У РАЉАМА ПАРТИЈАШКЕ СРБИЈЕ

Дреничка школа гласања

Иако је можда још рано дати неки закључак о исходу избора у Србији на свим нивоима власти у садржинском смислу, оно што је могуће, а то је изнети став о ономе што је уследило одмах инепосредно након спроведених избора. Резултати недавно одржаних избора дали су нову слику српских политичких прилика. Интересантно је да неке традиционално парламентарне странке овога пута нису ушле у парламент, али и то да се у по први пут након 2000. године сумњало у регуларност истих! Самим тим ни ови резултати формално признати од стране надлежних органа немају тежину валидних избора због тога што се озбиљно сумња у њихову ваљаност, а што је поткрепљено различитим доказима који говоре у прилог томе да се гласовима манипулисло и да су гласови у одређеном проценту (не баш занемарљивом) покрадени. Зашто је уопште дошло до тога, а посебно зашто је до крађе дошло највише од стране оних који су на таласу изборне крађе Милошевићевог режима дошли на власт 2000. године? Одговор није нимало тежак, а то је - зато што је то био једини и најбољи начин да се очувају позиције учвршћиване још од 2000. године. Свака друга могућност допустила би развлашћивање „жуте клике” као и њихових сателита у чијем су се јату нашли и социјалисти Ивице Дачића, који су занат изборних махинација одавно испекли, али за разлику од „жутих” и начин успешног сакривања доказа који говоре о крађи!

Сасвим је сигурно да је велика већина народа била против целокупне антисрпске страначке клике, опште расположење је само материјализовано кроз резултате гласања, али постизборна комбинаторика као основни израз либералне демократије и уједно главна слабост исте, потпуно је по ко зна који пут, искривила народно опредељење! Дакле фингирани резултати избора и постизборна комбинаторика стављени су у службу интересних група које споља и унутра обликују власт у Србији.

Неми или никакав отпор који је покрадени народ пружио занемарљив је!? То је и најинтересантније од свега, јер ако вас неко покраде, осим у случају озбиљне претње или примене силе, ви се нећете бунити у тренутку када би то имало највише смисла. Изгледа да је баш сада и примењена озбиљна претња  као и сила, те се народ, тј. покрадени бирачи ућуткао. Они који су били најгласнији у томе, након 6. маја после десетак дана ућуткали су се или су били ућуткани. Једни, јер им је то служило као оружје у борби за исход другог круга председничких избора, други, јер су остали сами, и то највише својом кривицом због тога што су све оне који су евентуално у тим настојањима могли да им помогну претходно у кампањи одбацили и тиме створили ланац схизофреног понашања – те „хоћемо сви заједно, али под нашим условима, те нећемо, јер сте сви исти”! У очима простог и не много образованог бирачког тела, које је оправдано забринуто за сопствену егзистенцију, а то је како преживети у општој друштвеној и духовној беди Србије, свакако да је положај у коме се та већина налази била битнија чак и од крађе на изборима који су у Србији ништа друго до вишемесечна фешта на којој се може чути и видети све и свашта и која након формалног окончања сплашњава и све враћа суровој и болној животној реалности! Тако је било и овога пута. Ништа неочекивано, за расад либерално-демократског механизма устројавања државне власти која се још од 19. века слабо прима на тлу које са тим обликом политичке идеје нема никакву историјску везу!

Договор кућу гради, а Србију разграђује:
К.Мантер и Б.Тадић при формирању Владе Србије 2008. године

Карте су поделили спољни фактори, који ће као и до сада, а на начин перфидинији од онога 2008. године поставити нову владу и нову скупштинску већину које треба државу да воде наредне четири године. Од могућих комбинација ниједна није добра! Постоји само једна комбинација која је за спољни фактор и унутрашње непријатеље апсолутно неприхватљива, чак и по цену нових избора у септембру, а  то је комбинација сачињена од странке која је изразито противна чланству у ЕУ, бившој странци режима који је Запад 2000. срушио, као и странке која је први пут наступила на изборима, а своје корене вуче из странке традиционално неомиљене Бриселу и Вашингтону! Као сигурну потврду да се то неће догодити, свакодневно се шаљу емисари у Србију, уз прикривено претеће поруке  Брисела и Вашингтона како се то не би десило и додатно закомпликовало ионако компликоване политичке прилике у Србији.

Целокупни политички чвор и неизвесност додатно затеже и претећи економски крах Србије. То је велико бреме које ће засигурно бити велика муке свакоме ко уђе у владу и сигуран механизам да постојећу подршку изражену на последњим изборима истопи када са тиме буде почео да се озбиљно бави. А како је економско решавање проблема у тесној вези са политичким проблемима тај „зачарани круг” постојећу неизвесност итекако појачава! Крах ЕУ и европског финансијског тржишта, коме Србија тежи већ скоро више од деценије улива додатну несигурност, а сваки економски трзај са запада за српску уништену привреду представља цунами који може довести до потпуног економског краха у веома кратком року. Нејасна стратегија решавања тог крупног проблема и недовољно окретање или скоро никакво окретање Русији и „источном тржишту”, шансе за ублажавање економске кризе у нас знатно умањује.

Иако су кандидоване опције у предизборној кампањи нудиле чаробне формуле за инстант излазак из политичке и економске кризе, а сада када је предизборни карневал свршен, јасно је да такве формуле нема или иако је и има, да она сигурно није једноставна и да је до ње доћи један систематски процес у коме активно морају да узму учешћа сви друштвени сталежи!

Да ли постојеће и горе наведене страначке „комбинације” могу активно да укључе све друштвене сталеже у решавање нагомиланих проблема у Србији данас? Не могу. Не могу, јер то подрзаумева потпуно другачији приступ држави и друштву који ниједна странка у нас која почива на начелима либералне демократије нема. Оне су пре свега партије, дакле затворени интересашки картели који целокупну проблематику државе и друштва сагледавају са позиција сопствених калкулација и интереса. Шира друштвена одговорност далеко је од колективне партијашке свести. Можда је ње и свестан неки појединац у странци или њен челник/вођа, али она никако не може да дође у први план баш због тога што је основно начело свих партија заснованих на либерално-демократском принципу у томе да је, свест о друштвеној одговорности и општем интересу државе и друштва, израз колективне воље партијског руководства и партијске идеологије уз подршку просте математичке већине!

Удри народну бригу на партократско весеље

Да ово није једна апстрактна констатација која нема упориште у ономе што је конкретан пример, сведочи то што у протеклом периоду од завршетка избора све странке покушавају да пронађу позицију са које би несметано могле да уђу у будућу владу и заузму што је више позиција које доносе моћ и новац. Због тога странке олако прелазе преко својих „програмских начела” и реализацију вршења функције државне власти виде у чистој математичкој комбинаторици која се изражава у броју од 126 посланичких места. У том правцу иде и становиште да је сваки посланик слободан да свој мандат придода у ону „комбинацију” која му пружа сигурне позиције у наредне четири године.

Да ли је то и било оно што се хтело постићи са праксом образовања власти у Србији, посебно након 2008. године када је на делу био очит пример формирања власти једне суверене државе (?!?) од стране спољашњег фактора? Сасвим смо сигурни да јесте, јер управо поступци странака и њихових првака у протеклом месецу избора на свим нивоима власти у Србијо то и потврђују. 

Да сумирамо, фингирани резултати избора као претходна радња у поступку инсталирања контролисане власти од стране спољашњег фактора и унутрашњих лобија уз постизборну комбинаторику на основу унапред изрежираног и искалкулисаног броја „освојених мандата” у српском народном представништву (?!?), основна су одлика избора у Србији 2012. године. Најбоља потврда да је реченица коју је, наш учитељ, Димитрије Љотић изрекао много деценија уназад, осврћући се на баштину партијаштва и либерално-демократских вредности грађанског друштва пониклог на традиционалистичкој груди Србије, и данас једнако свежа и истинита, а то је „да је овдашња партијска политика брлог у коме се прасци ваљају”!

Стефан Д. Стојков