Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

недеља, 6. јануар 2013.

МИР БОЖИЈИ - ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Са радошћу дочекујемо Божић – дан рождества Христовога! У време великих искушења за нашу Отаџбину и наш Род молимо се Господу да нас спасе и помилује и пода снаге да се Србија и васцело српство опет роде и како св. владика Николај каже – сложи, обожи и умножи!

Свој браћи правславној желимо срећан Божић традиционланим поздравом – Мир Божији, Христос се роди! Молимо се за наш Род свуда по српским земљама, а посебно се молимо за нашу браћу и сестре на окупираном Косову и Метохији, да издрже, да од наше свете православне вере никада не одступе јер у Христу је спасење!

Све зло које се над Србима и Србијом надвило није јаче од Господа нашег и Богомладенца Христа у које верујемо и којима се сложно молимо за спасење Рода нашега, баш као и нашем оцу св. Сави, који нам српско Косово оставише да га бранимо и никада га се не одрекнемо!

Још једном драга браћо и сестре у Христу, Срби и Српкиње нека је срећан празник рождества Христовога, на многаја љета!


Удружење „НОМОКАНОН” 

Божић,
2012. л.Г.


уторак, 1. јануар 2013.

Извештај са трибине Удружења Номоканон: Данас интегрисано управљање прелазима, сутра граница !? Већ је пресуђено! (Међународно право - Случај Косовo и Метохијa)

Удружење студената Правног факултета „Номоканон” је дана 6.12.2012. године у препуном амф. II Правног факултета, организовало трибини на тему Међународно право–случај Косова и Метохије. Говорници на трибини су били: г. Марко Јакшић, посланик у Народној скупштини Републике Србије, г. Зоран Красић, шеф правног тима за одбрану Војислава Шешеља пред хашким трибуналом, проф. др Слободан Самарџић, бивши министар за Косово и Метохију и народни посланик, проф. др Срђа Трифковић, професор Универзитета у Бања Луци и спољнополитички уредник америчког часописа „Chronicles” и г. Драгослав Љубичановић, адвокат представник Удружења „Номоканон“. На почетку трибине, сви присутни су великим аплаузом поздравили пријатеље из руске и белоруске амбасаде у Беогрду, г. Тимура Мудрју и Андреја Метелицу, а затим се представник Удружења студената Правног факултета „Номоканон”, у уводној речи осврнуо на велики број протеста који су, у данима непосредно пред трибину, одржани против, свакако, срамних пресуда хашког трибунала и истакао да су студентски протести били само вешто смишљена игра одређених појединаца и група како би се скренула пажња српске омладине са већ припремљене издаје државе Србије и српског народа. Без сумње у искрене патриотске намере свих људи који су се окупили да искажу своје незадовољство због, здраворазумним, несхватљивог ослобађања осведочених кољача и крволока српског народа, попут Анте Готовине и Рамуша Харадинаја, али са великом бојазни у поштене намере оних који су студентима манипулисали и обмањивали их позивајући их, у време кад нам се отима део територије и када актуелна власт свесрдно помаже отимачима, на протест против одлука једне творевине која се ни не зове суд већ трибунал и која је основана искључиво као продужена рука светских моћника да би довршила оно што они нису успели стварајућу грађански рат на подручју бивше Југославије. Није крив хашки трибунал тј. судије које у њему раде што добро и вредно раде свој посао сатанизација државе Србије и српског народа у целини, већ су криви они који су, улагујући се светским моћницима, тој накарадној творевини испоручили све Србе које су они тражили, чак и неке које нису тражили... Изгледа да им све то није било довољно већ иду и корак даље у издаји сопствене државе тако што уместо да се отимачима супротставе, сарађују с њима у отимању територије државе Србије. Такође, представник Удружења, је истакао и жал због тога што нико од преставника актуелне власти није имао воље или храбрости да дође на скуп иако су позвани. 

После уводне речи, први се присутнима обратио г. Марко Јакшић, као једини представник Срба са КиМ на трибини и који је из прве руке пренео утиске, шта се на КиМ догађа, како се живи и шта се ради. „200.000 људи није могло да оде тек тако већ је то организовани пројекат етничког чишћења Срба јер се кретало од премисе да што је мање Срба то је лакше направити нови албанску државу на Балкану, из тог разлога су убијани старци од 70 година јер су, једноставно, они сметали својим бројем”, рекао је Јакшић. Као оно што је важно и битно г. Јакшић је истакао да су Срби на КиМ до 2008. године имали подршку државе Србије и поред тога што су окупатори са запада вршили велике притиске, али од 2008. године, подршка је изостала тј. од тада „имамо Београд који фактички сарађује на изградњи шиптарске државе, јер је полако и Запад схватио да без помоћи Београда тај монструм од државе не може да заживи”. То је рађено тако што се настојало да се Срби на КиМ, првенствено они „јужно од Ибра” пацификују, да се уведу у институције тзв. самопроглашене државе Косово и да Срби практично постану део система те монструм државе. Г. Јакшић је подсетио да је држава србија поднела кривичну пријаву против Хашима Тачија зато што врши сецесију а да поједини Срби без неког нарочитог проблема учествују у његовој влади. Али, рекао је г. Јакшић, није то оно што је најгоре, јер су се и ти Срби јужно од Ибра бунили и пружали отпор шиптарској држави док су за то имали подршку Београда а после одсуства те подршке и тај отпор је престао и остао је само север где се сада води политичка борба јер они нису права држава ако не контролишу цело КиМ. Политика бившег режима је била таква да су се они надали подели КиМ али и такав рачун се испоставио као нетачан јер светски моћници желе целу територију. Једина нада била је да ће променом власти та издаја да престане, јер су то за време кампање обећавали сви кандидати, „али од свега тога буквално нема ништа, креће се са применом боркових споразума, интегрисаним управљањем границама, па онда иду официри за везу, за које сви знамо да је, у ствари, фактичка размена амбасадора између Београда и Приштине”, истакао је г. Јакшић. Налазимо се у једном тренутку који је доста тежак, од 2008. године се спроводи у дело политика да се зарад европске будућности Србију жртвује најбогатији део српске државе, јер према рачуницама западних експерата вредност КиМ, у финансијском смислу, креће између 4500 и 5000 милијарди долара. Значи, сем геополитичког значаја који Космет има за Србију јер је важно да Србија буде што тања, мања и краћа, рудно богатство које се тамо налази је, пре свега, значајно за Запад, нарочито за Немачку, рекао је Јакшић. На крају, био бих неправедан ако не споменем да се направио један страшан прогон, нарочито када је у питању Српска православна црква. Ја сам био сведок тих догађаја и тих дешавања и чини ми се да веће медијске сатанизације није било и до данас се није сретало ни виђало на нашим просторима као што је то рађено са Владиком Артемијем. И видите после пет година све приче о криминалу су пале у воду. Главни разлог за његов прогон са КиМ јесте, пре свега, његова критика саме власти, критика КФОР–а и других институција које су доле на Космету... Његов прогон се десио у јануару месецу а у септембру месецу је високи официр америчке војске из Бондстила на сатанку са официрима говорио да ће негде до краја године Владика Артемије бити смењен. Омануо је за само један месец, закључио је г. Јакшић. 

Следећи говорник био је шеф правног тима за одбрану Војислава Шешеља пред хашким трибуналом г. Зоран Красић, који је своје обраћање започео говором о хашком трибуналу за који је рекао да, пошто није легалан, не може ни да доноси законите одлуке као и да он у суштини и не доноси судске одлуке јер и није суд већ један провизоријум, једна аждаја коју нико жив не може да контролише и чија је превасходна намера суђење Србима. Да би остварили тај прљав посао они су морали да измисле доктрину удруженог злочиначког подухвата која не постоји чак ни у Статуту самог трибунала као вид индивидуалне кривичне одговорности, према којој је довољно да се скупи више лица, постојање неког злочиначког циља и неког плана који подразумева да се врше злочини, што може и да се претпостави, не мора да се доказује и постојање намере свих да раде на реализацији тог наводног плана, па деле на две категорије, прва би била слична класичном саизвршилаштву а друга тзв. концентрациони логори. Да неко зна за постојање система за мучење и злоствљање па самом чињеницом што зна он је кривично одговоран као и непосредни извршилац. То није теорија из кривичноправне области него теорија којом треба да се бави Требјешанин, психологија, јер се и објективни и субјективни елементи кривичног дела налазе у психи, па то неко нека схвати рекао је г. Красић. Ко је могао да помисли да ће три перјанице терористичке ОВК бити осуђене пред трибуналом, не улазећу у то где је тужилаштво погрешило, јер оно нигде није погрешило, урадило је управо оно што је било поребно да се преваре Срби да поверују да је хашки трибунал објективан, непристрасан и законит суд. Да су терористи заиста осуђени по тој непостојећој доктрини удруженог злочиначког подухвата онда на оптуженичкој клупи не би био нико од Срба из тзв. Косовске оптужнице. Велики газда је рекао другачије, доданас си терориста, од сутра си герилац, прекосутра си борац за слободу а ево за који дан можеш да будеш и председник Владе који ће да преговара са актуелним режимом у Србији, нагласио је г. Красић. У свом даљем излагању г. Красић је објашњавао скандалозност одлуке хашког трибунала у случају хрватских генерала као и несхватљиво понашање судија у хашком трибунали који би још да суде иако од јануара 2005. године не могу више да подигну ни једну оптужницу, на крају је нагласио да ствари треба назвати правим именом, хашки трибунал је антисрпска творевина намењена кажњавању Срба, зато што су Срби криви за све. Докле, док се не оствари оно Кинкелово да Србе треба бацити на колена и док се не остваро оно што је Шеј рекао, спокојно бомбардујте Србију ионако ће Срби све да забораве. На крају свог излагања, г. Красић је поручио: „Запамтите, доктрина удруженог злочиначког подухвата се само про форме третира као вид инфивидуалне кривичне одговорности а у целој психологији те доктрине и њене примене се налази колективна одговорност једног народа, а то значи да свако од нас који је на било који начин помагао оптпор агресији може бити процесуиран. То је хашки трибунал и што пре сазнамо каква је истина о хашком трибунали и што пре храбрије о томе причамо на сваком месту имамо шансе да сачувамо Србију.” 

После г. Красића говорио је професор Слободан Самарџић који је у свом говору изложио која су то упоришта а које слабости државе Србије када је у питању Косово и Метохија. Као најјаче тј. Једно од најјачих упоришта проф. Самарџић је истакао право и да Србија и у формалном и у супстантивном смислу има пуно право на КиМ, а оно је и међународно, и право Европске Уније а, такође и наше унутрашње право. Тзв. реалисти би на то рекли да је то право мртво слово на папиру, да је то једно мртво право итд. али то није тако, јер ми данас по притиску западних земања најбоље видимо колико је то право јако јер да оно није јако они би једноставно могли да окупирају тај део земље и кажу то је наше одн. то је албанско и да не хају за то шта ћемо ми као слабија страна да чинимо и како ћемо да реагујемо, а као што знамо они тако не поступају. Они јесу окупирали КиМ али нису завршили са правном страном ствари све док не натерају и Србију да она сама то призна. Наши политички учесници од 2008. године на овамо једноставно бацају под ноге оно што је најјачи аргумент Србије у међународним односима и полако се одричу и Повеље УН и хелсиншког Завршног акта а посебно Резолуције 1244 СБ УН, тако што су прихватали необавезујући документ који нема правни карактер, а то је извештај Генералног секретара УН у коме постоје одређене тачке које кажу да би један део мандата међународне цивилне управе (УНМИК) требало да преузме Еулекс тј. мисија Европске Уније. Извештај Генералног секретара није правни документ али он постаје обавезујући ако је земља на коју се односи спремна да га прихвати, што су наше власти и учиниле, увеле Еулекс на мала врата и сада имају посла са мисијом која нема упориште у Резолуцији 1244 али има упориште у плану Мартија Ахтисарија који нема никакав међународноправни карактер, јер није прихваћен ни од стране Србије ни од стране СБ УН. Али ни дан данас није касно да се држава врати на праве трачнице. Други аргумент упоришта јесте Устав Србије, који је постао предмет атака свих могућих јавних снага у овој земљи које су под већом или мањом контролом западних земаља. Тај Устав има преамбулу која многима боде очи, пре свега онима у западном свету и они, преко својих представника у овој земљи, највише атакују на тај Устав. Ако ми немамо начина да бранимо наш Устав онда немамо начина ни да бранимо себе саме. Пред Уставним судом се сада налази један предмет који се тиче уредби које је претходна Влада при крају свог мандата донела да би у правни систем Србије увела некакве непостојеће папире, споразуме које је извесни Борко Стефановић утврдио у Бриселу са извесном Едитом Тахири под руководством извесног Роберта Купера. Та се дружина тамо, као у кафани, састала договорила да хоће да мењају свет, у овом случају Србију и КиМ, написали нешто и рекли ово да се примени. На крају је претходној Влади пало на памет да се то може примењивати уредбама, што и јесте правна грешка јер уредбама не могу да се примењују неидентификовани летећи папири, нагласио је проф. Самарџић. То је предмет који ће Уставни суд решавати али да ли ће моћи да га реши зависи од друге ствари тј. од оних слабости државе Србије. „Највећа слабост Србије у одбрани КиМ, у дбрани свог сувернитета и интегритета, у одбрани себе јесте српска интелектуална елита и српска политичка класа. То је то слабо, меко ткиво наше државе које није за потцењивање већ је то једна озбиљно опасна ствар. Када имате тако загађену „елиту” ви онда имате озбиљне тешкоће оних права о којима сам говорио, а која су прихваћена и у међународним односима и у унутрашњим односима. Онда ће превладати она категорија реалности којом нас трују из дана у дан. Јер раелност није реалност, то је заправо наметнута слика света коју нам окупатор ставља као реалност. То је слика, то је једна магија која је нама стављена испред очију и коју ми прихватамо као реалност. Ако се као људи, као свакодневне личности ослободимо те слике ми ћемо учинити велики корак у одбрани КиМ али и велики корак у чињењу себе способним да утичемо на политичку елиту да она буде другачија”, закључио је проф. Самарџић. 

Професор Срђа Трифковић је говорио о геополитичком контексту у коме се све догађа и нагласио да се над српским земљама преплићу четири основна модела геополитичких интереса савреме европе па и света. Један је евро–атлантски, оличен у В. Британији и САД–у, други је континенталистички оличен у Немачкој, трећи је евро-азијски оличен у Русуји и четврти је неоосмански који од пре 100 година и пораза отоманске империје није био актуелан до почетка 21. века, и он представља јединствен пример поражене империјалне силе која је успела да се опорави и врати на сцену у најмању руку као регионална сила са ширим амбицијама, а кога представља Турска. „Срби већ спадају с теме у светским размерама али носиоци моћи у овој земљи, неспособни да мисле геополитички и невољни да сами себи прво признају а онда огласе осталом свету да „цар нема одело”, се понашају као да су још увек 90-те, а то више није случај и сада може, и по питању сарадње са скарадном иквизицијом у Хагу и по питању мистичних евроинтеграција, које не постоје, и по питању свега онога што је овом народу наметнуто, да се саопшти истина и да то не кошта ништа јер они нити више имају шаргарешу коју могу да понуде, нити више имају батину којом могу да машу”, рекао је проф. Трифковић. Зашто власти ове земље не схватају да је атлантистичка варијанта у силазној путањи, да почиње да вуче грешке, да више не може осмислено да пројектује моћ и да би можда требало ићи на варујанту тражења заједничког језика између континенталистичке варијанте и евро-азијске и да можда унутар тога треба тражити своју копчу, запитао је проф. Трифковић. „После хашких пресуда, ако ништа друго, биће завршене клатње о суочавају са сопственом прошлошћу, о испитивању и признавању српских греха, о извињењу и покајању као предуслову помирења. Свако ко настави с тим глупостима, сада знамо, је или вуцибатина или идиот”, поручио је проф. Трифковић. „Једино нерашчишћено питање у годинама пред нама је да ли ће суноврат српске државе, чији су њени лидери у овом тренутку саучесници, бити бржи од урушавања западне структуре моћи и то је једна мртва трка за коју ми овде који смо треба да учинимо све што можемо да се тај суноврат успори. Када шири геополитички процеси, за деценију или две, омогуће ревизију и хашких пресуда и авнојевских граница и мердарских прелаза и свега осталог што нам је наметнуто у ове протекле две деценије знаћемо право значење оне јеврејске - догодине у Јерусалиму! Ако су они могли то да понављају два миленијума могу и Срби још 20 година да понављају догодине на Газиместану”, закључио је проф. Трифковић. 

Последњи, али не и мање важан, говорник био је старији члан нашег Удружења, сада успешан адвокат, Драгослав Љубичановић који је на почетку истакао да Удружење већ десет година, почев од својих иснивача па до студената који га данас предводе, стално понавља да је хашки трибунал један монструм од права и да је по том питању став свима јасан али да, тим пре, имамо право да, данас када се у медијима сви утркују да критикују хашки трибунал, кажемо да је то, у ствари једна врста бацања прашине у очи и скретања пажње јавности и оног данас најсвеснијег дела нашег народа, а то су студенти, са најбитнијих ствари а у овом тренутку то је у пракси стварање и правно заокруживање границе између Србије и њене јужне покрајине. У наставку свог излагања, г. Љубичановић је прокоментарисао како се о борби српског народа у јужној покрајини за очување суверенитета државе Србије у медијима ништа не може чути и како згражава немање храбрости међу нашим званичницима да једноставно ствари назову правим именом. Да се отворено каже, од нас се тражи успостављање границе и ми то прихватамо или не прихватамо, а не да се све замотава у некакве обланде, скрива, да се праве лажне теме, лажне дилеме. Да се у време када су припадници окупаторских војних снага пуцали на наше сународнике ми бавимо Гучом, ЕГЗИТ-ом, и неким темама које савршено не дотичу наше стварне животе, то је стварно оно што поражава и обесхрабрије, нагласио је г. Љубичановић. Такође, он је нагласио да је српски народ, а посебно српска омладина, остваљена без било какве организоване помоћи било државе било установа било неких ширих друштвених организација која би помогла да се она на организован начин припреми за нека будућа времена и да управо студенти показују да су највеснији део нашег народа јер удружења као што је Номоканон врше кано битну мисију да се не угаси пламен националне свести и онога што је битно и чиме треба да се бавимо. Јер питање државног суверенитета је битно питање. На крају свог излагања г. Љубичановић је свима обзнанио да постоји једна доктрина коју је он лично чуо од једног судије Уставног суда Републике Србије према којој у случају колизије норми Устава и међународног уговора примат има међународни уговор! Каква правна срамота, закључио је г. Љубичановић. Трибина је завршена поствљањем питања гостима, на која су радо одговарали. 

Информативна служба 
УСПФ ,,Номоканон"

недеља, 9. децембар 2012.

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН ПОВОДОМ НАЈАВЕ УСПОСТАВЉАЊА ГРАНИЦЕ ИЗМЕЂУ ЦЕНТРАЛНЕ СРБИЈЕ И КОСОВА И МЕТОХИЈЕ

Удружење правника ,,НОМОКАНОН“ као струковно удружење које окупља правнике и студенте права најгрубље се противи државној политици која води у правцу ампутације једног дела територије Србије. Након низа отоврених показатеља где је тзв. хашка правда пала пред политичким и антисрпским интересима, Србији се намећу већ у напред договрени принципи на којима ће Србија као независна држава функционисати са Косовом као независном државом и то под изговором спровођења раније договореног између представника Србије у то време и шиптарских сепаратиста! Као правници не можемо да прихватимо оно што се коси са уставом као највишим и најјачим правним актом, а прихватањем ових споразума о успостављању граница између Србије и јужног дела Србије, тј. Косова и Метохије, управо се иде грубим корацима у гажење устава и признавање Косова као независне државе. Иако се Србија суочава са тешким тренуцима у својој историји, саучешће режима у издаји српског народа на Косову и Метохији основ је да целокупна влада поднесе оставку и на тај начин затражи од народа мишљење на референдуму о питању успостављања границе са Косовом и Метохијом. Супротним понашањем директно се крше устав и урушавају интегритет и суверенитет државе Србије који је гарантован и Повељом УН, Хелсиншким заршним актом, Уставом Србије и другим међународним уговорима.

Удружење „Номоканон” поставља питање режиму и саучесницима режима у отимачини Косова и Метохија да ли су на мајским изборима за то добили мандат? Да ли је скупштинска већина коју режим има довољна да се погази Устав Србије? Да ли је режим објаснио Србима на Косову и Метохији да индиректно признаје лажну шиптарску државу успостављену на територији Србије? Да ли је политика председника Николића, председника владе Дачића и подпредседника владе Вучића ,,Европа нема алтернативу"она политика против које су се наводно борили током изборне кампање? Како је могуће да премијер кога устав и сви закони ове земље обавезују на поштовање целовитости државе Србије својевољно изјашњава о судбини Косова и Метохије унутар Србије? Да ли режим Николић-Дачић-Вучић-Динкић зна да је српски народ изгласао важећи устав Србије 2006. године и тиме одбацио дезинтеграцију Косова и Метохије од Србије? Да ли је режиму познат став СПЦ о најави примене предметног споразума са привременим властима у јужној покрајини и да ли за њега има слуха?

Ово су само нека питања која ми као Срби, правници и студенти права постављамо државном руководству које је започело издају Србије прихватањем примене срамних споразума које је постигао са шиптарским сецесионистима режим Бориса Тадића, а о којима су се режимлије другачије односиле током изборне кампање и на тај начин обмануле народ који их је изгласо. Удружење „Номоканон” сматра да је недопустиво прихватање граница било каквих са својим јужним делом територије, јер поред права и правних аката које јавну власт и државу обавезују на поштовање истих, Косово и Метохије представљају колевку српске духовности и државности без које Србија не постоји. Нема и не сме бити нити једног важнијег интереса сваком Србину од Косова и Метохије и наших браће и сестара који су животно и материјално угрожени тамо, посебно након пуштања осведочених злочинаца из тзв. суда правде у Хагу! Свесни смо чињеница да се над Србима и Србијом спрема систематска чистка преосталог српског становништва на Косову и Метохији баш попут оних у НДХ 1941. и 1995, те у том смислу позивамо власт да своје становништво и своју територију заштити на сваки начин и тиме испуни своје уставне и моралне обавезе према Србији! Сваки супротан акт представљао би саучешће у правном насиљу над Србијом и Косовом и Метохијом започетим још агресијом 1999. године, потом настављеним погромима 2004. године као и противрпавним и једностраним проглашавањем тзв. косовске независности 2008. године. 

Савером у Бога! 
Косово је Србија! 
Живела Србија! 

Информативна служба 
Удружења НОМОКАНОН

У Београду, 26.11./09.12.2012. л.Г.

уторак, 27. новембар 2012.

ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ У СЛУЖБИ СЕПАРАТИЗМА И РАЗБИЈАЊА СРБИЈЕ

Застава и грб Српске Војводине из 1848. године


Држава настала на новим темељима тзв. народноослободилачке револуције добила је и адекватно уставно-правно уобличење. Након преузимања власти од стране комуниста 1944/1945. године у претежним деловима Југославије отпочео је процес ,,парцелисања територија које су 1918. године ушле у новонасталу државу чија је окосница била Краљевина Србија. Велике разлике како у погледу етничких прилика, језичких и верских разлика, затим различит стпен економске и привредне развијености ових подручја новонасталу државу учинили су једном мешавином коју је било тешко ефикасно уредити и контролисати за кратко време између два светска рата, али се са тиме ипак покушало. Но, те и такве разлике само у другачијем геополитичком аспекту остају сложено питање и након свршетка Другог светског рата. Нов устав донет 1946. федерализовао је државу и учинио је једном вишечланом федерацијом која је почивала на основама социјалистичке уставности наспрам уставно-правног образца који јој је претходио почев од 1918/1921. па до 1946. године. Овоме је претходило устројавање Покрајинског народноослободилачког одбора 1943. у новембру месецу, а да би након преузимања власти од стране комуниста 31. јула 1945. године Скупштина изасланика народа Војводине у Новом Саду одлучила да АП Војводина буде део тадашње НР Србије – као да до тада делови простора који потпадају под покрајину Војводину то већ нису одлучили 24. и 25. новембра 1918. године!? Са обзиром на то да је једна од основних пропагандних крилатица комунистичке револуције била и борба против ,,великосрпског хегемнозима'' у предратној Југославији у том смислу од свих република социјалистичке Југославије само је Србија поред тога што је била чланица федерације имала и две аутономне покрајине, Војводину на северу и Косово и Метохију на југу, те су овакве накнадне одлуке о приступању Србији (тј. њеном ужем делу) биле практично преиспитивање ранијих основа на којима су донете одлуке о јединству са другим деловима Србије. 

Плодови ,,уставно-правног тероризма"
Првим послератним уставом у чл. 2. ставу 1. уставотворац је дефинисао све чланице федерације, да би у ст. 2. истог члана српској федералној јединици установио АП Војводину, као и Аутномну косовскометохијску област. Након уопштеног уставног нормирања АП и АО уставотворац је у глави 9. устава у чл. 103. предвидео да се сва права и делокруг аутономије аутонмних покрајина и аутономних области одређује Уставом републике на чијој територији су и основане. Из историјског контекста јасно је да је у овом погледу Србија као чланица федерације била дискриминисана на неки начин у односу на друге федералне јединице комунистичке Југославије. Ако се пође од претпоставке да је уставотворац био убеђења да се у Србији успостављање АП тј. АО чини оправданим из разлога што су ти делови српске федералне јединице имали мешовит етнички састав онда се тај критеријум махом могао применити и на остале делове Југославије тј. неких федералних јединица које су биле далеко од етнички хомогених простора унутар федералне државе Југославије. Такво оправдање била је само фасада иза које се крила жеља комунистичке елите за сакаћењем српског етничког, историјског, културног и духовног простора. Током даљег периода уставно-правне историје Југославије и Србије као њене саставне федералне јединице право стечено уставом из 1946., право на аутономију унутар Србије, постаје нераскидиви норамтивни део свих устава Југославије и Србије све до данашњих дана. 

На уштрб Србије и српског народа, а у корист дезинтегративних елемената доношење уставних амандмана почетком седамдесетих година прошлог века и коначно доношење устава СФРЈ 1974. достигло је врхунац у центрифугалном процесу разбијања Југославије у форми уставно-правних промена. У то време Србија је постала федерација у федерацији, са јасним тежњама САП Војводине и Косова да у неком наредном уставном прекомпоновању добију и формално-правни статус република чланица унатар федерације што су суштински и биле. Устав Југославије из 1974. несумњиво је био тачка усијања у дугогодишњем процесу осујећивања српских националних интереса током двадесетог века. И данас јаке сепаратистичке тежње у АП Војводини коју познаје и устав из 2006. своје упориште и легитимност траже управо у оним правима које је АП Војводини и Косову било признато ранијим уставним нормама. 

 Етничке прилике ипак нису толико негативне по српски народ у српској Војводини као што је то случај са Косовом и Метохијом годинама у назад, али оно што се покушава јесте грађења лажног „војвођанског идентитета” као већ опробаног средства за дезинтеграцију српског етноса, државног, историјског и духовног простора. Истини за вољу, треба приметити да је у данашње време уједињених и добрим делом територијално заокружених националних граница у Европи обједињавање оспорено једино српском народу. Такав однос према Србији одраз је политике „елита” данашње Европе потпалих под идеологију неолиберализма и уске бриселске интересе. Српски етнички простор разбијен је и испарцелисан различитим границама, а све у циљу спречавања српског уједињења као реалне претње интересима које на Балкану имају антисрпска политика експанизионистички настројеног вашингтонског неолиберализма и бриселског бирократизма, који је већ дуже време под сенком овог првог посебно на економском и финансијском плану. 

Отварање једног по једног питања почев од 1991. на простору који је обједињавао српски живаљ данас се наставља у преосталом делу Србије „авнојевских граница”. Бесомучно отимање Косова и Метохије на делу је већ тринаест година са све израженијим ставом оних који су шиптарске сецесионисте у томе охрабривали и у сваком погледу помагали. Данас ни САД ни већина западноевропских држава не крију да је за њих тзв. држава Косово независна територија о чијем се статусу никада више неће моћи преговарати!? Упркос што је такав вид сецесије и отимања територија сувереним и међународно признатим државама чланицама УН строго забрањен и њихов територијални интегритет и суверенитет потврђен Повељом УН-а као и многим конвенцијама, правно насиље покушава се на све начине представити као легитимно и исправно. 

Ако би се од Косова и Метохије чак и у овако тешким околностима одустало од стране централне власти у Србији и тиме добио некакав пролазни и краткорочни материјални уступак, попут чланства у ЕУ, то би врло брзо отворило и питања других територија унутар Србије где су етничке тензије традиционално узавреле. 

У северној покрајини Војводини се већ дуже време покушава од стране сепаратистичких и антидржавних елемената питање војвођанске аутономије интернационализовати и тако скренути пажња истим оним факторима који су учествовали у разбијању (противправном) Југославије и у насилном и противправном признавању независности јужне српске покрајине Косова и Метохије. Питање Рашке области такође јесте својеврсно буре барута које се врло лако и на миг оних сила којима Србија ни у овим границама није довољно мала и безопасна, може активирати и тиме потпуно збрисати као икакав ентитет способан да се о својој суверености и интегритету самостално стара. 

 Не тако давно УСС је донео одлуке којима је практично преиспитан обим аутономије који је сепаратистичка и аутономашка политичка струја насилно усвојила у време своје власти 2008-2012. године. Иако УСС треба да буде гарант поштовања Устава и закона политички утицај на рад овог органа не може се занемарити, те у томе треба тражити разлоге зашто је уставном суду требало четири године да донесе одлуку?! И тако донету одлуку УСС треба сматрати основом за коначно решавање питања дезинтегративних аутномашко-сецесионистичких процеса који су на делу у данашњем остатку Србије. Уз то неопходна је и стратегија друштвене елите како превазићи проблем који је одавно изашао из оквира аутономије као уставно-правног појма али и као историјско-нормативног анахронизма који је Србији наметнут комунистичком владавином. 

Један од могућих праваца деловања који би свој основ имао у неприкосновеној одлуци уставног суда јесте форсирање на посебностима између Баната, Срема и Бачке као територијално-економских целина које данас улазе у састав АП Војводине. Агресивност новосадске бирократије и бизнис-аутономаштва ваљан је разлог да се локалне средине удаље од Новог Сада као потенцијалног административно-управљачког центра некакве ,,аутномашке републике''. И историјски Срем се присајединио Краљевини Србији одвојено од Баната и Бачке. Срем је нашој краљевини пришао 24.11.1918. након одлуке на својој скупштини у Руми, а Банат, Бачка и Барања на Новосадској скупштини 25.11.1918. године. Насиље аутномашке клике које долази из тзв. покрајинске владе уперено је против све три области јер их на силу везују за Нови Сад иако су некима од њих Београд и други делови Србије много ближи у сваком погледу, као што је нпр. случај са јужним и средњим Банатом или пак Сремом који су што у погледу близине или боље саобраћајне инфраструктуре повезанији са Београдом. Историјска доминација Новог Сада над остатком Војводине је такође неутемељена на историјским чињеницама и само је последица аутномашког насиља којим се покушава направити баласт у борби са централним властима у Београду и уопште свим оним деловима Србије јужно од Саве и Дунава. Развлашћивање Новог Сада и укидање АП Војводине на бази скорашње одлуке УСС прави је смер делања за очување делова Срема, Баната и Бачке који данас припадају АП Војводини, у границама садашње Србије. Мера у којој би лојалне мањине етнички шаролике северне српске покрајине остваривале своја загарантована права била би уређена посебним законима чак сигурно темељније и боље него што је то до скоро чинио статут који их конфронтира са матичним српским народом и оним делом популације за коју нису надлежни покрајински органи! 

Тзв. грб АП Војводине
Јасно је да је суштина овог вештачког проблема у намерама и настојањима оних који покушавају да на политичком пољу покупе по неку симпатију у Војводини као и њихова намера да током стварања тензија капитализују своје учешће у том „пројекту”. Претње формирањем ,,аутномистичког фронта'' и интернационализација проблема су озбиљне и тако их треба схватити и у том смислу применити одређене одредбе КЗ како би се показала озбиљност државног вршења власти у погледу заштите грађана, имовине и државног интегритета и суверенитета што су и уставне обавезе свих државних чинилаца. Ако се политичке елити определе за ревизију устава, мада сада за то свакако није време, онда ту ревизију треба усмерити у правцу обрачуна са сепаратистичким ћелијама у Војводини и осталим крајевима Србије како се ревизија утава не би окренула против Србије саме и државног интегритета. И 2006. године као ни данас није било нити једног разлога да се у уставу очувају АП јер су оне продукт једног другог времена и једне прохујале идеологије која ипак кроз неке појединце и групације и данас у Србији живи и активно дела. Проблем јужне покрајине није био разлог који је оправдавао задржавање АП у новом уставу Србије 2006. јер је то свакако питање будућег ,,замрзнутог конфликта'' који се у овом тренутку не може повољно по Србију разрешити, а то се види и из тога што се по Уставу Србије из 2006. године АП Војводина разликује од АП Косова и Метохије и у нормативном смислу тј. ради се о асиметричном обиму надлежности у корист АП Косова и Метохије која по члану 182. ст.2. има суштинску аутономију која није предвиђена за АП Војводину. Косовскометохијски чвор не може у скорије време бити разрешен у корист Србије, али га је као што смо закључили могуће замрзнути вођењем одговорне националне политике, док проблем АП Војводине треба решавати одвојено и то сада када се још може нешто урадити, тј. док ,,аутномистички фронт'' у најави не ојача и док се питање Војводине не интернационализује на тај начин да и страни фактор крене то питање да решава. Из искуства смо видели да је то погрешан пут који ће Србију на средњи или краћи рок лишити још једног дела своје територије. 

 Као закључак треба истаћи став да је у нападу најбоља одбрана! Тачније, да би Србија са својим садашњим политичким капацитетима очувала своје територијално јединство, и на југу и на северу, њена покретачка снага мора бита национално свесна и национално одговорна елита, која није спремна да одступи ни „милиметар” када је у питању њена међународно призната територија, али исто тако мора бити далековида да она спорна питања решава у време које је за конкретно питање најповољније. Војвођанско питање мора се решити одмах док је сепаратистичка неман на коленима, не сме се чекати. Косовско питање важно је замрзнути јер прилике сада Србији сигурно не иду на руку, а свака трговина ма и са једним делом јужне покрајине може бити ваљан основ да отимачи Косова то протумаче и као формалан акт саглашавања српске стране са насилном сецесијом. Између тога друге области потенцијално угрожене сецесионизмом могу почети своје издвајање и тако Србију угрозити са свих страна. Одлучност, чврстина и јако присуство централних власти у очувању територијалног јединства државе сигуран је начин да се национални интереси заштите и обезбеди сигурност на унутрашњем плану, а на спољашњем покаже да Србија брине и брани своје државно и историјско достојанство те да свој народ, своје наслеђе и своју целокупну баштину неће предати без борбе и реакције. Такав став сигурно ће учинити да бар један колебљиви број држава у Србији поново види и препозна несаломивост воље за опстанак и самоодржање! 

 Стефан Д. Стојков

петак, 16. новембар 2012.

САОПШТЕЊЕ УСПФ НОМОКАНОН ПОВОДОМ ОДЛУКЕ О ОСЛОБАЂАЊУ ГЕНEРАЛА ГОТОВИНЕ И МАРКАЧА

УСПФ НОМОКАНОН најоштрије осуђује крајње пристрасну пресуду донету од стране Апелационог већа Хашког трибунала у процесу против хрватских генерала Готовине и Маркача. Иако је било и за очекивати да ће тзв. трибунла у Хагу донети одлуку која иде у прилог злочинцима и крвницима над српским народом у Српској Крајини, попут ранијих одлука у случају Насера Орића и Рамуша Харадинаја, ова одлука Апелационог већа показала је да од свог оснивања ова квази-институција правде никада није ни имала легитимитет, а још мање осећај за правду и правичност. Убијање и протеривање српског народа, пљачкање и уништавање српске имовине на подручју Српске Крајине полсужили су очигледно као ,,чињенични темељ” за доношење овакве одлуке која је све само не одлука базирана на праву и правди! Потреба о скидању моралне и историсјке прљавштине са ,,хрватског имена'' била је главна идеја водиља оних који су допринели доношењу овакве одлуке за крвнике српског народа. ,,Цивилизована и напредна Европа'' благонкалоно гледа на своју нову чланицу која оваквом одлуком скида са себе љагу геноцидне творевине. Очиигледно је сада, иако је то и раније било јасно, да до ,,хашког отрежњења'' у српском народу мора доћи јер сада је последњи час за то, баш као што нас и небројене жртве нашег народа на то опомињу и обавезују! Српски народ мора устати и бити сложан у исказивању јединственог национланог протеста за последњу у низу неправид које су Србији и српском народу нанете од стране тзв. Хашког трибунала! УСПФ НОМОКАНОН се придружује васцелом народном револту и незадовољству које је настало саопштавањем оваквих срамних одлука уперених у правцу потпуног брисања злочина који су нанети српскоме народу и чишћење црне прошлости озлоглашене тзв. државе Хрватске у којој је ова срамота прерасла у опште народно славље и тиме још једном показала да су сви они који у овом слављу учествују саучесници и помагачи у стравичним злочинима баш као што су исти чињени у време Анте Павелића и његових усташа. 

Информативна служба
УСПФ НОМОКАНОН

У Београду на
Ђурђиц 2012.л.Г.

уторак, 13. новембар 2012.

САОПШТЕЊЕ ПОВОДОМ НАПАДА НАРОДНОГ ПОСЛАНИКА ЛДП БОЈАНА ЂУРИЋА НА УДРУЖЕЊЕ НОМОКАНОН

             Говор народног посланика Либерално демократске партије Бојана Ђурића у Народној Скупштини Републике Србије од 22.10. 2012. године у коме покушава да дисквалификује Удружење студената Правног факултета Номоканон оптужујући нас за моралну подршку коју смо добили од стране др Радована Караџића, и то путем поздрава упућеног нашој организацији на јубилеју поводом десетогодишњице рада УСПФ Номоканон, велика је похвала нашем раду и снажан подстрек да и убудуће будемо носиоци бакље светосавског национализма на Универзитету у Београду, још јачи, још бројнији и још делотворнији у циљу раскринкавања међу студентском омладином штеточинске идеологије евроатлантизма и антисрпства коју странка посланика Ђурића ЛДП од свог оснивања промовише.
Господин Ђурић је у критици изнесеној министру правде и државне управе Републике Србије г-дину Николи Селаковићу замерио на томе што је на истом скупу прочитана поздравна порука поменутог министра и честитка првог председника Републике Српске др Радована Караџића, заточеног у Хашком казамату, правнополитичком Франкештајну, који су идеолошки господари посланика Ђурића и његових партијских компањона основали ради утамничења Срба, који нису прихватили правила Новог светског поретка у коме за Србе нема места, правила, која ЛДП од свог оснивања 2005. године отворено промовише позивајући на кршење Устава Србије по коме је Косово и Метохија саставни и нераздвојни део Републике Србије. Оно што посланик Ђурић ставља у негативни контекст саме прославе јесте и присуство представника амбасада Руске федерације и Белорусије, као и професора Правног факултета и судија Уставног суда на прослави на којој се читало поздравно писмо ,,лица која је оптужено за најтежа кривична дела, Радована Караџића” заборављајући при томе једно од основних начела права, за које је морао да чује с обзиром на своју диплому истог тог Правног факултета, о чијим професорима са гађењем говори, начелo презумпције невиности, по коме је свако невин, док се не докаже да је крив, начелo које је чак и макар у формалном смислу прихватио Хашки трибунал, квазиправна институција, неизмерно драга Бојану Ђурићу. Узимајући у обзир срамотно непознавање основних начела на којима сви сви савремени правни пореци у свету функционишу, те усуђујемо се рећи, потпуну правничку неписменост овог несрећног свршеног студента права, сматрамо неозбиљном и беспредметном било какву даљу расправу са истим, при чему се надамо да ће у слободно време, пошто то није учинио у време својих студентских обавеза, посланик Ђурић прочитати књигу проф. др Косте Чавошког и проф. др Радмиле Васић Увод у право и тиме макар мало побољшати свој очајни ниво познавања права, што му ми као студенти Правног факултета у Београду најискреније желимо.


Информативна служба
Удружења студената Правног факултета
Номоканон