СТУДЕНТСКИ ПРОТЕСТИ И ПСЕУДО-СТУДЕНТСКО СМЕЋЕ

У Србији је много нерешених питања и то није никаква нова констатација, нажалост, могло би се рећи да је реч о једној ноторној чињеници. Несумњиво је, да је питање судбине Косова и Метохије најважније национално питање у сваком, а највише у овом тренутку. Докле год потпуна власт Србије не буде враћена у својој целокупности на простор наше јужне покрајине нико неће моћи да каже да је било који други проблем значајнији од српског Косова и Метохије!

покушај претварања факултета у ,,јавну кућу”

Проблем суверенитета и интегритета Србије свакако остаје до коначног решења овог питања, али не смемо нити можемо занемарити разне друге, друштвене и државне проблеме. Национално образовање као основ сваког здравог и уређеног друштва свакој национално одговорној власти мора бити од великог значаја. Нарушавање система вредности о коме многи пишу и говоре или већ нарушени систем вредности у српском друштву узрокован је нерешеним питањем и лошим односом владајућег сталежа према овом важном стубу здравог и уређеног друштва – националном образовању!

Проблем са образовањем сеже у даљу прошлост, у ону прошлост о којој многи, посебно млађи, тј. они који тада чак нису били ни рођени, доживљавају као време раја на земљу, тзв. безбрижно време комунизма. Наравно да то нема никакве везе са стварношћу и наравно да је реч о једној великој заблуди и подметачини која се већ дуги низ деценија ствара и тако остаје као заоставштина која се преноси са колена на колено. Парола о тзв. бесплатном образовању је само једна пука флоскула којом се многи у Србији служе, а посебно у време предизборне кампање која ће као и увек до сада бити изразито агресивна.

Сведоци смо још једне назови „побуне” студената на Београдском универзитету који негодују због високих школарина. Иако је један део захтева оних који протестују оправдан, јер онај ко је требало ово питање праведно и одговорно да реши то није учинио на време, други део свакако није, и само је грчевито праћакање вечитих студената и нерадника како би што дуже остали на државним јаслама, јер нико нормалан не жели, па ни њихови најближи, да им додатно финансијски омогући да се одају лагодном, неодговорном и неограниченом студирању. Иза тзв. студентских блокада махом стоје левичарске студентске организација са појединих факултета на Београдском универзитету (најпре са Философског и Филолошког) које на тај начин покушавају да постану видљиве јавности, иако свесне да њихови захтеви немају никаквог смисла, а још мање да ће бити усвојени. 

протести организовани у координацији са жутим режимом
како би се скренула пажња са догађаја на Косову и Метохији

Сви они који доливају уље на ватру (левичарске и анархистичке организације) и манипулишу студентима који су у невољи, а који се иза незадовољних студената крију и истичу пароле без покрића, могу се без и трунке устезања окарактерисати као ‹‹псеудо-студентско и левичарско смеће›› које заслужује да буде „почишћено” у најкраћем року. Разлози за то су многобројни, навешћемо само неке: прво, зато што ометају функционисање виталних државних институција; друго, зато што су политички обојене; треће, зато што су антинационално оријентисане; четврто, зато што слободно и без икакве контроле шире дефетизам у време сукоба и кризе на једном делу територије Србије; пето, зато што се служе екстремистичким методама; шесто, јер не признају државу и желе јој „смрт” (сетити се пароле „Смрт држави!”) као и многи други.

Када је режиму својевремено одговарало да за одређена питања оптужи оне који их тобоже спутавају у остваривању циљева и испуњавању налога својих западних ментора онда се исти тај режим, не би ли демонстрирао силу и приврженост ,,демо(но)кратским вредностима”, свим снагама обрушио на националне и „десничарске” организације јер је бајаги претила опасност држави од истих. Наравно, брзо се показало да је то пука лаж и чиста демагогија. Да је то била истина, режим би се обрачунао са свима онима који угрожавају уставни поредак. И не би на тај начин посредно аболирао анархистичке и левичарске организације, већ би се тужилаштво и Уставни суд бавили и њима! Пошто је очигледно да они који су били означени и који још увек то јесу од стране режима као „деструктивни десничарски елементи” имају такав статус, поставља се питање зашто држава толерише анархисте и левичаре да вршљају по српском универзитету?! Да ли су то они изузети од важења и примене Устава и закона Србије?! Или би се пре можда могло рећи да је режим спонзор овом смећу па на њих примењује двоструке аршине, из чега проистиче да све оно што је национално оријентисано треба скршити, док оно што је антинационално треба пустити да ојача док истом том режиму користи и служи, а онда у одређеном тренутку постане озбиљна претња и држави и друштву! Тзв. анархисти и левичари представљају само скупину чудака и изопачењака који служе за подсмевање, како и за спровођење прљаве пропаганде у име демонократског режима и скретање пажње са далеко важнијих тема као што је отимање Косова и Метохије, пред очима српског народа како би и овај пораз власти лакше прогутао!

Ни једни ни други не успевају у заједничкој намери, нити режим нити режимска наказна псеудостудентска експозитура која отворено служи антинационалном режиму! Проблем јесте у томе што ће последице сносити студенти, како дотичних факултета (Философског и Филолошког) тако и других факултета, а проблем, истински проблем односа система према образовању, универзитету и студентима ће остати нерешен и само још дубље све повући у амбис пропасти!

јуначки срБски

Удружење студената Правног факултета „Номоканон” у сарадњи са „Србском Акцијом”, својевремено је подржало један предлог који би поштено и праведно требало да реши питање финансирања и студија, а у најбољем интересу и државе и друштва све у циљу решавања проблема, уместо додатног компликовања и конфронтације на овом значајном пољу у време велике државне и друштвене кризе. Заговорници смо отварања једног великог и истинског дијалога који ће проблем наших студија и школовања уопште решити на дуге стазе и тиме отворити могућности за стварање једног јаког и здравог система образовања који ће показати да је образовање заиста значајно и за српско друштво и за српску државу, а не само средство за манипулације у време изборних кампања!

Нека нам школа буде са вером, политика са поштењем, војска са родољубљем, држава са Божијим благословом.(Свети владика Николај)

Стефан Д. Стојков

Преносимо уводну реч Душана Ковачева на трибини Фонда Слободан Јовановић о реституцији

РЕСТИТУЦИЈА – системска промена ка демократизацији Србије

Душан Ковачев: Приватна имовина је у отаџбини готово шест деценија била у илегали и делимично толерисана, као опасан „реликт грађанског друштва“, страно тело у „социјалистичком друштву“. Неодговорно управљање власти је током пола века тешко оштетило отети капитал, а пропаст социјализма је довео до опште распродаје „душтвене“, односно државне имовине, правдано „потребом да се преживи“. На тај начин су имовинска права купаца који су током „приватизације пре реституције“ имовину прибавили од државе супротстављена правима власника, односно наследника имовине која је од власника пола века отимана правним инструментима комунистичких власти.

Пре него што је комунистичка револуција почела да „једе своју децу“, мислила је да ће се заситити имовином коју је отела од приватних власника. Револуционарно друштво је пропало, али је за собом оставило мноштво бројних проблема који сада већ морају хитно да се реше. Нема истинске обнове друштва без повраћаја имовинских права онима од којих је отета и онима који су њихови наследници. То питање није тек ствар апстрактног задовољавања осећаја правде.

Реституција је суштинско и практично питање. Јер, уколико се у стварности не успоставе правила грађанског друштва и у будућности не поштују стварна права, домаћи предузетници неће радо оплођавати капитал у нашој земљи, неће запошљавати наше раднике, наша држава неће имати од кога да наплати порезе, опадаће јавна потрошња и сви социјални проблеми ће бити у порасту, а неће бити ни страних инвестиција. Уколико правилно не извршимо реституцију и даље ћемо остати сиромашни и наставити да се претварамо у периферно друштво без високе технологије, индустрије, али и с падом прихода.

Управо из тог разлога смо позвали вечерашње гошће, др Драгану Миловановић и Соњу Спасовић, две изузетне даме, које од почетка учествују у јавној дебати поводом закона о реституцији, и које ће вам приказати практичне аспекте политичког и правног проблема реституције у Србији.

Госпођа Миловановић је оснивач и председница Лиге за заштиту приватне својине и људских права, а већ две деценије се бави заштитом људских права.

Госпођа Спасовић је правница, која се у истом удружењу бави борбом за имовинска права, и нарочито смо је позвали ради правних особености домаћег процеса реституције.

Приватна имовина је у отаџбини готово шест деценија била у илегали и делимично толерисана, као опасан „реликт грађанског друштва“, страно тело у „социјалистичком друштву“. Неодговорно управљање власти је током пола века тешко оштетило отети капитал, а пропаст социјализма је довео до опште распродаје „душтвене“, односно државне имовине, правдано „потребом да се преживи“. На тај начин су имовинска права купаца који су током „приватизације пре реституције“ имовину прибавили од државе супротстављена правима власника, односно наследника имовине која је од власника пола века отимана правним инструментима комунистичких власти.

Реституција је суштинско и практично питање. Јер, уколико се у стварности не успоставе правила грађанског друштва и у будућности не поштују стварна права, домаћи предузетници неће радо оплођавати капитал у нашој земљи, неће запошљавати наше раднике, наша држава неће имати од кога да наплати порезе, опадаће јавна потрошња и сви социјални проблеми ће бити у порасту, а неће бити ни страних инвестиција. Уколико правилно не извршимо реституцију и даље ћемо остати сиромашни и наставити да се претварамо у периферно друштво без високе технологије, индустрије, али и с падом прихода.

Управо из тог разлога смо позвали вечерашње гошће, др Драгану Миловановић и Соњу Спасовић, две изузетне даме, које од почетка учествују у јавној дебати поводом закона о реституцији и које ће вам приказати практичне аспекте политичког и правног проблема реституције у Србији.

На жалост, шездесетогодишње кварење грађанске свести комунистичком идеологијом, довело је до тога да општа јавност углавном нема представу о појму, предмету и практичном значају реституције. Још горе, општа таблоидизација медија довела је до тога да се на медијима под именом реституције лако симулирају имовински захтеви државе (на локалном и регионалном нивоу), и да се легитимишу историјским правима на капиталу, наводно утемељеним у доба комунизма.

Услед површног односа медија према важној и сложеној теми повраћаја отетих имовинских права, општа јавност сасвим занемарује чињеницу да се након 1958. године национализација суштински вршила вољом и у корист локалних јединица власти, које су власницима некретнина одузеле власништво над парцелама где се налазе њихове куће и станови у градовима, одузимањем градског грађевинског земљишта. Данас политичка власт испољава намеру да ову „тековину револуције“ конвалидира и од тога извуче корист.

Новчана компензација за обећана имовинска права је накнада, а не реституција.

Купац предузећа не може аутоматски да постане власник отетог земљишта на коме су подигнуте зграде социјалистичког предузећа.

Власт не може оптерећивати грађане због реституције, ни процесно, ни имовински.

Крајње је неодговорно, можда злонамерно, поверавање руковођења реституцијом „стручњацима“ који су капитал приватног порекла распродавали „приватизацијом пре реституције“ као државни, а после тврде да је „немогуће извршити реституцију у натури“. Реституција је обнова имовинских права, реституција није конверзија имовинских у новчана права. Уосталом, каква правда се нуди новчаном накнадом најављеном у износу од неколико милијарди евра, у сред кризе кад јој време није, од стране Владе која нашу државу убрзано задужује? Одговорни међу економистима већ упозоравају да је немогуће фактички исплатити огромну накнаду.

Можемо ли суштински постати демократско друштво, ако останемо друштво неједнаких из обзира према историјским тековинама „револуције која тече“, револуције која је „појела своју децу“, пошто се није наситила нашом имовином и имовином наших старих.

Можемо ли суштински постати демократско друштво, ако останемо друштво неједнаких из обзира према историјским тековинама „револуције која тече“, револуције која је „појела своју децу“, пошто се није наситила нашом имовином и имовином наших старих?

Можемо ли истински постати пуноправни члан Европске уније ако изигравамо основни правни принцип – поштовање стварних имовинских права?

Основне проблеме на ова и сродна питања даће вам наше гошће, а затим покушати да одговоре на ваша бројна питања.

Душан Ковачев

_____________________

Преузето са:  
http://www.slobodanjovanovic.org/2011/09/30/uvodna-rec-na-tribini-fonda-o-restituciji/

РУСИ ОГРАНИЧАВАЈУ ПРАВО НА АБОРТУС

ИЗВОР: БЕТА
Москва -- Руски парламент усвојио је закон којим се ограничава право на абортус, али је одбацио оштрија ограничења које је подржала Руска православна црква.
Здравствени званичници наводе да је стопа абортуса у Русији међу највећим у свету, због чега је стопа плодности само 1,4 деце по жени, што је знатно испод 2,1 колико је неопходно за репродукцију популације.
 

Руско министарство здравља навело је да се годишње у Русији више од милион трудноћа вештачки прекине, док противници абортуса кажу да тај податак не обухвата праксу у приватним клиникама и да је прави број око шест милиона абортуса годишње.
 

Према данас усвојеном закону, абортус је могуће извести у првих 12 недеља трудноће, осим за жене које наведу да не могу да приуште дете и оне могу извести абортус до 22. недеље трудноће.

Закон уводи и обавезан период од два до седам дана пре извођена абортуса, тако да жене имају времена да преиспитају своју одлуку.

У закон нису укључени предлози Руске православне цркве, попут захтева и да супруг да сагласност, да родитељи малолетне девојчице дају сагласност или да се доктору да право да одбије извршење абортуса.

У време Совјетског Савеза закони о абортусу су били либералнији и неограничени абортуси су практично били једино делотворно средство планирања породице пошто су кондоми били непоуздани и ретко су се користили.

У Русији има 143 милиона становника што је за 5,7 милиона мање него 1991. када је пропао Собјетски Савез. За смањење броја становника углавном се криве распрострањени алкохолизам, лоша исхрана и слаба физичка активност.

ПОМЕН ЖРТВАМА ОЗН-е

Српски либерални савет ће дана 20.октобра ове године у 10.30 часова организовати полагање венца на Обилићевом венцу, на згради бившег затвора ОЗН-а, кроз који је након „ослобођења“ прошло на хиљаде противника комунистичког режима.

Након тога у Вазнесењској цркви (ул Адмирала Гепрата бр. 19) са почетком у 12.00 часова биће одржан парастос невиним жртвама комунистичког режима.

Молимо вас да присуствујете овим активностима и на тај начин помогнете да се сећање на репресију комунистичког режима и његове погубне последице по српски народ у целини не потисне у заборав.

Српски либерални савет
Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини
Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима

СКУП ПОДРШКЕ СРБИМА СА КОСМЕТА У ОРГАНИЗАЦИЈИ УДРУЖЕЊА ЖЕНА СА КиМ

Поштовани,

у понедељак, 17.10.2011. у 17 часова окупићемо се по трећи пут дa подржимо грађане Србије са Косова и Метохије. Срби и остали неалбанци већ више од 10 година живе ограђени жицом на Косову и Метохији под наводном заштитом међународних организација. Заштиту чини бодљикава жица којом су ограђени, а кретање ван тог простора је толико безбедно да је само у општини Ораховац од доласка мећународних снага убијено 69 Срба од 1500 колико их броји та општина.

У медијима читамо о наводно важним међународним и домаћим конференцијама на којима се доносе декларације о људским правима, декларације против дискриминације и слично, али нема вести о сталном кршењу тих декларација управо на Косову и Метохији. Информишу нас о протестима (сада већ у 250 градова Америке) против раслојавања друштва, односно похлепе богатих. Ми ћутимо и слушамо несувисле изјаве и поступке, који су усмерени на одржавање успостављеног система дужничког ропства и грађана и државе Србије.

О нашим скуповима нема информација у медијима. Грађани Србије нису информисани да се окупљамо да бисмо пружили подршку сународницима. Зато вас позивамо да нам се придружите. Окупљамо се без икаквих страначких обележја да изразимо подршку сународницима и протест против неолибералног концепта који се кроз познати модел „доктрине шока“ упорно намеће Србији. Киднаповања, нестанци убијање и отимање територије су елементи застрашивања. Стварањем неколицине богатих на рачун опљачкане већине остварује се циљ.

О хуманизму развијених цивилизација писао је Достојевски у другој половини 19 века.: „Шта цивилизација оплемењује у нама? Цивилизација ствара у човеку само многостраност осећања и… апсолутно ништа више… Јесте ли приметили да су најсуптилнији крволоци били скоро сви одреда најцивилизованија господа, којима разне Атиле и Стењке Разини нису дорасли ни обућу да чисте, а што нису тако јако упадљиви као Атила и Стењка Разин то је само зато што се често сретају, што су сувише обични и очи су на њих навикле. У сваком случају, човек је од цивилизације постао, ако не још крволочнији, а оно сигурно горе и одвратније крволочан него што је био раније. Раније је гледао у крвопролићу правичност и мирне савести је таманио онога кога је требало; А ми се данас, иако крвопролиће сматрамо за гадост, ипак том гадошћу бавимо, и то још више него раније. Шта је горе? Одлучите сами.“

Да ли је могуће да су нам се очи до те мере навикле на страдање Срба на Косову и Метохији да нам је то постала обична, свакодневна појава. И медији су се навикли те живот људи ограђених жицом није више вест. Оно мало незаграђених који се од жице штите барикадама, „најцивилизованија господа“ под претњом силе хоће да ставе у жицу.

Проблеми на Косову и Метохији су облик притиска и принуде који се и нама може десити већ сутра, односно већ нам се дешава. Криза у којој живимо траје довољно дуго и свакодневно се продубљује без наде да ће се променити. Да ли је чланство у Европској унији коју је такође захватио синдром Волтстрита вредно одрицања сопственог идентитета, интегритета и целовитости државе?

На скупу ће говорити:

1. Радош Љушић

2. Љиљана Булатовић

Наше говорнике не можете чути у медијима зато вас позивамо да нам се придружите и чујете и другачије гласове од оних који се у хору понављају.

Удружење жена са Косова и Метохије (ЖеКиМ)

Зорица Шарић

ЗАКОН О ВРАЋАЊУ ОДУЗЕТЕ ИМОВИНЕ И ОБЕШТЕЋЕЊУ: ЧАСНО ЖИВЕТИ, НИКОМЕ НЕ НАУДИТИ И СВАКОМЕ СВОЈЕ ДАТИ

У држави која је прошла кроз један историјски период, врло мучан по њу саму и по њен народ, а после кога се осећају и даље последице истога, свако питање које на неки начин задире у „својеврсну ревизију” тога периода, ствара једно стање у јавном мњењу које би се могло да означо као узаврело. Оно је такво из више разлога. Најпре реч је о последици слабе или готово никакве културе јавног расправљања (па макар она била током и након учињеног), затим „партијашког” препуцавања у циљу прикупљања јефтиних политичких поена (ово је посебно изражено са обзиром на то да Србији предстоје избори на свим нивоима власти) и на крају, истинског неразумевања односа историје, општих правних норми и правних тековина које српско друштво има да поштује.

Конкретно реч је о донетом Закону о враћању одузете имовине и обештећењу, као и о свим последицама које нужно овај акт производи и које ће на убудуће производити. Није прошло много времена од његовог усвајања у Народној скупштини, а већ се о његовом дејству полемише, најпре у политичкој јавности, мада су неке „варнице” прштале и непосредно пред његово усвајање. Иако је закон донет у журби како би Србија што пре, а опет и као део политичке кампање владајуће коалиције, испунила све формалне услове за добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ, овај закон донет је без имало искрености оних који су га изгласали. Нећемо улазити у незадовољство оних на које се овај закон односи јер би то заиста овај чланак одужило, иако су њихове примедбе и неслагања сасвим оправдани!

Закон о враћању одузете имовине и обештећењу не спада у много обимне законе и оне који се детаљно „труде” да регулишу ово питање. Но, он је сада правна реалност и по оној старој римској dura lex sed lex, има се поштовати као такав. Свакако увек постоје механизми који га могу побољшати и нека овим законом нерешена питања накнадно решити.

У неколико претходних дана много се говорило о питању враћања одузете имовине и обештећења припадницима националних мањина, конкретно мађарске. Спорна је одредба члана 5. ст. 3. тч. 3. којом је дефинисана једна од категорија лица којима неће бити дато право на повраћај и обештећење. Представници Мађара у парламенту нису подржали овај закон и покренули су иницијативу за оцену уставности овога закона пред УСС. Спорна одредба предвиђа да право на враћање имовине или обештећење нема лице које је било припадник окупационих снага које су деловале на територији Републике Србије, за време Другог светског рата, као ни његови наследници.

Разлог за истицање доприноса мађарских окупационих снага током Другог светског рата у убијању и протеривању Срба у Војводини свакако се не сме заборавити или умањити, али то питање мора да буде решено казненим/кривичним законодавством у складу са позитивним правом. Историја сведочи о многобројним и великим злочинима мађарских окупационих снага и то се не сме прећутати, али право на приватну имовину и заштиту исте такође не сме бити повређено. Овде управо долазимо до преплитања она три разлога са почетка чланка и као последицу тога преплитања имамо овај проблем који није решен исправним приступом који не би повредио жртве (као и њихове потомке), а са друге стране умањио одговорност (мађарског) окупатора.

Грубо речено, акценат оних који покушавају да нађу решење ове чаробне формуле јесте на томе да ономе ко је био припадник „фашистичких” снага не треба вратити имовину. Ту одмах постоје две нелогичности: прва, да ли се критеријум враћања имовине и обештећења одређује на основу политичке припадности или опредељења, као и то да је само одређење спорне категорије и придев „фашистички”, преузак (нису само фашисти били окупатори у Србији). Много би исправније било искључиво употребљавати појам окупатора, ма ког он лично опредељења био или које год војне припадности да је био. Ту и настаје проблем, јер како наводе поједини оштећени припадници мађарске националне мањине нису сви припадници тих снага били ту добровољно, сви су они испуњавали своју војну обавезу, а неки од њих сигурно нису били „фашистичких” погледа на свет и таквог политичког опредељења. Све у свему, без обзира да ли је неко био оваквог или онаквог политичког опредељења или припадник војних формација које су биле војна сила држава које су политички биле претежно фашистичке, нацистичке или ни фашистичке, ни нацистичке, основ за одлучивање суда о евентуалном повраћају имовине припадницима тих војних формација мора бити чињеница да је повредио право било приватно (грађанско) или јавно (кривично), а никако његово политичко опредељење, јер став о нечијем политичком опредељењу није мерило које би суд приликом примене закона требало да узима у обзир, већ његова лична одговорност као окупационог елемента.

Устав Србије у чл. 58. дефинише право на имовину као неприкосновено право, дакле никоме то право не може бити ускраћено (осим у посебним случајевима, који свакако нису обухваћени овим законом о повраћају имовине) због његовог политичког опредељења. Свако ко је имовину стекао савесно и у складу са законом има право да је ужива, дакле ако је лице ту имовину током критичног периода стекло у складу са позитивним прописима, као и пре тога периода, па ју је током критичног периода и пре њега уживало, не постоји разлог да му се она не врати у складу са законом и општом намером државе и друштва да се историјска неправда одузимања имовине после Другог светског рата у нас исправи. И обрнуто, свако ко је прекршио закон и противправно и противно начелу савесности и поштења стекао некакву имавинску корист, како током критичног периода, тако и пре тог периода, нема право на њен повраћај. А за евентулано учињена кривична дела, без обзира да ли су дела учињена у својству окупатора или својству било ког другог правног субјекта, лица морају сносити одговорност уколико су осуђена по закону и законито спроведеном поступку.

Историсјки суд је нешто друго што не додирује право и тај и такав суд мора јасно да разграничи колективну од индивидуалне одговорности, тим пре што се колективна одговорност данас српском народу in toto намеће (од стране светских моћника), а супротно поступање било би и неодговорно и лицемерно са српске стране. Србија и Срби никада неће заборавити (нити се то сме) злочине мађарског окупатора, посебно током „новосадске рације”, као ни друге многобројне злочине окупаторских војски током Другог светског рата.

Управо неинсистирање на оваквом разграничењу користе политички фактори да уберу по неки политички поен и тиме само доприносе нерешавању спорног проблема, и они који сматрају да није оправдано једнима вратити по овом основу одузето, као и они који сматрају да им пак треба вратити. Они који ће да испаштају због тога, управо су лица законом предвиђена да остваре право на враћање или обештећење као и њихови наследници, па на крају и цело друштво.

Такође, како сваки проблем узрокује наредни проблем, тако овакво стање отвара донекле и питање о томе да ли могу наследници оних који су чинили злочине бити ускраћени за остваривање свога права?! То не би смело да буде допуштено, јер би то значило најгрубље кршење закона и права једне уређене и правне државе, а не би било ни морално. Дакле акценат се мора ставити на то да се кривична одговорност, од имовинскоправних питања мора изоловати. Исто тако вредновање о политичком опредељењу конкретног појединца, мора да буде предмет моралне и етичке оцене, никако правне. Одговорност за учињено дело је окупаторова, ма ког опредељења да је, а вредновање те одговорности треба препустити суду да је установи у одређеном судском поступку без повреде ичијих права!

По истој логици стављају се у врло незавидан положај они који су због одузимања имовине од стране тадашњих револуционарних власти стицали одузету имовину по неком основу, као и њихови наследници. Ту сада лако може да се каже, па што они нису на време мислили да сутра неко ту имовину може да им евентуално оспори, али није на њима да познају право, већ на ономе ко им је то омогућио, те је он (читај: држава) сада дужан и њихов статус да реши без повреде њихових права. Зато ту треба применити једно правно достигнуће, да се не сме дирати у савесно стечена права трећих лица. Тако данас они који уживају имовину која је пре одузимања припадала старим власницима, не могу остати без те имовине, као ни њихови наследници који у то доба можда нису били ни рођени, нити им се може повредити било које право због тога.

Политичка препуцавања и жеља за стицањем јевтиних политичких поена, управо неутралне посматраче вуку у другом правцу и наводе их на погрешне закључке, јер се не улази у срж самог проблема и потпуно противно правним начелима правичности ствара другачија слика. Проблем и даље остаје, са тенденцијом да се отворе и неки други проблеми.

Дакле, резиме спорне ситуције гласи: прво, да је спорна одредба Закона о враћању одузете имовине и обештећењу неправедна; друго, да су захтеви оних који су њом директно погођени у основи оправдани; треће, да спорење око закона погодује политичким странкама у смислу политикантства; четврто, да се узрокују други проблеми како у приватној, тако и јавној сфери; пето, да се у друштву ствара непотребна напетост и подељеност; шесто, ствара се ослонац чак и за ревизију историјских последица Другог светског рата на територији Србије у смислу релативизације злочина над српским народом уместо да се имовински спорови од тога одвоје; седмо, не постиже се сврха Закона о враћању одузете имовине и обештећењу у потпуности; осмо, потенцијално се повећава број спорова пред ионако неефикасним судством, као и спорови пред међународним судовима (Стразбур); девето, стиче се општи утисак да се однос државе према приватној својини није много поправио од времена револуционарне отимачине имовине; десето, јавља се потенцијална могућност измене предметног закона која нужно не мора да значи побољшање ситуације оних који су оваквим законом оштећени. Ово су само неке основне последице које директно проистичу из овакве примене закона и права, свакако свесни смо још могућих појединачних последица које би произишле из постојеће ситуације.

Жалосна истина је да је данас тешко могуће разложно и праведно решавање овог проблема, јер да јесте све ове претпоставке би озбиљно биле узете у обзир и пре усвајања самог закона, који је као што горе рекосмо, усвојен само да би се задовољила форма током безумног срљања Србије у ЕУ од стране тзв. „проевропског режима”, а на крају крајева и једна мађарска странка учествовала је и још увек учествује у подршци том истом режиму, иако није подржала спорни закон.

Оно без чега овај чланак као и закључак не би био потпун јесте једна стара римска правничка девиза: „Iuris praecepta sunt haec: honeste vivere, alterum non laedere, suum cuique tribuere.”

дипл. правник Стефан Д. Стојков

ВРЕДНИЈЕ ОД ЖИВОТА

Живот је јединствен и непоновљив. Чудо стварања у коме се чува тајна непрекинуте нити живота од искона до данас. Погледајте лице вашег суграђанина и видећете хиљаду генерација људи који су у борби са природом и другим људима успели да опстану и преживе. Неописиво чудо и мистерија, живи споменик Богу ствараоцу и природи.Он нема своју материјалну цену јер се никад не може обновити у првобитном облику.

Али постоји и друга димензија живота која је ништа мање непроцењива и незамењива, духовни живот. Језик, култура, обичаји, вера, традиција и још хиљаде карактеристика које нас одвајају од других појединаца али и група, народа и раса.

Приликом немачког бомбардовања Београда 6. и 7. априла 1941. године у потпуности је изгорела Народна библиотека на Косанчићевом венцу. У њеним депоима нестала су највреднија дела српске духовности између осталог и Мирослављево и Вуканово јеванђеље али и осталих 1390 рукописних књига од којих сто на пергаменту. У потпуности је нестао фонд од 300 хиљада књига укључујући и примерке свих књига штампаних у Србији од 1832.године. У пламену је нестала библиотека Вука Караџића, Лукијана Мушицког, Ђуре Данићића....

Мање је важна лоша процена Министра просвете који је на три дана пре бомбардовања забранио евакуацију већ спакованих књига. Важно је што је 6.априла око 16 часова запаљива бомба погодила кров библиотеке. Пожар је тињао и ширио се да би наредног дана зграда нестала у пламену. Двадесет четири сата пожар је лагано гутао труд, зној, крв и дух српског народа да нико од запослених није ушао у зграду да из подрума евакуише сандуке са рукописним књигама. Наравно, јер људски живот је најдрагоценији и најважније је да нико није страдао.

Наравно да не мора бити тако, јер као што је биолошки живот непрекидна нит живота од Адама до данашњих дана тако је и духовни живот сваког народа исто тако непрекидна нит која се мора сачувати од пропасти.

Вечна ће срамота пратити све оне који су тог дана похрлили у своје куће да спасавају жене и децу и властити живот. Колико је људи изабрало вечни живот штитећи средњевековне повеље од пљачке и крађе. Колико је руку преметнуло старе рукописне књиге да би на крају ипак биле предате пламену.

Не осуђујем Немце, од њих се ништа друго и не очекује, али нека и они знају да док гледам снимке Дрездена у пламену у оку немам сузу какву овај древни град заслужује. Размишљам о нама којима је властити живот и конфор једини храм коме се молимо и коме ћемо принети сваку жртву.

Чак је и „весели“ Ахтисаријев план у члану 4. Анекса V („Верско и културно наслеђе“) предвидео заштићене зоне за наше цркве и манастире на Косову и Метохији. Видели смо како те зоне функционишу у марту 2004. године када је, као у средњем веку, ватри предат манастир „Светих архангела“ код Призрена или Боргородица Љевишка. Има ли некога ко би у овој земљи рекао тим белосветским силницима да њихова обећања о томе да се „цркве и остала културна места од посебне важности за заједницу косовских Срба имати посебну безбедност“ нама ништа не значе. Та места нису од значаја само за Србе са Косова и Метохије већ за све Србе ма где били и да их Србија неће дати ни по коју цену.

Да разјаснимо, за сличне случајеве у свету постоје решења која функционишу. Да је господарима света на уму мир и стабилност на Балкану постарали би се да неко од тих решења буде и примењено. Дајући косовским Албанцима оно што им не припада даје им у задатак и тешку обавезу да оно што су нам силом отели силом и чувају, стварајући могућност да увек активирају насиље и кризе којима је Балкан и сам по себи склон.

Срби са културним наслеђем Косова и Метохије су државотворни народ са богатом културом и хиљадугодишњом традицијом. Без културног наслеђа Косова и Метохије ми смо само привремени становници на делу планете који подсећа на мешавину аутобуске станице, супермаркета и фабричке хале.

Време је да се у свом овоземаљском животу квалификујемо за онај далеко вреднији, вечни живот, по коме ће нас потомци памтити. Наша духовност је већ на светској ломачи. Министри су поново направили лоше процене и само је питање да ли има одважних који су кадри да без страха по властиту безбедност и комфор учине шта је потребно за њен спас.

Драган Крсмановић