу између испољавања љубави на једној и удовољавања најнижим и девијантним нагонима на другој страни?

О ОДЛУЦИ УСТАВНОГ СУДА

Када је реч о односу права и педерастије, посебну пажњу у овдашњој јавности, привукла је одлука Уставног суда РС од 18.04. 2013 у предмету Уж. 5284/2011, а поводом жалбе правног лица „Парада поноса Београд“ које је пријавило организацију „геј параде“ за 2011. годину. Наиме, овдашњи антисрбски медији, уздајући се у пословичну површност лаика, хорски су представљали поменуту пресуду као правну победу заговорника параде, те као наводни доказ о томе да је забраном параде повређен Устав Републике Србије. Сада ћемо проанализирати ову тезу и основаност поменутих тврдњи, које су заправо ништа друго до злонамерно кривотворење односног акта. 

Истина, одлуком Уставног суда, усваја се жалба у неколико споредних чинилаца, попут повреде права на правно средство и повреде права на правично суђење, с обзиром да је одлука МУП-а о забрани, уследила по тврдњи суда – прекасно за могућност да услед жалбе евентуално дође до промене одлуке полиције о забрани. Међутим, „касна“ одлука полиције (што је наравно на самом делу ствар политичке тактике, балансирања између спољњег притиска и народног гнева), правно је еквивалентна пословичној неажурности и аљквости органа државне управе, и то нема везе са питњем односа између Устава на једној страни и на другој - права на организацију „геј параде“, напротив. То је ствар управно-техничке и политичко-тактичке природе и нема никакву другу димензију. Наиме, у суштинској ствари, односно о питању да ли је полицијском забраном повређено право на слободу окупљања, Уставни суд је својом пресудом одбио жалбу!

Стога, у ставу 1. изреке дотичне пресуде пише:

  „Усваја се уставна жалба Удружења „Парада поноса Београд“ и утврђује да су подносиоцу уставне жалбе решењем Министарства унутрашњих послова - Дирекција полиције - Полицијска управа за град Београд - Полицијска станица Савски венац број 212 - 613/11 од 30. септембра 2011. године повређени право на судску заштиту из члана 22. став 1. Устава Републике Србије, право на правно средство из члана 36. став 2. Устава и слобода окупљања из члана 54. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.“ Дакле, у суштинској ствари, Уставни суд је одбио жалбу, и ту чињеницу су овдашњи медији срамно прећутали, износећи притом неистину о одлуци суда која забрану одржавања параде проглашава неуставном, иако за такве тврдње нема никаквих основа. 

Насупрот поменутим неистинама, ево навода из образложења одлуке Уствног суда:

„Приликом оцене основаности уставне жалбе у односу на истакнуте повреде Уставом зајемчених права и слобода, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности конкретног случаја, Уставни суд је имао у виду следеће: Прво, да слобода окупљања из члана 54. Устава није апсолутна, већ њено остваривање подлеже Уставом утврђеним ограничењима. Са једне стране, грађанима се јемчи само слобода мирног окупљања, што значи да уставним гаранцијама ове слободе не подлеже окупљање грађана које није мирно. Са друге стране, уставотворац је допустио могућност да се зајемчена слобода окупљања законом ограничи из такстативно Уставом утврђених разлога, а то су: 1) заштита јавног здравља, 2) заштита морала, 3) заштита права других или 4) заштита безбедности Републике Србије.“ 

Наравно, иако је суштина одлуке исправна, наш циљ није глорофоковње Уставног суда и његове наводне истинољубивости и правичности, напротив. Данашњи Уставни суд, као и целокупан правосудни систем у Србији, несумњиво је оронуо и закржљао у погледу поимања правде, и то услед учесталих политикантских марифетлука и претварања судске власти у сервис режимских политичких партија, амбасадора утицајних западних земаља, као и поседника крупног капитала. Отуда је скандалозна и сама чињеница неодбацивања ове жалбе, с обзиром да је обраћање Уставном суду искључено онда када нису исцрпљена сва остала правна средства, а оргнизатори „параде“ нису претходно уложили жалбу чак ни на одлуку МУП-а о забрани. Али судије Уставног суда, очито нису имале баш толико смелости да и у овом случају примене Устав, већ су се препустили поменутој стихији послушништва према својим политичким газдама. Ипак, имали су макар толико обзира за струку и правичност, те су у суштинској ствари, одбили жалбу, премда су начин на који је одлука суда формулисана, као и пропратни текст њене објаве на интернет презентацији Уставног суда, несумњиво срамни и сасвим су у духу поменутог полтронског статуса судства у данашњој Србији.

ПЕДЕРАСТИЈА И РЕЖИМ

Дакле, не можемо се отети утиску да је у прича о „правима хомосексуалаца" и паради, не само део стратешке духовне борбе за промоцију накарадних мондијалистичких вредности, већ и безобразна провокација уперена према већини житеља Србије, поготово ако узмемо у обзир чињеницу да организатори не желе да своју параду одрже нигде другде осим у строгом центру Београда, као и чињеницу да се пратећа пропаганда из године у годину све мање бави „правима хомосексуалаца“ а све више бласфемичном изругивању према религији којој припада огромна већина житеља Србије. И на том примеру видимо привилеговани статус „геј популације“, јер власт (прецизније, Јавно тужилаштво) игнорише вређање осећања матичног народа, односно већине грађана Србије. 

На тај начин, актуелне власти нам прокламују нову и наопаку филозофију права, по којој се границе права личности не простиру до граница права других, већ их агресивно крше и угрожавају. Наиме, ако један државни функционер Републике Србије изругивање православној вери назива уметничким слободама, по истој таквој логици може се појавити неко ко ће евентуално насиље над учесницима „прајда“, назвати уметничким перформансом. Јер ако неко има права да повређује права других, појавиће се трећи, који ће угрожавати његова права, и тако у недоглед, ствараће се хаотичне заврзламе непрекидних сукоба и дискриминација. Стога, једини логичан закључак јесте да поборници „геј парада“ немају право да се буне када добију оно што заиста и призивају својим провоцирањем већине житеља Србије.

У једном нормалном државно-правном поретку (који нажалост не постоји у данашњој Србији), власт би активно сузбијала педерастију и инкриминисала њено јавно испољавање, а житељи који је упражњавају, имали би три могућности. Прва је да прихвате чињеницу да су настрани и болесни, и подвргну се лечењу у специјалним здравственим установама. Друга је да не прихвате чињеницу да су болесни и настрани, али да не намећу и не експонирају јавно своју болест. А трећа је да заврше у казненим установама уколико јавно испољавају своје настраности. Међутим, данашња Србија, чија власт хрли ка ЕУ тамници, далеко је од идеала једне иоле нормалне државе.

Дугорочно гледано, на нама Србима као и свим савесним житељима државе Србије, стоји обавеза да урадимо оно што морамо и можемо, не би ли земљу одбранили од расадника хомосексуалне хистерије, као и од свих паразитских режима који на духовном, социјалном и националном плану, смењујући се и узајамно допуњујући, неуморно деградирају народ. 

Марко Б. Димитријевић