Извештај са трибине Удружења Номоканон: Данас интегрисано управљање прелазима, сутра граница !? Већ је пресуђено! (Међународно право - Случај Косовo и Метохијa)

Удружење студената Правног факултета „Номоканон” је дана 6.12.2012. године у препуном амф. II Правног факултета, организовало трибини на тему Међународно право–случај Косова и Метохије. Говорници на трибини су били: г. Марко Јакшић, посланик у Народној скупштини Републике Србије, г. Зоран Красић, шеф правног тима за одбрану Војислава Шешеља пред хашким трибуналом, проф. др Слободан Самарџић, бивши министар за Косово и Метохију и народни посланик, проф. др Срђа Трифковић, професор Универзитета у Бања Луци и спољнополитички уредник америчког часописа „Chronicles” и г. Драгослав Љубичановић, адвокат представник Удружења „Номоканон“. На почетку трибине, сви присутни су великим аплаузом поздравили пријатеље из руске и белоруске амбасаде у Беогрду, г. Тимура Мудрју и Андреја Метелицу, а затим се представник Удружења студената Правног факултета „Номоканон”, у уводној речи осврнуо на велики број протеста који су, у данима непосредно пред трибину, одржани против, свакако, срамних пресуда хашког трибунала и истакао да су студентски протести били само вешто смишљена игра одређених појединаца и група како би се скренула пажња српске омладине са већ припремљене издаје државе Србије и српског народа. Без сумње у искрене патриотске намере свих људи који су се окупили да искажу своје незадовољство због, здраворазумним, несхватљивог ослобађања осведочених кољача и крволока српског народа, попут Анте Готовине и Рамуша Харадинаја, али са великом бојазни у поштене намере оних који су студентима манипулисали и обмањивали их позивајући их, у време кад нам се отима део територије и када актуелна власт свесрдно помаже отимачима, на протест против одлука једне творевине која се ни не зове суд већ трибунал и која је основана искључиво као продужена рука светских моћника да би довршила оно што они нису успели стварајућу грађански рат на подручју бивше Југославије. Није крив хашки трибунал тј. судије које у њему раде што добро и вредно раде свој посао сатанизација државе Србије и српског народа у целини, већ су криви они који су, улагујући се светским моћницима, тој накарадној творевини испоручили све Србе које су они тражили, чак и неке које нису тражили... Изгледа да им све то није било довољно већ иду и корак даље у издаји сопствене државе тако што уместо да се отимачима супротставе, сарађују с њима у отимању територије државе Србије. Такође, представник Удружења, је истакао и жал због тога што нико од преставника актуелне власти није имао воље или храбрости да дође на скуп иако су позвани. 

После уводне речи, први се присутнима обратио г. Марко Јакшић, као једини представник Срба са КиМ на трибини и који је из прве руке пренео утиске, шта се на КиМ догађа, како се живи и шта се ради. „200.000 људи није могло да оде тек тако већ је то организовани пројекат етничког чишћења Срба јер се кретало од премисе да што је мање Срба то је лакше направити нови албанску државу на Балкану, из тог разлога су убијани старци од 70 година јер су, једноставно, они сметали својим бројем”, рекао је Јакшић. Као оно што је важно и битно г. Јакшић је истакао да су Срби на КиМ до 2008. године имали подршку државе Србије и поред тога што су окупатори са запада вршили велике притиске, али од 2008. године, подршка је изостала тј. од тада „имамо Београд који фактички сарађује на изградњи шиптарске државе, јер је полако и Запад схватио да без помоћи Београда тај монструм од државе не може да заживи”. То је рађено тако што се настојало да се Срби на КиМ, првенствено они „јужно од Ибра” пацификују, да се уведу у институције тзв. самопроглашене државе Косово и да Срби практично постану део система те монструм државе. Г. Јакшић је подсетио да је држава србија поднела кривичну пријаву против Хашима Тачија зато што врши сецесију а да поједини Срби без неког нарочитог проблема учествују у његовој влади. Али, рекао је г. Јакшић, није то оно што је најгоре, јер су се и ти Срби јужно од Ибра бунили и пружали отпор шиптарској држави док су за то имали подршку Београда а после одсуства те подршке и тај отпор је престао и остао је само север где се сада води политичка борба јер они нису права држава ако не контролишу цело КиМ. Политика бившег режима је била таква да су се они надали подели КиМ али и такав рачун се испоставио као нетачан јер светски моћници желе целу територију. Једина нада била је да ће променом власти та издаја да престане, јер су то за време кампање обећавали сви кандидати, „али од свега тога буквално нема ништа, креће се са применом боркових споразума, интегрисаним управљањем границама, па онда иду официри за везу, за које сви знамо да је, у ствари, фактичка размена амбасадора између Београда и Приштине”, истакао је г. Јакшић. Налазимо се у једном тренутку који је доста тежак, од 2008. године се спроводи у дело политика да се зарад европске будућности Србију жртвује најбогатији део српске државе, јер према рачуницама западних експерата вредност КиМ, у финансијском смислу, креће између 4500 и 5000 милијарди долара. Значи, сем геополитичког значаја који Космет има за Србију јер је важно да Србија буде што тања, мања и краћа, рудно богатство које се тамо налази је, пре свега, значајно за Запад, нарочито за Немачку, рекао је Јакшић. На крају, био бих неправедан ако не споменем да се направио један страшан прогон, нарочито када је у питању Српска православна црква. Ја сам био сведок тих догађаја и тих дешавања и чини ми се да веће медијске сатанизације није било и до данас се није сретало ни виђало на нашим просторима као што је то рађено са Владиком Артемијем. И видите после пет година све приче о криминалу су пале у воду. Главни разлог за његов прогон са КиМ јесте, пре свега, његова критика саме власти, критика КФОР–а и других институција које су доле на Космету... Његов прогон се десио у јануару месецу а у септембру месецу је високи официр америчке војске из Бондстила на сатанку са официрима говорио да ће негде до краја године Владика Артемије бити смењен. Омануо је за само један месец, закључио је г. Јакшић. 

Следећи говорник био је шеф правног тима за одбрану Војислава Шешеља пред хашким трибуналом г. Зоран Красић, који је своје обраћање започео говором о хашком трибуналу за који је рекао да, пошто није легалан, не може ни да доноси законите одлуке као и да он у суштини и не доноси судске одлуке јер и није суд већ један провизоријум, једна аждаја коју нико жив не може да контролише и чија је превасходна намера суђење Србима. Да би остварили тај прљав посао они су морали да измисле доктрину удруженог злочиначког подухвата која не постоји чак ни у Статуту самог трибунала као вид индивидуалне кривичне одговорности, према којој је довољно да се скупи више лица, постојање неког злочиначког циља и неког плана који подразумева да се врше злочини, што може и да се претпостави, не мора да се доказује и постојање намере свих да раде на реализацији тог наводног плана, па деле на две категорије, прва би била слична класичном саизвршилаштву а друга тзв. концентрациони логори. Да неко зна за постојање система за мучење и злоствљање па самом чињеницом што зна он је кривично одговоран као и непосредни извршилац. То није теорија из кривичноправне области него теорија којом треба да се бави Требјешанин, психологија, јер се и објективни и субјективни елементи кривичног дела налазе у психи, па то неко нека схвати рекао је г. Красић. Ко је могао да помисли да ће три перјанице терористичке ОВК бити осуђене пред трибуналом, не улазећу у то где је тужилаштво погрешило, јер оно нигде није погрешило, урадило је управо оно што је било поребно да се преваре Срби да поверују да је хашки трибунал објективан, непристрасан и законит суд. Да су терористи заиста осуђени по тој непостојећој доктрини удруженог злочиначког подухвата онда на оптуженичкој клупи не би био нико од Срба из тзв. Косовске оптужнице. Велики газда је рекао другачије, доданас си терориста, од сутра си герилац, прекосутра си борац за слободу а ево за који дан можеш да будеш и председник Владе који ће да преговара са актуелним режимом у Србији, нагласио је г. Красић. У свом даљем излагању г. Красић је објашњавао скандалозност одлуке хашког трибунала у случају хрватских генерала као и несхватљиво понашање судија у хашком трибунали који би још да суде иако од јануара 2005. године не могу више да подигну ни једну оптужницу, на крају је нагласио да ствари треба назвати правим именом, хашки трибунал је антисрпска творевина намењена кажњавању Срба, зато што су Срби криви за све. Докле, док се не оствари оно Кинкелово да Србе треба бацити на колена и док се не остваро оно што је Шеј рекао, спокојно бомбардујте Србију ионако ће Срби све да забораве. На крају свог излагања, г. Красић је поручио: „Запамтите, доктрина удруженог злочиначког подухвата се само про форме третира као вид инфивидуалне кривичне одговорности а у целој психологији те доктрине и њене примене се налази колективна одговорност једног народа, а то значи да свако од нас који је на било који начин помагао оптпор агресији може бити процесуиран. То је хашки трибунал и што пре сазнамо каква је истина о хашком трибунали и што пре храбрије о томе причамо на сваком месту имамо шансе да сачувамо Србију.” 

После г. Красића говорио је професор Слободан Самарџић који је у свом говору изложио која су то упоришта а које слабости државе Србије када је у питању Косово и Метохија. Као најјаче тј. Једно од најјачих упоришта проф. Самарџић је истакао право и да Србија и у формалном и у супстантивном смислу има пуно право на КиМ, а оно је и међународно, и право Европске Уније а, такође и наше унутрашње право. Тзв. реалисти би на то рекли да је то право мртво слово на папиру, да је то једно мртво право итд. али то није тако, јер ми данас по притиску западних земања најбоље видимо колико је то право јако јер да оно није јако они би једноставно могли да окупирају тај део земље и кажу то је наше одн. то је албанско и да не хају за то шта ћемо ми као слабија страна да чинимо и како ћемо да реагујемо, а као што знамо они тако не поступају. Они јесу окупирали КиМ али нису завршили са правном страном ствари све док не натерају и Србију да она сама то призна. Наши политички учесници од 2008. године на овамо једноставно бацају под ноге оно што је најјачи аргумент Србије у међународним односима и полако се одричу и Повеље УН и хелсиншког Завршног акта а посебно Резолуције 1244 СБ УН, тако што су прихватали необавезујући документ који нема правни карактер, а то је извештај Генералног секретара УН у коме постоје одређене тачке које кажу да би један део мандата међународне цивилне управе (УНМИК) требало да преузме Еулекс тј. мисија Европске Уније. Извештај Генералног секретара није правни документ али он постаје обавезујући ако је земља на коју се односи спремна да га прихвати, што су наше власти и учиниле, увеле Еулекс на мала врата и сада имају посла са мисијом која нема упориште у Резолуцији 1244 али има упориште у плану Мартија Ахтисарија који нема никакав међународноправни карактер, јер није прихваћен ни од стране Србије ни од стране СБ УН. Али ни дан данас није касно да се држава врати на праве трачнице. Други аргумент упоришта јесте Устав Србије, који је постао предмет атака свих могућих јавних снага у овој земљи које су под већом или мањом контролом западних земаља. Тај Устав има преамбулу која многима боде очи, пре свега онима у западном свету и они, преко својих представника у овој земљи, највише атакују на тај Устав. Ако ми немамо начина да бранимо наш Устав онда немамо начина ни да бранимо себе саме. Пред Уставним судом се сада налази један предмет који се тиче уредби које је претходна Влада при крају свог мандата донела да би у правни систем Србије увела некакве непостојеће папире, споразуме које је извесни Борко Стефановић утврдио у Бриселу са извесном Едитом Тахири под руководством извесног Роберта Купера. Та се дружина тамо, као у кафани, састала договорила да хоће да мењају свет, у овом случају Србију и КиМ, написали нешто и рекли ово да се примени. На крају је претходној Влади пало на памет да се то може примењивати уредбама, што и јесте правна грешка јер уредбама не могу да се примењују неидентификовани летећи папири, нагласио је проф. Самарџић. То је предмет који ће Уставни суд решавати али да ли ће моћи да га реши зависи од друге ствари тј. од оних слабости државе Србије. „Највећа слабост Србије у одбрани КиМ, у дбрани свог сувернитета и интегритета, у одбрани себе јесте српска интелектуална елита и српска политичка класа. То је то слабо, меко ткиво наше државе које није за потцењивање већ је то једна озбиљно опасна ствар. Када имате тако загађену „елиту” ви онда имате озбиљне тешкоће оних права о којима сам говорио, а која су прихваћена и у међународним односима и у унутрашњим односима. Онда ће превладати она категорија реалности којом нас трују из дана у дан. Јер раелност није реалност, то је заправо наметнута слика света коју нам окупатор ставља као реалност. То је слика, то је једна магија која је нама стављена испред очију и коју ми прихватамо као реалност. Ако се као људи, као свакодневне личности ослободимо те слике ми ћемо учинити велики корак у одбрани КиМ али и велики корак у чињењу себе способним да утичемо на политичку елиту да она буде другачија”, закључио је проф. Самарџић. 

Професор Срђа Трифковић је говорио о геополитичком контексту у коме се све догађа и нагласио да се над српским земљама преплићу четири основна модела геополитичких интереса савреме европе па и света. Један је евро–атлантски, оличен у В. Британији и САД–у, други је континенталистички оличен у Немачкој, трећи је евро-азијски оличен у Русуји и четврти је неоосмански који од пре 100 година и пораза отоманске империје није био актуелан до почетка 21. века, и он представља јединствен пример поражене империјалне силе која је успела да се опорави и врати на сцену у најмању руку као регионална сила са ширим амбицијама, а кога представља Турска. „Срби већ спадају с теме у светским размерама али носиоци моћи у овој земљи, неспособни да мисле геополитички и невољни да сами себи прво признају а онда огласе осталом свету да „цар нема одело”, се понашају као да су још увек 90-те, а то више није случај и сада може, и по питању сарадње са скарадном иквизицијом у Хагу и по питању мистичних евроинтеграција, које не постоје, и по питању свега онога што је овом народу наметнуто, да се саопшти истина и да то не кошта ништа јер они нити више имају шаргарешу коју могу да понуде, нити више имају батину којом могу да машу”, рекао је проф. Трифковић. Зашто власти ове земље не схватају да је атлантистичка варијанта у силазној путањи, да почиње да вуче грешке, да више не може осмислено да пројектује моћ и да би можда требало ићи на варујанту тражења заједничког језика између континенталистичке варијанте и евро-азијске и да можда унутар тога треба тражити своју копчу, запитао је проф. Трифковић. „После хашких пресуда, ако ништа друго, биће завршене клатње о суочавају са сопственом прошлошћу, о испитивању и признавању српских греха, о извињењу и покајању као предуслову помирења. Свако ко настави с тим глупостима, сада знамо, је или вуцибатина или идиот”, поручио је проф. Трифковић. „Једино нерашчишћено питање у годинама пред нама је да ли ће суноврат српске државе, чији су њени лидери у овом тренутку саучесници, бити бржи од урушавања западне структуре моћи и то је једна мртва трка за коју ми овде који смо треба да учинимо све што можемо да се тај суноврат успори. Када шири геополитички процеси, за деценију или две, омогуће ревизију и хашких пресуда и авнојевских граница и мердарских прелаза и свега осталог што нам је наметнуто у ове протекле две деценије знаћемо право значење оне јеврејске - догодине у Јерусалиму! Ако су они могли то да понављају два миленијума могу и Срби још 20 година да понављају догодине на Газиместану”, закључио је проф. Трифковић. 

Последњи, али не и мање важан, говорник био је старији члан нашег Удружења, сада успешан адвокат, Драгослав Љубичановић који је на почетку истакао да Удружење већ десет година, почев од својих иснивача па до студената који га данас предводе, стално понавља да је хашки трибунал један монструм од права и да је по том питању став свима јасан али да, тим пре, имамо право да, данас када се у медијима сви утркују да критикују хашки трибунал, кажемо да је то, у ствари једна врста бацања прашине у очи и скретања пажње јавности и оног данас најсвеснијег дела нашег народа, а то су студенти, са најбитнијих ствари а у овом тренутку то је у пракси стварање и правно заокруживање границе између Србије и њене јужне покрајине. У наставку свог излагања, г. Љубичановић је прокоментарисао како се о борби српског народа у јужној покрајини за очување суверенитета државе Србије у медијима ништа не може чути и како згражава немање храбрости међу нашим званичницима да једноставно ствари назову правим именом. Да се отворено каже, од нас се тражи успостављање границе и ми то прихватамо или не прихватамо, а не да се све замотава у некакве обланде, скрива, да се праве лажне теме, лажне дилеме. Да се у време када су припадници окупаторских војних снага пуцали на наше сународнике ми бавимо Гучом, ЕГЗИТ-ом, и неким темама које савршено не дотичу наше стварне животе, то је стварно оно што поражава и обесхрабрије, нагласио је г. Љубичановић. Такође, он је нагласио да је српски народ, а посебно српска омладина, остваљена без било какве организоване помоћи било државе било установа било неких ширих друштвених организација која би помогла да се она на организован начин припреми за нека будућа времена и да управо студенти показују да су највеснији део нашег народа јер удружења као што је Номоканон врше кано битну мисију да се не угаси пламен националне свести и онога што је битно и чиме треба да се бавимо. Јер питање државног суверенитета је битно питање. На крају свог излагања г. Љубичановић је свима обзнанио да постоји једна доктрина коју је он лично чуо од једног судије Уставног суда Републике Србије према којој у случају колизије норми Устава и међународног уговора примат има међународни уговор! Каква правна срамота, закључио је г. Љубичановић. Трибина је завршена поствљањем питања гостима, на која су радо одговарали. 

Информативна служба 

УСПФ ,,Номоканон"