Удружење Номоканон је 3. децембра/20. новембра 2013. године, одржало на Правном факултету у Београду трибину под називом „Стање у српском друштву данас“. У име Удружења пред пуним амфитеатром V трибину је отворио студент Никола Цимбаљевић. Он је поздравио госте и захвалио се на доласку. Трибину је почео својим излагањем. Истакао је да много чинилаца утиче на стање у нашем друштву, неки позитивно,неки негативно, али ипак много више чинилаца утиче негативно. Он сматра да је стање у српском друштву дотакло дно, где омладина велича некакве јавне личности попут некаквих „Филипа и Станије“(учесника некакве ,,Фарме") и питајући се да ли је могуће да у медијима они добију више простора од нпр. нашег познатог тенисера Новака Ђоковића или неког истакнутог уметника, глумца, писца, итд.
Окупљенима се у препуном амфитеатру први обратио професор социологије на Правном факултету др Милован Митровић. Он је нагласио на почетку самог излагања да треба прочитати његов текст „Српско друштво на раскршћу“ и схватити у каквом се стању заправо данас српско друштво налази. Професор је изнео неколико историјских чињеница које су битно утицале на стање нашег друштва. Нагласио је да је српско друштво разорено, да су уништене основне вредности и основна правила понашања. Он такође наглашава да данас има оних који говоре о духу простора и духу времена истовремено, али он за себе каже да често потенцира дух простора, јер су ови наши простори такви да морате бити кадри стићи и утећи и на том страшном месту постојати као народ и као држава. Он такође сматра да је Србија данас као држава недовршена , а српско друштво разорено до најситнијег атома његовог. Културни обрасци су разорени. Вредности и норме, једно са другим нису у сагласности, а да не говоримо о сагласности једних вредности са другим вредностима или једних норми са другим нормама.
Присутнима се потом обратио професор римског права на Правном факултету др Жика Бујуклић, који је поздрављен уз громогласан аплауз присутних. Професор је на почетку излагања поздравио наше удружење. Потом је нагласио своју идеју да наш факултет носи назив Св. Сава, али та идеја није наишла на разумевање. Године 1971 када је уписао Правни факултет, наглашава да су тада на факултету предавали најугледнији и најбољи професори тог времена, али да већ следеће године више нису били на факултету, а разлог је био петиција која се потписивала да се професор Михајло Ђурић пусти из затвора, који је учествовао у расправи о амандманима на Устав тадашње Југославије. И амандмани који су тада донети управо су предвиђали ово што се данас догађа, на шта право полажу и шиптари и аутономаши у Војводини. Он сматра да је још тада омогућено да се створи Устав из 1974 који је јасно и гласно прокламовао да не постоји држава Србија, него две аутономне покрајине које имају конститутивни елемент у Уставу, што значи да смо још тада продали своју државу и одрекли је се. Даље он наглашава да свако ко уради нешто на свом пољу и покаже нешто позитивно, да је способан, а не само да улети у неку странку и гледа да нешто ућари, тада ће нам бити боље. Треба да се погледамо у огледало, да не тражимо кривце негде изван нас, него у намама самима, и да свако уради оно што може, као што он ради на својим предавањима већ 30 година. Причајући о језику данас, о ћирилици, запитао се где смо, да ли постојимо. Ако не видимо где смо, нико нам неће помоћи. Тако да поручује да треба да чувамо свој језик, своју историју, своју традицију, односно да сачувамо свој идентитет.
Потпредседник Кошаркашког савеза Србије, наш прослављени кошаркаш и члан златне
генерације, Дејан Томашевић најпре се захвалио на позиву. Излагање почео једном занимљивом причом нашег времена, која му се догодила на граници са Македонијом. Враћајући се из Атине у Србију на граници је затекао аутобус са децом која су вероватно путовала на екскурзију. Видео је да деца истрчавају из аутобуса и јуре, па је претпоставио да желе аутограм или да се сликају. Међутим деца су хрлила ка аутомобилу у ком је био тамо неки „Боки 13“, што га је веома изненадило, али ипак осликава тренутно стање нашег друштва, нажалост. Тема његовог излагања била је „Псовка и злоупотреба дара Божијег“. Наглашава да су се многи питали да ли је псовка део наше културе, и он сматра да је најбољи одговор на то питање дао Архимандрит отац Тадеј, који каже да ја наша омладина послата у Пешту на школовање, јер тада у Србији која је ослобођена од Турака није било квалитетног образовања, и послато је доста омладине да се војно и административно усаврше. Међутим, Мађари су били познати псовачи у целом свету и наша омладина је научила да псује. У нашем језику пре тога нису постојале псовке, није се знало за њих и прва псовка почела је у гранизону и ево око 100 година касније смо гори од Мађара. Иначе наш кошаркаш наглашава да реч псовка значи пас, или нешто животињско, нешто недостојно човека. Треба да се угледамо на претке и да своју православну културу сачувамо. Потом је у истом духу изговорио и речи нашег Св.Владике Николаја Жичког, за све оне који се труде да избаце псовку из свог речника и тиме завршио своје излагање: „ Пресвети и пречисти Боже, помози свима вољнима да језик свој очисте и освете да би језик србског народа, и свију народа на земљи, био сличан огњеним језицима Твојих анђела, и апостола и светитеља, - инструмент наше утехе а Твоје вечите славе, моћи и мудрости. Да би језик свих људи био не на погибао њихову но на спасење и радост духовну. Амин.“ После прослављеног кошаркаша, присутнима се обратио легенда нашег рокенрола Бора Ђорђевић. После неколико изрецитованих песама о тзв. држави Косово и тзв. изборима, он се сложио са осталим гостима да је ситуација у земљи веома лоша. Бора такође наглашава из свог угла да је наш систем школства такав, да је просечно дете у осмом разреду основне школе паметније од Џ.Буша млађег. И наравно, по западу то мора да се мења. Тачније, запад нас доводи до апсурда, да мењамо оно што је добро. Да мењамо наш правни систем, да мењамо школство, и све битне институције. Даље сматра да нашем школству ниша не фали, па зашто би га мењали. И ако то променимо, он се боји да ћемо доћи наонај ниво америчких јавних школа, где се убијају, углавном не уче ништа, док је право школство које пружа адекватно знање резервисано за елиту. Бора је писајући колумне за „Франкфуртске вести“ тада направио мапу Србије са 36 независних држава ( Горња Војводина под управом великог благајнике Касе, Доња Војводина под управом великог војводе Ненада Личког (Ненада Чанка), итд.) Такође Бора сматра да Косово није завршена прича, да су ови тзв. избори које је расписала лажна држава Косово непостјећи. Он још наводи да се у Америци на тлевизијама не приказује ништа изван Америке, сем њихових и не толико актуелних вести. Док се код нас интензивно ради лана заглупљивању народа, где више пута поновљена лаж постаје истина.
На крају трибине гостима се обратио наш млади редитељ и глумац Борис Малагурски. Он каже да ако желимо да видимо право стање у нашем друштву, попричамо мало са таксистима на пример. Они су права енциклопедија многих појединости, разни људи улазе у њихова возила, чују разне проблеме, приче, итд, тако да он предлаже да и политичари повремено седну у такси и провозају се, онда ће најбоље уочити проблем и видети у каквом је стању друштво. Он такође дубоко верује да је Србији потребна револуција и нада се да ће се та револуција кад-тад десити. По њему постоје две могуће револуције: прва, она најагресивнија, она која се може десити на улицама и која може имати несагледиве последице и нада се да до тога неће доћи, и друга, коју он заговара, која је далеко боља, а то је револуција свести. Једноставно да се ми као народ освестимо о кључним проблемима у овој земљи и да кренемо да их решавамо. Не да стално очекујемо да ће нам те проблеме решити неко са стране, или да ће се појавити неки поштен политичар који ће решавати наше проблеме, већ да ми сами то урадимо. И он дубоко верује да ми то можемо и морамо урадити. Треба да поседујемо мотивацију која ће нас вући напред. И он наглашава познату кинеску изреку да „Пут од хиљаду миља почиње једним кораком“.Реакције на политичке одлуке изостају, то се не сме допустити. Ако нема граница, једноставно неће бити краја притисцима којима се излажемо. Зато ми млади морамо и можемо то да мењамо. Он наглашава да не напуштамо своју земљу, да не будемо само пасивни посматрачи.. Бежање од проблема није решење. Морамо имати смисао за слободу, јер имамо један живот, а слобода је услов живота. Сви ми можемо променити ову земљу, али само заједно. Трбина је била изузетно посећена, одржана је пред препуним амфитеатром, а завршена је постављањем питања гостима.
За информативну службу
Удружења ,,Номоканон"
Урош Брановић
У Београду,
07.12../24.11.2013.л.Г.
Нема коментара:
Постави коментар