Живимо у времену у коме је разазнавање истине трновит пут. Истина је нешто што данашњој владајућој квазиелити Србије најмање одговара. Разлог за то је сувише очигледан. Као таква сама по себи она даје снагу српском народу, чини га јачим, дакле управо онаквим какав по гледишту, а пре свега интересима те квазиелите никако не би смео да буде. У својој историји носећи барјак слободе, правде српски народ је носио и барјак истине, јер нема правде и слободе без истине. Три вредности од којих је саткана историја Срба. Три вредности без којих ни Срби нису Срби. Слободу смо изгубили и никако да научимо да се слобода не даје на длану већ је потребно да се за њу изборимо и жртвујемо. Са друге стране суштина правде је управо у борби за њу, те из тога произилази да правде има онолико колико својим животним примером сведочите о тој борби, а како је данашњим Србима ореол борбе за правду цивилно служење војног рока и парада срама, јасно закључујемо да нам остаје још само истина, дакле оно што владајућа квазиелита жели да Срби изгубе, да се не би више Србима звали. Овај текст управо служи томе, да Срби остану Срби, да објективно и струковно осветли један део наше историје и каже истину о можда најмрачнијем поглављу историје српског народа.
Од доласка на Балканско полуострво није се српски народ налазио у тежој ситуацији него 1941. године. Чим је Југославија увучена у рат, српски народ се нашао у горем положају него на Косову, горем него икада у својој историји. Са свих страна опкољен непријатељем, а изнутра такође подриван од непријатеља. Хитлерова сила удара са огромном војском и немилосрдно, без објаве рата, бомбардује престоницу Београд. Жртава је било много, народ је обезглављен. Влада, са краљем Петром II на челу, авионима напушта земљу, а војска убрзо иза тога капитулира. И Мађарима и кобуршким Бугарима и Албанцима и Немцима и Италијанима главна мета је Србија. Са друге стран Хитлерове оклопне јединице успоставиле су у Загребу усташку власт и усташе стварају, по одобрењу и уз помоћ Хитлера и Мусолинија тзв. Независну државу Хрватску, која обухвата, поред Хрватске и један део Далмације, Боке Которске, те још Славонију, Срем, Босну и Херцеговину и део Санџака. Више од три милиона Срба потпада под наказну творевину која у свом државном програму има само једну тачку: уништити Србе.[1]Седамдесет година након II светског рата према најновијим истраживањима утврђено је да су државе чланице Тројног пакта, а посебно њихови домаћи, југословенски савезници- Хрвати, муслимани, Мађари и Албанци убили око 1,8 милиона Срба. [2]Априлски рат је формално окончан 17. априла 1941. године потписивањем акта о капитулацији. У тачки 8 уговора о капитулацији, Југословенска влада је задржала извесна права за народ и администрацију, као што су јаван безбедност. Спремност Немачке да поштује одредбе међународног права у окупираној земљи била је нужан предуслов за српску управу под окупацијом. У таквој ситуацији долази до образовања Комесарске управе на чијем челу се нашао Милан Аћимовић, некадашњи Управник града Београда. Међутим ова управа је била веома ограниченог капацитета, немоћна да нормализује прилике у земљи, да се супростави Немачким одмаздама, што је довело до закључка да на њено место треба доћи влада са ширим овлашћењима од оних које је Управа имала, вођена од личности са неприкосновеним ауторитетом.[3] Угледни Срби из Београда и унутрашњости, одржали су низ састанака са циљем да нађу најпогоднију личност, која би се примила кормила нове српске управе. Избор пада на генерала Милана Недића, који се у том моменту налазио у Београду као заробљеник на одсуству.
Милан Недић рођен је 2. септембра 1878. године у Гроцкој од оца Ђорђа, среског начелника и мајке Пелагије, учитељице.[4] По завршетку 6-тог разреда гимназије у Крагујевцу, уписује Војну академију коју завршава пред мајски догађај 1903. године. Као водник у пешадијско чети Краљеве гарде одбија да учествује у завери против Краља Александра Обрановића. 1908. године постаје генералштабни капетан, и бива додељен Престолонаследнику Александру на службу. Балкански рат дочекује као генералштабни потпуковник и помоћник начелника саобраћајног одељења Главног генералштаба. Током I светског рата био је командант албанског пристаништа Свети Јован Медовски. Пробој Солунског фронта дочекује као командант Тимочке бригаде. Након завршетка Првог светског рата постаје командант армије у Скопљу. У влади Цветковић-Мачек био је министар војске и морнарице. У свом тексту „Нови дранг нах остен“ још 1939. године Недић је указао на ситуацију у Европи у том периоду. За њега је аншлус био само прва етапа Хитлеровог продирања у Југоисточну Европу, Балкан и на Блиски Исток. По њему основни Хитлеров циљ био је да покуша да оствари сан немачких освајача и избије у Багдад и на Суецки канал.[5] После низа састанака и убеђивања крајем августа 1941. године образована је српска Влада Милана Недића са главним циљем-задатком да уведе ред и мир у земљу, да спасе Србе од анархије која је владала, а која је мало погађала и штетила окупатору, који је на другој страни из тих разлога вршио велике репресалије.
Приликом преговора са окупаторским властима, генерал Недић је поставио своје услове под којима он пристаје да се прими одговорне дужности, где су између осталог спадали:
- Да његова влада самостално води послове
- Бројнија жандармерија и оружани одреди у јачини до 30 000 људи за борбу против комуниста
- Помагање ратних заробљеника и пуштање на слободу оних који су потребни ради обнове земље
- Обустава прогона Срба у Павелићевој Хрватској, на Косови у Метохији, такође од Мађара и Бугара
- Борба против комуниста да буде искључива брига Српске Владе и њених оружаних одреда и да се престане са одмаздама над невиним становништвом.[6]
На основу свега горе наведеног најбитнији закључак који можемо извести је тај да је влада Милана Недића тј. Влада Народног спаса коју је он формирао била влада формирана на окупираној територији једне државе. У то време важећи извор права који је у себи садржао правила која важе на окупираним територијама била је IV Хашка конвенција о законима и обичајима рата на копну са додатним Правилником о законима и обичајима рата на копну из 1907. године.[7] Према тој конвенцији и правилнику окупираном територијом сматра се искључиво област која је стварно окупирана, дакле признаје се само ефективна окупација. Истовремено по тим правилима окупација представља фактичко стање, којим се не прејудицира будући статус једне такве области. Окупатор привремено управља туђим добром, по терминологији грађанског права он има државину. Окупатор има право да предузме све мере које од њега зависе да би се успоставио и обезбедио, колико је то могуће јавни ред и сигурност. Одржавање реда, мира и јавне сигурности овлашћује окупатора да предузме одређене војне, полицијске управне и друге мере. Какве ће то бити мере то зависи од њега, стим да оне морају бити у складу са важећим позитивним правом окупиране територије. Он је дужан да поштује част и права породице, лични живот и приватну својину, верска убеђења и вршење верских обреда. Истовремено прикупљање пореза и других дажбина може се вршити по истим правилима како је вршено и пре окупације, стим да трошкове прикупљања сноси окупатор. Забрањено је било пленити и уништавати културне, научне, историјске и друге установе и споменике.[8]
Дакле нема сумње да је тадашње важеће међународно право остављало простора окупираним територијама на самоорганизовање. Истовремено формирање Владе народног спаса представља управо то самоорганизовање целог једног народа. У ситуацији када долази до погрома и огромног страдања Срба у Павелићевој НДХ, када је већина мушких глава у Србији погинуло у априлском рату или завршило у Немачком заробљеништву, несразмерне немоћи у односу на окупатора, Србији није било ништа друго рационално ни преостало. Са правне тачке гледишта ниједан од горе наведених циљева који су прокламовани приликом формирање Недићеве владе није у супротности са међународним правом. Тачније дозвољено је било организовати пријем, збрињавање и заштиту избеглица из НДХ, дозвољено је било убирати порезе, организовати обнову земље, спречавати црну берзу, слати пакете помоћи српским заробљеницима у Немачкој, позивати народ на уздржаност у смислу борбе против окупатора управо због његове снаге и односа снага који су у том тренутку владали у свету. У односу на чињеницу постојања посебних одреда чији је основни циљ био борба против комуниста прво што ту треба знати је управо чињеница да је комунистичка партија много пре тога била забрањена. Са друге стране управо циљ комунистичке партије био је рушење једног уставног поретка и коришћење Другог светског рата у револуционарне сврхе, дакле у сврхе које су супротне важећем позитивном праву окупиране територије, које се као појам и користи у IV Хашка конвенција о законима и обичајима рата. Комунистичка партија је своје акције правдала политичким разлозима. Међутим како то правилно закључује професор Живојин Перић свако одузимање туђег живота без изричитог наређења извршне судске пресуде засноване на закону, јесте злочин за сваки правни поредак, па и поредак под окупацијом, без обзира да ли учиниоци то своје дели правдају политичким или било каквим другим разлозима.[9]
Свакако да је у црнилу тог мрачног периода за српски народ било грешака на свакој страни. Након завршетка Друго светског рата, приступ догађајима који су се у том периоду одвијали био је исувише идеолошки обојен и у служби новог поретка који се из тог рата изродио. Није било места за објективно и критичко сагледавање стања ствари. Такође, у данашњем времену толико година после слома комунистичког поретка и даље постоји отпор према таквом једном поимању Друго светског рата. Можда је разлог и у томе што Срби једино заборављајући Јасеновац могу да поверују у Сребреницу, те је борба за истину у Другом светском рату управо пут српског отрежњења од евроунијатских заблуда.[10] Та истина захтева један објективан суд о свему. Управо је и сам Недић говорио да након завршетка рата тражи суд пред којим жели да положи рачуне о своме раду за време рата.[11]Србија такав један објективан суд и даље чека.
Владимир Штрбац
[1] Бошко Н Костић- Истина о Милану Недићу, Нова Искра Београд 2009
[2] Зоран Чворовић- Зашто је евроатлантизму потребно да Срби забораве Други светски рат, http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7995-zoran-vorovi-zato-je-evroatlantizmu-potrebno-da-srbi-zaborave-drugi-svetski-rat-.html
[3] Стеван Пироћанац- Српски добровољци 1941-1945 у речи и слици, Ваљево 2010
[4]http://sr.wikipedia.org/wiki/Милан_Недић
[5] Станислав Краков- Генерал Милан Недић На оштрици ножа, Никола Пашић, Београд 2008. године
[6] Др. Ђоко Слијепчевић- Југославија уочи и за време Другог светског рата, Минхен 1978 стр. 304
[7] Convention (IV) respecting the Laws and Customs of War on Land and its annex: Regulations concerning the Laws and Customs of War on Land. The Hague, 18 October 1907- http://www.icrc.org/ihl.nsf/FULL/195?OpenDocument
[8] Константин Обрадовић, Милан Шаховић, Миливој Деспот- Међународно хуманитарно право, Београд, Београдски центар за људска права, Правни режим на окупираној територији, стр. 77
[9] Стеван Пироћанац- Српски добровољци 1941-1945 у речи и слици, Ваљево 2010 стр. 16
[10] Зоран Чворовић- Зашто је евроатлантизму потребно да Срби забораве Други светски рат- http://www.standard.rs/vesti/36-politika/7995-zoran-vorovi-zato-je-evroatlantizmu-potrebno-da-srbi-zaborave-drugi-svetski-rat-.html
[11] Бошко Н Костић- Истина о Милану Недићу, Нова Искра Београд 2009 стр. 43
Нема коментара:
Постави коментар