 |
| побуна револуционара против централне власти у Лиону 1793. |
Најморбиднија посмртна церемонија, којом се отвара једна од најкрвавијих страница Француске револуције, приређена је у Лиону крајем 1793. године. Историчари су, као по правилу, нерадо отварали баш ову незаобилазну и поучну страницу, на којој се нижу запањујући описи фанатичног атеизма, безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа. [1]
Тзв. лионска заупокојена литургија изведена је у част једног „мученика слободе“. Наиме, тако је у некролозима ословљаван и слављен Шалије, распоп и бивши трговац, кога су савременици упамтили као неурастеника и смешног занесењака. После одсецања главе Лују XVI, он јавно гази икону Господа Исуса Христа. Шалије у револуцонарном заносу кличе и опомиње : „Није доста што је тиранин тела погинуо : треба такође уништити и тиранина душа“. [2]
Позив на уништење „тиранина душа“, упућен из јакобинских клубова у Паризу, донео је Француској црни биланс и за сва времена поткрепио најсажетију, сумарну и суморну оцену да је : „На Западу то била највећа експлозија богоборства и гоњења хришћанства од Нерона па до XIX века. По броју жртава – близу 700 000 – Француска револуција је такође заузимала прво место, све до оне бољшевичке. За десет година њене крваве владавине, побијено је више Француза него за хиљаду година `тираније` француских краљева против које су се револуционари борили. Револуционарни терор који је у највећем броју случајева имао сатански вид, завршио се у Вандеји првим европским геноцидом над сопственим народом.“[3]
1.
 |
| „начела“ револуционарног терора |
Самопрегорни присталица револуционарне акције, којој су и тон и замах давали јакобинци из Париза, Шалије пада као прва и једина жртва лионских реакционара. Градска општина и Градско веће Лиона понадали су се да ће одсецањем његове главе послати најуверљивију поруку и опомену другим усијаним главама и заговорницима револуционарног терора из престонице. После натегнутог доказног поступка и осуде на смрт, лионски контрареволуционари ваде из подрума одложену, неупотребљену и већ зарђалу гиљотину. Они посежу баш за оном „хуманом направом револуције“, коју су својевремено нерадо примили из Париза, из кога сад стижу бројни апели да се Шалије поштеди. Али, након три неуспела покушаја гиљотинирања, лионски контрареволуционари прекидају језиво мрцварење и сабљом прекраћују муке овом несрећном вернику револуције. Тиме, уједно, јавно пркосе Конвенту и препуштају оружју да одлучи у спору и грађанском рату између револуционарног Париза и реакционарног Лиона. Републиканске трупе, 9. октобра 1793. године, на јуриш заузимају Лион, други главни град Француске и њену престоницу свиле. Међутим, свирепа одмазда тек следи. Три дана по заузећу Лиона, Народна скупштина у Паризу доноси мало познати декрет у чијим се тачкама 1, 4, 5 и 6 редом налаже – војничко кажњавање, разарање, брисање Лиона са списка градова Републике и подизање једног, историји до тада непознатог, стуба опомене са следећим натписом : Лион је ратовао против слободе – Лиона нема више. [4]
За извршење ових безумних наређења Конвент је у први мах одабрао Робеспјеровог пријатеља Кутона. Он, међутим, од првог тренутка свесно саботира декрет највише законодавне инстанце и настоји да поштеди од вандалског разарања највећи индустријски град Француске и његове прелепе уметничке споменике. Екстремисти, међутим, прозиру намеру Кутона. Они траже његову смену и врше притисак на Конвент да се доследно спроводи испланирани покољ и разарање Лиона. У ту сврху у Париз доносе размрскану Шалијеову лобању. Уз патетични церемонијал показују је у Скупштини народним представницима, а затим свечано излажу у Богородичиној цркви. Конвент најзад попушта и извршење монструозног задатка поверава двојици најбездушнијих трибуна из својих редова : Жозефу Фушеу и Коло `д Ербоа. Овај први је још једна сврзимантија, ултрајакобинац и осведочени заговорник револуционарног терора. Други је, пак, пропали глумац, кога су баш у Лиону извиждали. На његов осветнички гнев рачуна Конвент у својој решености да смрви и сажеже Лион са његовим неподобним становништвом, предајући их заједно и без милости пепелу и праху. За три месеца у Лиону је побијено две хиљде Француза. За два дана одлетела су у ваздух сва чаробна здања са трга Белкур. Најлепшим фасадама започетим под Лујем XIV пресуђено је да прве буду уништене. За кратко време из свих кућа, из свих подрума и са свих мансарди безобзирно су опљачкане све драгоцености, сви скупоцени предмети, тканине, животне намирнице…[5]
2.
 |
краљ мученик,
Луј XVI, жртва Француске и Европе човекобоштва |
Злокобни наговештај лионског масакра, његов прави и помпезни увод, одиграо се већ у дану Фушеовог доласка у град. Лион се дрзнуо да високо и изазивачки подигне већ оборену заставу Монархије. То претекло знамење и симбол скоре прошлости кога је Република, још 16. јануара 1793. године гласањем „La mort“ у Конвенту, немилосрдно отргнула из руку миропомазаног краља Луја XVI. Због тога је револуционарни Париз наменио Лиону најстрожу казну – нестанак са лица земље. Реку Рону је одабрао за пливајућу гробницу његових непокорних и незхвалних становника. Који су, уосталом као и Вандејци [6], одбили да са другим Французима поверују како се једино мачем и огњем дају исковати једнакост, братство и слобода. После круне Република је одлучна да ликвидира и у историјску провалију неповратно одгурне Бога и приватну својину. Лиону је „припала част“ да послужи као право огледно поље у подухвату најамбициознијег, најпустоловнијег и најрадикалнијег обрачуна са затеченим вредностима једног друштва и једне цивилизације. Разобручена светина, којом из добро скривеног пребивалишта диругују Фуше и д`Ербоа, већ у осам часова изјутра отпочиње пустошење свих цркава у Лиону. Пљачкају се побожна знамења, одваљују распећа са олтара, развлаче се и разносе црквене одежде, путири и иконе… Фуше и д`Ербоа излазе из свог маскираног штаба тек када је ово богохулно оргијање узело маха. Они са још једним проконзулом пристиглим из Париза полако и свечано корачају за урном са Шалијеовим пепелом. Њу и његово гипсано попрсје, прекривено тробојним ћилимима и засуто цвећем, носе четири јакобинца, такође пристигла из Париза. На носиљци је и мали кавез у коме се скутрио један голуб, за кога се испредало да је једини тешио овог мученика у тамници. Почетну строгост и озбиљност ове церемоније наједном нарушава распојасана руља, која се уз клицање и дивљачну игру придружује посмртној поворци, носећи са собом све што је опљачкала по лионским црквама. Иза њих каска један накићени магарац, коме су на уши натакли украдену владичанску митру, а за реп привезали распеће и Библију. Тако се у по бела дана, уз општу радост и весеље гомиле, по блатљавим улицама Лиона клати Јеванђеље привезано за сивоњин реп.
 |
| крвник Фуше |
Трагикомична поворка коначно стиже на пространи трг, на коме је подигнут импровизовани олтар од пољског шибља и зеленила. На њега постављају урну и попрсје новог светитеља, пред којим се она тројица народних представника клањају са страхопоштовањем. Први говор над Шалијеовом урном изговара пропали глумац Коло д`Ербоа. Овај његов наступ у Лиону није више имао ко да извижди. Затим реч узима распоп Фуше и обећава палом другу, такође сврзимантији, да ће осветити његово мучеништво. Те да ће аристократску крв, као у правом секташко-сатанистчком обреду, употребити уместо тамјана. Распаљена маса кличе у знак одобравања његових речи. Припаљује се ломача од опљачканих црквених знамења. Одсеца се Јеванђеље са магарчевог репа и баца у пламен, који већ прождире иконе и нафоре, црквене књиге и записе, дрвене кипове светаца… „Затим дају сивом четвороношцу да пије из светог путира, у име награде за његову богохулну службу, а по завршетку ових непристојних бљутавштина носе четири јакобинца на раменима Шалијево попрсје натраг у цркву и тамо га свечано стављају на олтар, уместо разлупаног Христовог кипа.“ [7]
Радован Калабић
Насатавиће се...
__________________
Упутнице:
[1] Албер Матијез (1864-1932), представник тзв. напредне историје о Француској револуцији, уништио је око 1919. архивске податке везане за жртве револуционарног терора.
[2] Др Марко С. Марковић : „Истина о француској револуцији“, Образ, Београд, 1995, стр. 19.
[3] Исто, стр. 8.
[4] Štefan Cvajg : „Žozef Fuše – Lik jednog političara“, u Izabrana dela Štefana Cvajga, Rad, Beograd, 1983, str. 42.
[5] Француски историчари Леонтр, Гаксот, Киап и Гобри поштовали су чињенице у својим делима о Француској револуцији. Захваљујући њиховим радовима револуционарни злочини, а посебно геноцид у Вандеји, осветљени су до детаља.
[6] У Вандеји је први пут примењен принцип тзв. спржене земље.
[7] Као под 4, стр. 48.
Нема коментара:
Постави коментар