Ревизија српског судског
система и критике стручне јавности
Неозбиљност, селективност, паушалност,
непоштовање унапред утврђених критеријума који су били предвиђени као основа промена
у организацији и функционисању правосудних органа, а у неким ситуацијама и
њихово потпуно одсуство, карактеристике су великог броја измена које је
законодавац овим законима увео у правни систем Републике Србије.
Свој став о квалитету учињених промена у избору судија, тужилаца и чланова Високог савета судства као и промена које се односе на питања стварне надлежности судова и редукције броја судова и измена подручја судова и јавних тужилаштава, изнео је велики број посленика правничке струке, стручних организација, професора права из државе, али и из иностранства.
Свој став о квалитету учињених промена у избору судија, тужилаца и чланова Високог савета судства као и промена које се односе на питања стварне надлежности судова и редукције броја судова и измена подручја судова и јавних тужилаштава, изнео је велики број посленика правничке струке, стручних организација, професора права из државе, али и из иностранства.
Да ли се може говорити о
заштити интегритета институције суда и
одбрани независности судства, ако се сам процес избора судија спроведе
тајно, и не по раније утврђеним критеријумима разрађеним у сарадњи са
Венецијанском комисијом Савета Европе? Да ли се може говорити о законском
постављању темеља за реформу судства ако судије и тужиоци нису имали могућност
да се изјасне за време поступка нити су им достављена адекватна образложења
одлука? Кандидати за први избор су били изабрани без обављеног разговора?! А
поврх свега укупан број судија и тужилаца није био израчунат на поуздан начин и
био је мењан неколико пута после обављеног реизбора.[2]
Своју критику рада судских
институција дала је и адвокатска струка, међу првима и Адвокатска комора Београда, која је посебан акценат бацила на
нелегалност и нелегитимност при доношењу одлука о избору судија и тужилаца,
недвосмислено оптуживши власт, на првом месту Министарство правде да се меша у
судске процесе у току, и да велики број судија није прошао реизбор због мишљења
израженог у судским одлукама, што представља флагрантно кршење Устава и закона.[3]
На недостатке у погледу састава и независности
Високог савета судства и Државног већа тужилаца указао је и комесар за проширење Европске Уније Штефан
Филе, пошто је Друштво судија Србије и Удружење тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије тражило од
Европске комисије мишљење о законитости и усаглашености са европским
стандардима спроведеног реизбора .[4]
Своје негодовање са начином
реизбора судија и јавних тужилаца спроведеном 2009. године, заправо са
најављеном најавом исправки путем измена и допуна правосудних закона о којима
Скупштина Србије требала да се изјасни 29. децембра 2010. назвавши ту одлуку
Високог савета судства “самовољом супротној свакој идеји
права”, изразила је и група од 25 веома угледних професора права.[5] Коначни суд о неправилностима при реизбору
судија и јавних тужилаца, након веома бучних и аргументованих реакција, донео
је напослетку Уставни
суд, 28. маја 2010. године усвојивши први пут жалбу неизабраног
судије и
Након усвајања још једне жалбе нереизабраног
судије од УСС, Скупштина Србије усвојила је измене правосудних закона по којима
Високи савет судства и Државно веће тужилаца преузимају од Уставног суда
предмете у поступцима по жалбама неизабраних судија и тужилаца.[7] Од тог момента закључно са 26. јулом
2011. године усвојио је 36, а одбио 33
приговора неизабраних судија.[8]
Закључак
Флоскуле које доминирају јавним политичким
дискурсом у последњој деценији, и које се сервирају од српских политичких елита
су веома разнолике и крећу се од мрачне прошлости (реликт деведесетих,
самоизолација) преко тешке садашњости, проузроковане мрачном прошлошћу (транзиционе
жртве) до светле будућности (богато друштво, евроатлантске интеграције). Оно
што је заједничко њиховим протагонистима јесте потпуно одсуство свести о томе
да је и пре њих постојао неки систем, који је мање или више функционисао, да су и пре њих
постојали неки људи који су мање или више грешили, и да историја овог народа и
ове државе не почиње сваким новим полагањем председничке или министарске
заклетве. Питање континуитета, доследности и вишегодишњег плана је питање које
се мора поставити у свим девастираним друштвеним сферама које захтевају
опоравак, али на првом месту у сфери закона и институција који тај закон треба
да спроводе. Државне институције се не граде месецима и годинама, већ
деценијама, и то је оно што тренутно позиционе и тренутно опозиционе политичке
структуре могу да науче од неких најразвијенијих европских држава, пре него што
се окрену изградњи азила за псе у приградским општинама или финансирању и одбрани
појединих маргиналних групација људи који зарад својих политичких и
материјалних интереса пропагирају скарадност и нарушавају јавни морал
којекаквим парадама и шетњама. И када год се у писаним и електронским медијима
неко из врхушке задужене за креирање и изгласавање закона, похвали невероватно
великим бројем донетих правних прописа, представљајући квантитет адекватном
заменом за квалитет, нека му на памети буде Тицијанова изрека: Што је у држави
више покварености, то је више закона. Corruptissima
res publica, plurimae leges.
И да, реформа правосудног
система је потребна. Потребнија него икад, о чему говори готово јединствен став
целокупне правничке струке о правно-политичкој папазјанији закуваној децембра
2008. године, зачињеној две године касније. Ревизија која је потребна међутим,
ревизија је права, не политике, ревизија која ће се увек и само бавити нестручношћу, корумпираношћу и непродуктивношћу,
а не политичком подобношћу, страначким заслугама и непотизмом.
Без такве ревизије, Србија ће остати заувек у
блату себичности и неспособности својих елита и незадовољству и немоћи својих
грађана, а људи попут оних који се органима полиције представљају као Марко
Краљевић и Петар Петровић Његош[9]
ће напредовати до највиших судских функција у држави.
КРАЈ
дипл.правник Владан Т. Михаиловић
дипл.правник Владан Т. Михаиловић
НАПОМЕНА: Рад је освојио четврто место на конкурсу "Европа 2020 - изазови који очекују Србију", у организацији Центра за развој међународне сарадње из Београда, децембра 2011. године.
[1] Народна скупштина РС, интернет издање на
адреси www.parlament.rs/акти/донети-закони/донети-закони.45.html датум приступања сајту 22.9.2011.
[2] Весна Ракић-Водинелић: “Годину дана после – како реформисати реформисано
правосуђе”, интернет издање на адреси http://www.pescanik.net/content/blogcategory/60/90/ датум приступања сајту 22.9.2011.
[3] „Документи: Адвокати бране судије”, интернет издање на адреси http://www.vreme.com/cms/view.php?id=928640
[4] Филе за ревизију реизбора судија, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/Vesti/Politika/192296/File-za-reviziju-reizbora-sudija
датум приступања сајту 22.9.2011.
[5] „Документи: Апел јавности угледних правника”, интернет издање на адреси http://www.vreme.com/cms/view.php?id=971232
датум приступања сајту 22.9.2011.
[6] „Уставни суд усвојио жалбу неизабраног судије”, интернет издање на адреси http://www.vesti.rs/Nis/Ustavni-sud-usvojio-zalbu-neizabranog-sudije-2.html
датум приступања сајту 23.9.2011.
[7] „Маловић: Жалбе судија иду на ВСС”, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/226539/Malovic-Zalbe-sudija-idu-na-VSS
датум приступања сајту 23.9.2011.
[8] „ВСС усвојио 36 и одбио 33
приговора неизабраних судија“,
интернет издање на адреси http://www.politika.rs/rubrike/Hronika/VSS-usvojio-36-i-odbio-33-prigovora-neizabranih-sudija.sr.html , датум приступања сајту
23.9.2011.
Нема коментара:
Постави коментар