ПОЛИТИЧКО ДЕЛОВАЊЕ У СЛУЖБИ СЕПАРАТИЗМА И РАЗБИЈАЊА СРБИЈЕ

Застава и грб Српске Војводине из 1848. године

Држава настала на новим темељима тзв. народноослободилачке револуције добила је и адекватно уставно-правно уобличење. Након преузимања власти од стране комуниста 1944/1945. године у претежним деловима Југославије отпочео је процес ,,парцелисања територија које су 1918. године ушле у новонасталу државу чија је окосница била Краљевина Србија. Велике разлике како у погледу етничких прилика, језичких и верских разлика, затим различит стпен економске и привредне развијености ових подручја новонасталу државу учинили су једном мешавином коју је било тешко ефикасно уредити и контролисати за кратко време између два светска рата, али се са тиме ипак покушало. Но, те и такве разлике само у другачијем геополитичком аспекту остају сложено питање и након свршетка Другог светског рата. Нов устав донет 1946. федерализовао је државу и учинио је једном вишечланом федерацијом која је почивала на основама социјалистичке уставности наспрам уставно-правног образца који јој је претходио почев од 1918/1921. па до 1946. године. Овоме је претходило устројавање Покрајинског народноослободилачког одбора 1943. у новембру месецу, а да би након преузимања власти од стране комуниста 31. јула 1945. године Скупштина изасланика народа Војводине у Новом Саду одлучила да АП Војводина буде део тадашње НР Србије – као да до тада делови простора који потпадају под покрајину Војводину то већ нису одлучили 24. и 25. новембра 1918. године!? Са обзиром на то да је једна од основних пропагандних крилатица комунистичке револуције била и борба против ,,великосрпског хегемнозима'' у предратној Југославији у том смислу од свих република социјалистичке Југославије само је Србија поред тога што је била чланица федерације имала и две аутономне покрајине, Војводину на северу и Косово и Метохију на југу, те су овакве накнадне одлуке о приступању Србији (тј. њеном ужем делу) биле практично преиспитивање ранијих основа на којима су донете одлуке о јединству са другим деловима Србије. 

Плодови ,,уставно-правног тероризма"

Првим послератним уставом у чл. 2. ставу 1. уставотворац је дефинисао све чланице федерације, да би у ст. 2. истог члана српској федералној јединици установио АП Војводину, као и Аутномну косовскометохијску област. Након уопштеног уставног нормирања АП и АО уставотворац је у глави 9. устава у чл. 103. предвидео да се сва права и делокруг аутономије аутонмних покрајина и аутономних области одређује Уставом републике на чијој територији су и основане. Из историјског контекста јасно је да је у овом погледу Србија као чланица федерације била дискриминисана на неки начин у односу на друге федералне јединице комунистичке Југославије. Ако се пође од претпоставке да је уставотворац био убеђења да се у Србији успостављање АП тј. АО чини оправданим из разлога што су ти делови српске федералне јединице имали мешовит етнички састав онда се тај критеријум махом могао применити и на остале делове Југославије тј. неких федералних јединица које су биле далеко од етнички хомогених простора унутар федералне државе Југославије. Такво оправдање била је само фасада иза које се крила жеља комунистичке елите за сакаћењем српског етничког, историјског, културног и духовног простора. Током даљег периода уставно-правне историје Југославије и Србије као њене саставне федералне јединице право стечено уставом из 1946., право на аутономију унутар Србије, постаје нераскидиви норамтивни део свих устава Југославије и Србије све до данашњих дана. 

На уштрб Србије и српског народа, а у корист дезинтегративних елемената доношење уставних амандмана почетком седамдесетих година прошлог века и коначно доношење устава СФРЈ 1974. достигло је врхунац у центрифугалном процесу разбијања Југославије у форми уставно-правних промена. У то време Србија је постала федерација у федерацији, са јасним тежњама САП Војводине и Косова да у неком наредном уставном прекомпоновању добију и формално-правни статус република чланица унатар федерације што су суштински и биле. Устав Југославије из 1974. несумњиво је био тачка усијања у дугогодишњем процесу осујећивања српских националних интереса током двадесетог века. И данас јаке сепаратистичке тежње у АП Војводини коју познаје и устав из 2006. своје упориште и легитимност траже управо у оним правима које је АП Војводини и Косову било признато ранијим уставним нормама. 

 Етничке прилике ипак нису толико негативне по српски народ у српској Војводини као што је то случај са Косовом и Метохијом годинама у назад, али оно што се покушава јесте грађења лажног „војвођанског идентитета” као већ опробаног средства за дезинтеграцију српског етноса, државног, историјског и духовног простора. Истини за вољу, треба приметити да је у данашње време уједињених и добрим делом територијално заокружених националних граница у Европи обједињавање оспорено једино српском народу. Такав однос према Србији одраз је политике „елита” данашње Европе потпалих под идеологију неолиберализма и уске бриселске интересе. Српски етнички простор разбијен је и испарцелисан различитим границама, а све у циљу спречавања српског уједињења као реалне претње интересима које на Балкану имају антисрпска политика експанизионистички настројеног вашингтонског неолиберализма и бриселског бирократизма, који је већ дуже време под сенком овог првог посебно на економском и финансијском плану. 

Отварање једног по једног питања почев од 1991. на простору који је обједињавао српски живаљ данас се наставља у преосталом делу Србије „авнојевских граница”. Бесомучно отимање Косова и Метохије на делу је већ тринаест година са све израженијим ставом оних који су шиптарске сецесионисте у томе охрабривали и у сваком погледу помагали. Данас ни САД ни већина западноевропских држава не крију да је за њих тзв. држава Косово независна територија о чијем се статусу никада више неће моћи преговарати!? Упркос што је такав вид сецесије и отимања територија сувереним и међународно признатим државама чланицама УН строго забрањен и њихов територијални интегритет и суверенитет потврђен Повељом УН-а као и многим конвенцијама, правно насиље покушава се на све начине представити као легитимно и исправно. 

Ако би се од Косова и Метохије чак и у овако тешким околностима одустало од стране централне власти у Србији и тиме добио некакав пролазни и краткорочни материјални уступак, попут чланства у ЕУ, то би врло брзо отворило и питања других територија унутар Србије где су етничке тензије традиционално узавреле. 

У северној покрајини Војводини се већ дуже време покушава од стране сепаратистичких и антидржавних елемената питање војвођанске аутономије интернационализовати и тако скренути пажња истим оним факторима који су учествовали у разбијању (противправном) Југославије и у насилном и противправном признавању независности јужне српске покрајине Косова и Метохије. Питање Рашке области такође јесте својеврсно буре барута које се врло лако и на миг оних сила којима Србија ни у овим границама није довољно мала и безопасна, може активирати и тиме потпуно збрисати као икакав ентитет способан да се о својој суверености и интегритету самостално стара. 

 Не тако давно УСС је донео одлуке којима је практично преиспитан обим аутономије који је сепаратистичка и аутономашка политичка струја насилно усвојила у време своје власти 2008-2012. године. Иако УСС треба да буде гарант поштовања Устава и закона политички утицај на рад овог органа не може се занемарити, те у томе треба тражити разлоге зашто је уставном суду требало четири године да донесе одлуку?! И тако донету одлуку УСС треба сматрати основом за коначно решавање питања дезинтегративних аутномашко-сецесионистичких процеса који су на делу у данашњем остатку Србије. Уз то неопходна је и стратегија друштвене елите како превазићи проблем који је одавно изашао из оквира аутономије као уставно-правног појма али и као историјско-нормативног анахронизма који је Србији наметнут комунистичком владавином. 

Један од могућих праваца деловања који би свој основ имао у неприкосновеној одлуци уставног суда јесте форсирање на посебностима између Баната, Срема и Бачке као територијално-економских целина које данас улазе у састав АП Војводине. Агресивност новосадске бирократије и бизнис-аутономаштва ваљан је разлог да се локалне средине удаље од Новог Сада као потенцијалног административно-управљачког центра некакве ,,аутномашке републике''. И историјски Срем се присајединио Краљевини Србији одвојено од Баната и Бачке. Срем је нашој краљевини пришао 24.11.1918. након одлуке на својој скупштини у Руми, а Банат, Бачка и Барања на Новосадској скупштини 25.11.1918. године. Насиље аутномашке клике које долази из тзв. покрајинске владе уперено је против све три области јер их на силу везују за Нови Сад иако су некима од њих Београд и други делови Србије много ближи у сваком погледу, као што је нпр. случај са јужним и средњим Банатом или пак Сремом који су што у погледу близине или боље саобраћајне инфраструктуре повезанији са Београдом. Историјска доминација Новог Сада над остатком Војводине је такође неутемељена на историјским чињеницама и само је последица аутномашког насиља којим се покушава направити баласт у борби са централним властима у Београду и уопште свим оним деловима Србије јужно од Саве и Дунава. Развлашћивање Новог Сада и укидање АП Војводине на бази скорашње одлуке УСС прави је смер делања за очување делова Срема, Баната и Бачке који данас припадају АП Војводини, у границама садашње Србије. Мера у којој би лојалне мањине етнички шаролике северне српске покрајине остваривале своја загарантована права била би уређена посебним законима чак сигурно темељније и боље него што је то до скоро чинио статут који их конфронтира са матичним српским народом и оним делом популације за коју нису надлежни покрајински органи! 

Тзв. грб АП Војводине

Јасно је да је суштина овог вештачког проблема у намерама и настојањима оних који покушавају да на политичком пољу покупе по неку симпатију у Војводини као и њихова намера да током стварања тензија капитализују своје учешће у том „пројекту”. Претње формирањем ,,аутномистичког фронта'' и интернационализација проблема су озбиљне и тако их треба схватити и у том смислу применити одређене одредбе КЗ како би се показала озбиљност државног вршења власти у погледу заштите грађана, имовине и државног интегритета и суверенитета што су и уставне обавезе свих државних чинилаца. Ако се политичке елити определе за ревизију устава, мада сада за то свакако није време, онда ту ревизију треба усмерити у правцу обрачуна са сепаратистичким ћелијама у Војводини и осталим крајевима Србије како се ревизија утава не би окренула против Србије саме и државног интегритета. И 2006. године као ни данас није било нити једног разлога да се у уставу очувају АП јер су оне продукт једног другог времена и једне прохујале идеологије која ипак кроз неке појединце и групације и данас у Србији живи и активно дела. Проблем јужне покрајине није био разлог који је оправдавао задржавање АП у новом уставу Србије 2006. јер је то свакако питање будућег ,,замрзнутог конфликта'' који се у овом тренутку не може повољно по Србију разрешити, а то се види и из тога што се по Уставу Србије из 2006. године АП Војводина разликује од АП Косова и Метохије и у нормативном смислу тј. ради се о асиметричном обиму надлежности у корист АП Косова и Метохије која по члану 182. ст.2. има суштинску аутономију која није предвиђена за АП Војводину. Косовскометохијски чвор не може у скорије време бити разрешен у корист Србије, али га је као што смо закључили могуће замрзнути вођењем одговорне националне политике, док проблем АП Војводине треба решавати одвојено и то сада када се још може нешто урадити, тј. док ,,аутномистички фронт'' у најави не ојача и док се питање Војводине не интернационализује на тај начин да и страни фактор крене то питање да решава. Из искуства смо видели да је то погрешан пут који ће Србију на средњи или краћи рок лишити још једног дела своје територије. 

 Као закључак треба истаћи став да је у нападу најбоља одбрана! Тачније, да би Србија са својим садашњим политичким капацитетима очувала своје територијално јединство, и на југу и на северу, њена покретачка снага мора бита национално свесна и национално одговорна елита, која није спремна да одступи ни „милиметар” када је у питању њена међународно призната територија, али исто тако мора бити далековида да она спорна питања решава у време које је за конкретно питање најповољније. Војвођанско питање мора се решити одмах док је сепаратистичка неман на коленима, не сме се чекати. Косовско питање важно је замрзнути јер прилике сада Србији сигурно не иду на руку, а свака трговина ма и са једним делом јужне покрајине може бити ваљан основ да отимачи Косова то протумаче и као формалан акт саглашавања српске стране са насилном сецесијом. Између тога друге области потенцијално угрожене сецесионизмом могу почети своје издвајање и тако Србију угрозити са свих страна. Одлучност, чврстина и јако присуство централних власти у очувању територијалног јединства државе сигуран је начин да се национални интереси заштите и обезбеди сигурност на унутрашњем плану, а на спољашњем покаже да Србија брине и брани своје државно и историјско достојанство те да свој народ, своје наслеђе и своју целокупну баштину неће предати без борбе и реакције. Такав став сигурно ће учинити да бар један колебљиви број држава у Србији поново види и препозна несаломивост воље за опстанак и самоодржање! 

 Стефан Д. Стојков