РЕСТИТУЦИЈА – системска промена ка демократизацији Србије
Душан Ковачев: Приватна имовина је у отаџбини готово шест деценија била у илегали и делимично толерисана, као опасан „реликт грађанског друштва“, страно тело у „социјалистичком друштву“. Неодговорно управљање власти је током пола века тешко оштетило отети капитал, а пропаст социјализма је довео до опште распродаје „душтвене“, односно државне имовине, правдано „потребом да се преживи“. На тај начин су имовинска права купаца који су током „приватизације пре реституције“ имовину прибавили од државе супротстављена правима власника, односно наследника имовине која је од власника пола века отимана правним инструментима комунистичких власти.
Пре него што је комунистичка револуција почела да „једе своју децу“, мислила је да ће се заситити имовином коју је отела од приватних власника. Револуционарно друштво је пропало, али је за собом оставило мноштво бројних проблема који сада већ морају хитно да се реше. Нема истинске обнове друштва без повраћаја имовинских права онима од којих је отета и онима који су њихови наследници. То питање није тек ствар апстрактног задовољавања осећаја правде.
Реституција је суштинско и практично питање. Јер, уколико се у стварности не успоставе правила грађанског друштва и у будућности не поштују стварна права, домаћи предузетници неће радо оплођавати капитал у нашој земљи, неће запошљавати наше раднике, наша држава неће имати од кога да наплати порезе, опадаће јавна потрошња и сви социјални проблеми ће бити у порасту, а неће бити ни страних инвестиција. Уколико правилно не извршимо реституцију и даље ћемо остати сиромашни и наставити да се претварамо у периферно друштво без високе технологије, индустрије, али и с падом прихода.
Управо из тог разлога смо позвали вечерашње гошће, др Драгану Миловановић и Соњу Спасовић, две изузетне даме, које од почетка учествују у јавној дебати поводом закона о реституцији, и које ће вам приказати практичне аспекте политичког и правног проблема реституције у Србији.
Госпођа Миловановић је оснивач и председница Лиге за заштиту приватне својине и људских права, а већ две деценије се бави заштитом људских права.
Госпођа Спасовић је правница, која се у истом удружењу бави борбом за имовинска права, и нарочито смо је позвали ради правних особености домаћег процеса реституције.
Приватна имовина је у отаџбини готово шест деценија била у илегали и делимично толерисана, као опасан „реликт грађанског друштва“, страно тело у „социјалистичком друштву“. Неодговорно управљање власти је током пола века тешко оштетило отети капитал, а пропаст социјализма је довео до опште распродаје „душтвене“, односно државне имовине, правдано „потребом да се преживи“. На тај начин су имовинска права купаца који су током „приватизације пре реституције“ имовину прибавили од државе супротстављена правима власника, односно наследника имовине која је од власника пола века отимана правним инструментима комунистичких власти.
Реституција је суштинско и практично питање. Јер, уколико се у стварности не успоставе правила грађанског друштва и у будућности не поштују стварна права, домаћи предузетници неће радо оплођавати капитал у нашој земљи, неће запошљавати наше раднике, наша држава неће имати од кога да наплати порезе, опадаће јавна потрошња и сви социјални проблеми ће бити у порасту, а неће бити ни страних инвестиција. Уколико правилно не извршимо реституцију и даље ћемо остати сиромашни и наставити да се претварамо у периферно друштво без високе технологије, индустрије, али и с падом прихода.Управо из тог разлога смо позвали вечерашње гошће, др Драгану Миловановић и Соњу Спасовић, две изузетне даме, које од почетка учествују у јавној дебати поводом закона о реституцији и које ће вам приказати практичне аспекте политичког и правног проблема реституције у Србији.
На жалост, шездесетогодишње кварење грађанске свести комунистичком идеологијом, довело је до тога да општа јавност углавном нема представу о појму, предмету и практичном значају реституције. Још горе, општа таблоидизација медија довела је до тога да се на медијима под именом реституције лако симулирају имовински захтеви државе (на локалном и регионалном нивоу), и да се легитимишу историјским правима на капиталу, наводно утемељеним у доба комунизма.
Услед површног односа медија према важној и сложеној теми повраћаја отетих имовинских права, општа јавност сасвим занемарује чињеницу да се након 1958. године национализација суштински вршила вољом и у корист локалних јединица власти, које су власницима некретнина одузеле власништво над парцелама где се налазе њихове куће и станови у градовима, одузимањем градског грађевинског земљишта. Данас политичка власт испољава намеру да ову „тековину револуције“ конвалидира и од тога извуче корист.
Новчана компензација за обећана имовинска права је накнада, а не реституција.
Купац предузећа не може аутоматски да постане власник отетог земљишта на коме су подигнуте зграде социјалистичког предузећа.
Власт не може оптерећивати грађане због реституције, ни процесно, ни имовински.
Крајње је неодговорно, можда злонамерно, поверавање руковођења реституцијом „стручњацима“ који су капитал приватног порекла распродавали „приватизацијом пре реституције“ као државни, а после тврде да је „немогуће извршити реституцију у натури“. Реституција је обнова имовинских права, реституција није конверзија имовинских у новчана права. Уосталом, каква правда се нуди новчаном накнадом најављеном у износу од неколико милијарди евра, у сред кризе кад јој време није, од стране Владе која нашу државу убрзано задужује? Одговорни међу економистима већ упозоравају да је немогуће фактички исплатити огромну накнаду.
Можемо ли суштински постати демократско друштво, ако останемо друштво неједнаких из обзира према историјским тековинама „револуције која тече“, револуције која је „појела своју децу“, пошто се није наситила нашом имовином и имовином наших старих.
Можемо ли суштински постати демократско друштво, ако останемо друштво неједнаких из обзира према историјским тековинама „револуције која тече“, револуције која је „појела своју децу“, пошто се није наситила нашом имовином и имовином наших старих?
Можемо ли истински постати пуноправни члан Европске уније ако изигравамо основни правни принцип – поштовање стварних имовинских права?
Основне проблеме на ова и сродна питања даће вам наше гошће, а затим покушати да одговоре на ваша бројна питања.
Душан Ковачев
_____________________
Нема коментара:
Постави коментар