НЕКА ПИТАЊА (НЕ)НАЈАВЉЕНЕ УСТАВНЕ РЕФОРМЕ

           Правна својства сваког устава подразумевају да је то основни и највиши правни акт једне државе. Према савременој уставно-правној теорији уставом се уређују односи између појединаца и државе, као и међусобни односи државних власти. Ове основне карактеристике указују на велики значај устава као највишег правног акта у свакој савременој држави. Иако је у великој мери данас присутна и изражена тежња за десуверенизацијом мањих и средњих држава у корист наднационалних организација или квазидржавних организација[1.] , традиционални значај устава и даље је присутан. Уставно-правна теорија и пракса изнедриле су различите поделе устава што најбоље потврђује да је свака држава као и њено друштво устројено сходно својим уставно-правним специфичностима. 

            Историја српске уставности веома је богата. Пратећи бројне историјске догађаје како

глобалне тако и локалне можемо рећи да су они у великој мери утицали и на развој српске уставности. Историјски гледано, иако се не може говорити о модерном концепту уставности, јасно се може уочити тежња за општезаконским устројавањем државе и друштва као и односа који у њима владају још у српској средњовековној држави.[2.]  Најбољи пример томе јесте Номоканон Светога Саве који је несумњиво један од најзначајнијих правних зборника тога времена, како у Европи тако и на Балкану. Њиме је Србија била уређена у свим областима црквеног, државног и приватног живота. О његовом значају најбоље сведочи сложена структура зборника, бројност његових преписа и рецепција изван Србије. Домети једног од српских најзначајнијих правних докумената и данас су нажалост недовољно преведени, проучени и научно обрађени.[3.]

         Једна од основних особености српске нововековне уставне историје јесте одсуство уставног континуитета. Различити догађаји пре свега историјски али и политички утицали су на то да је Србија врло често мењала своје уставе тј. доносила нове. Узимајући у обзир све уставне промене закључно са важећим ,,Митровданским уставом“ из 2006. године, Србија је (укључујући и оне из заједничке јужнословенске државе) имала 15 устава. У просеку сваки од тих устава важио је 12 година![4.]  Најдуже је важио ,,Турски устав“ из 1838. године – 31 годину, а најкраће ,,Сретењски устав“ из 1835. године – око месец дана. Колико ће на снази бити или у неизмењеном облику потрајати важећи устав – Митровдански – остаје да се види, али према актуелним политичким приликама врло је вероватно да ће тренутна власт до краја свог пуног мандата (бар према најавама из власти) у промену устава сигурно кренути.[5.]

              Како је устав и израз политичких тежњи уставотворца јасно је да устав у политичком смислу добија обличје сходно политичком курсу реалних политичких чинилаца. Важећи српски Устав, још и пре свог доношења имао је своје непријатеље у онима који су се противили тадашњој политици владајуће странке. Настао као плод политичког компромиса у време турбулентиних дешавања након осамостаљивања Црне Горе маја 2006. године, а уочи припреме једностраног проглашења независности АП Косова и Метохије, уз све потенцијално могуће недостатке, овај наш Устав понео је са собом и велико политичко бреме. О његовој промени или потпуној дерогацији доношењем потпуно новог устава у делу стручне јавности, а тако и страначке, говорило се још у време његовог стављања на референдумско изгласавање. Па ипак и поред тога он опстаје скоро већ десет пуних година. Његове номотехничке омашке и нелогичности представљају у стручним круговима опште место. Техника за промену највишег правног акта има више и оне нужно не подразумевају измену целог устава већ се у одређеним случајевима може интервенисати у саме норме. Тај ефекат се постиже амандманима и то тако што се одређене норме бришу или допуњују, а могу се у циљу очувања интегралног текст додавати као амандмани у посебним главама. Наравно да је претпоставка сваке савесне корекције или допуне устава његово побољшање или ажурирање, али често, и то из политичких разлога, долази и до злоупотребе ових техника којима се обесмишљава посебност устава као највишег правног акта. Мишљења смо да је баш то случај данас и у нас. Наиме припреме за промену највишег правног акта покушавају се отпочети кроз како то власт назива ,,реформу политичког система“.[6.] Формирањем некакве ,,акционе групе“ која треба да отпочне са реформом заправо настоји се постићи општи консензус за промену нашег основног закона. А зашто би неко настојао да постигне општи консензус ако не жели да Устав мења у целости или бар да изврши суштинске промене које га формално неће у целости изменити али ће га у битним појединостима учинити другачијим!? 

             Иако смо контатовали да је устав без политичких примеса само идеалан теоријски модел јасно је да су политички импулси у пракси неопходни, али ако су они једини мотив утицања на највиши правни акт онда га то може учинити једнократним средством у уставној форми којим се изражава само политчка воља владајућег режима без икаквог квалитативног уставног побољшања. Баш ти импулси изгледа представљају једини мотив ,,акционе групе за реформу политичког система“. Важећи српски Устав у свом деветом делу прописује механизам промене. У њему није никако предвиђена било каква ,,акциона група“ што најбоље говори да се са највљеном „реформом политичког система“ жели ићи тајно и што је најопасније већ у самом почетку противуставно. 

           Иако сама намера да се приступи процесу измене највишег правног акта отвара неколико питања о којима смо горе говорили, по логици ствари након њих отвара се и питање шта ће у уставу бити промењено. Иако процес и поступак промене још нису званично отпочели, постоје наговештаји шта би могло променом да буде обухваћено. 

               У уставно-правној науци јасно је да преамбула не представља нормативни део устава, она је само декларативне и програмске природе чак није ни нужан састојак уставног текста. Ипак и као таква она није нешто што се уклапа у политичке тежње носилаца политичке власти који покушавају да промену основног закона прекрсте у „реформу политичког система“. Да ли зато што се у преамбули ставља акценат на заштиту АП Косова и Метохије или из другог неког разлога или само и једино због тога што је стављен акценат на заштиту АП Косова и Метохије у саставу Србије, већ дуже време присутан је притисак на будућег уставотворца да преамбулу обрише или ублажи. Оно што овде представља један парадокс то је да се највиша власт, уставотворна ограничава ab initio и то строго политичким мотивима од стране међународних представника.[7.] Ограничава се тако што ,,међународни фактор“ суфлира шта је то што треба да буде воља уставотворца уз отворено занемаривање националних и државних интереса. 

              Остале карактеристичне тачке најављене промене нормативног су карактера, а њихова евентуална промена не би имала само декларативни карактер већ би у том случају дошло до суштинских промена највишег правног акта у нас. Чланом 1. дефинисана је српска држава као држава ,,српског народа и свих грађана који у њој живе“ што је од стране противника Устава још у време његове израде био ,,камен спотицања“ и нешто што је у већој или мањој мери представљало политичко-идеолошко питање. Евентуална корекција овог члана и ,,грађанизација“ дефиниције српске државе био би свакако политички корак у назад. 

 Како је проширење корпуса људских права одавано постало политичко питање јасне су назнаке да би наш важећи основни закон и у том делу могао доживети одређене корекције, а једна од кључних свакако је дефиниција брака као заједнице како разнополних тако и истополних партнера или бар стварања основа и оквира за некакав вид регулисања имовинских односа између „истополних партнера“. Оваква евентуална драстична промена у пре свега домаћем породичном и наследноправном законодавству имала би и драстичне политичке реперкусије. У прилог томе најбоље сведочи и коначна израда и усвајање Грађанског законика којим би брак дефинитивно био допуштен и ,,истополним партнерима“, но за то је ипак потребна промена Устава.[8.]

       Иако не тако важно питање попут претходних, питање смањења броја народних представника у народној скупштини и покрајинским скупштинама често је коришћено као наводни повод да се Устав мења јер се тиме постиже тобоже уштеда буџетских средстава што никада није поткрепљено било каквим озбиљним аргументима. Шта више мишљења смо да треба повећати број народних представника ради правилније и правичније заступљености али и изборно законодавство реформистати у смислу боље представљености свих крајева у Србији, што до сада није био случај. Трошкови који отпадају на народне представнике занемарљива су ставка у општим расходима те је очигледно када се о овом разлогу промене Устава говори реч о најчистијем популизму, али и нестручности оних који би да мењају највиши правни акт. Питање промене норми које се односа на судску грану власти свакако је једно од питања које завређује стручну пажњу и које заиста треба кориговати са циљем стварања квалитетнијег система судске власти и постизања бољих ефеката у раду целокупног судског система али не зато, како се то истиче као разлог промене српског Устава, што је то услов за отварање ,,преговарачких поглавља“ у преговорима у приступању наднационалној организацији ЕУ, већ зато што је то најпре неопходно ради изградње што праведнијег, независнијег, ефикаснијег и самосталнијег судства у нас.[9.]  Са досадашњим резултатима у раду судства као и постојећим механизмима судијског избора у великој мери се отварају врата уплитања политике у самосталну грану државне власти као што је то судска грана власти.[10.] 

         Устав јасно дефинише границе и територију српске државе, али питање Косова и Метохије већ 16 година представља отворено питање јер коначни статус од доношења Резолуције 1244 није решен. Једнострано и противправно проглашена независност АП Косова и Метохије 2008. године овај проблем је у великој мери додатно искомпликовала тим пре што је овај неправни чин признао не тако мали број чланица УН. Ипак питање територијалног уређења јесте актуелно питање код промене највишег правног акта како у погледу решавања коначног статуса АП Косова и Метохије тако и по питању давања веће аутонимије АП Војводини или евентуалног стварања неке нове покрајине. Сложеност питања АП Косова и Метохије далеко превазилази унутрашања решења јер је оно још од 1999. године под управом УН, те је за коначно решење најпре потребно реализовати постојећу Резолуцију УН 1244, али све то без политичког договора најпре великих сила није за сада могуће. Политички акт (што је признао и сам Уставни суд Србије) као што је то тзв. Брислески споразум могао би у великој мери, према најавама представника власти да се преточи у уставне измене или у посебни закон који је као такав формално предвиђен чл. 182. ст. 2. Устава. Осетљивост овог питања је толика да би један такав чин био чист опортунизам и политички акт дубоко штетан по српске државне интересе. 

            Питање положаја и евентуалног проширења надлежности АП Војводине још увек је бар привидно унутрашње питање српске власти. Мада тенденције говоре о томе да је у најављеној реформи Устава ово питање виђено као давање већих надлежности АП Војводини, на штету централне власти, а што би у скорој будућности могло ово питање додатно да искомпликује и отвори један квалитативно нови проблем поред свих оних постојећих, који нимало нусу безначајни. Подсећамо да је до скоро питање (не)уставности Статута АП Војводине било у жижи политичке јавности која је до те мере била изражена да о њој због своје (не)самосталности у раду Уставни суд није дуго могао да донесе коначну одлуку у вези са оспореним противуставним одредбама Статута што је у великој мери угрозило односе централне и покрајинске власти. Изменама уставних одредби које регулишу покрајинску аутономију изнова би се отворило доста сложених питања која поред своје уставно-правне сложености подразумевају и политичку осетљивост јер се у српским покрајинама појављују и сложени међуетнички односи, најпре са шиптарским становништвом, а потом и са мађарским, као двема највећим мањинама унутар српске државе. 

           Иако не тако сложен као што је било нормирано у претходном српском уставу из 1990. године, механизам промене Устава поприлично је чврст те у том смислу за бар 2/3 одредби потребно је референдумско потврђивање, а тек 1/3 одредби може се променити и двотрећинском већином у парламенту уз факултативност одржавања референдума. Мотив промене механизма за промену устава чисто је политичке природе како би у будућности основни закон у великој мери омекшао и тиме га учинио погодним за неке евентуално даље измене. Омекшавањем механизма промене само би се допринело честим уставним променама, које су ионако последица непостојања традиције уставног континуитета у нас. 

           Указујући на ова кључна питања која ће изменом највишег правног акта сасвим сигурно бити покренута видно је изражен политички мотив, а на уштрб правног. Са обзиром на саму неуставност или боље рећи противуставност иницијативе за промену устава о којој смо горе писали, не може се очекивати да ће и измене односно допуне Устава бити здраве. Још одавно је речено да што се грбо роди, време не исправи! Са обзиром на опште политичке прилике као и на велики проблем са сецесијом јужне покрајине у овом тренутку промена највишег правног акта могла би имати заиста разорне последице. Није спорно да постојеће уставно решење није задовољавајуће и да је у пракси за својих скоро 10 година важења показало одређене мањкавости, али то не значи да изменама највишег акта треба бескомпромисно приступити. Уосталом најприродније је да се о том питању изјасни правничка струка, а да се тек након опсежне правне анализе размотри када, шта и у којој мери треба мењати. Подсећамо да устав треба да буде темељ целокупног правног поретка, наиме ако се установи здрав темељ сигурно је да ће и оно што на њему почива бити чвршће и стабилније. Давати превагу политичким мотивима наспрам правног резона често је погрешно, а код питања промене основног закона нужно је увек погрешно, посебно када су „узроци промене“ изван граница државе чије се устав изнова доноси или мења. Уставно решење треба да одражава аутентичне потребе једног друштва чији правни поредак устројава, а тек онда да уважи општедостигнуте стандарде и то никако не на уштрб своје уставно-политичке особености. Дакле позив ,,експертима“ тзв. Венецијанске комисије која фактички даје сагласност на нацрте, предлоге и потенцијална уставна/законска решења чисто је нарушавање слободе избора и основног права уставотворца, а то је да себи подари основни закон којим ће васпоставити правни поредак по мери својих потреба. Јавни позив ,,акционе групе“ апсолутна је супротност претходној констатацији и пример како не треба и не сме да се поступа. У ком правцу ће се овај опасан пројекат кретати остаје да се прати у мери у којој то буде било могуће. 

 адвокат 

Стефан Д. Стојков

_______________

[1.] Видети излагање доц. др Танасија Маринковића на: http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1304415#panel 1;

[2.] После доношења Законоправила Светога Саве овакву материју уређивали су и други зборници закона средњевековне Србије попут Душановог законика из 1349. и 1354. године. Види: Марковић, Р., Уставно право, Београд, 2011, стр. 58.;

[3.] Види: Стојков, С. Д., Историјско-правни значај Номоканона Светога Саве, доступно на адреси: http://zakonik.blogspot.com/2014/02/blog-post.html;

[4.] Овде смо у обзир узели период од 1835. године, па до 2015. године као и следеће уставе: Устав КнежевинеСрбије из 1835. године (,,Сретењски устав“), Устав Кнежевине Србије из 1838. године (,,Турски устав“), Устав Кнежевине Србије из 1869. године (,,Намеснички устав“), Устав Краљевине Србије из 1888. године (,,Радикалски устав“), Устав Краљевине Србије из 1901. године, Устав Краљевине Србије из 1903. године, Устав КСХС из 1921. године (,,Видовдански устав“), Устав КЈ из 1931. године (,,Септембарски устав“), Устав ФНРЈ из 1946. године, Уставни закон из 1953. године , Устав СФРЈ из 1963. године, Устав СФРЈ из 1974. године, Устав СРЈ из 1992. године, Уставна повеља СЦГ из 2003. године и Устав РС из 2006. године (,,Митровдански устав“);

[5.]http://www.danas.rs/danasrs/politika/usvajanje_novog_ustava_krajem_2017.56.html?news_id=302663;

[6.]http://www.parlament.gov.rs/%D0%90%D0%BA%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0_%D0%B3%D1%80%D1%83%D0%BF%D0%B0_%D0%B7%D0%B0_%D1%80%D0%B5%D1%84%D0%BE%D1%80%D0%BC%D1%83_%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%BE%D0%B3.25919.43.html;

[7.] http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/doris-pak-preambula-o-kosovu-u-koliziji-sa-clanstvom-srbije-u-eu_602202.html;

[8.] http://www.vestinet.rs/u-fokusu/gradanski-zakonik-od-sledece-godine-gej-brakovi-i-u-srbiji;

[9.] http://www.mpravde.gov.rs/tekst/2963/akcioni-plan-za-sprovodjenje-strategije.php;

[10.] http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1304415#panel 1.

(Текст објављен у часопису Нова Искра, Година XXII, Београд, јун, 2015, број 112)

IUSTITIA FUNDAMENTUM REGNORUM

     Када је реч о адвокатури у нас неспорно је да она представља један од основних стубова сваке цивилизоване државе, па и ове наше српске, а која почива на ромејској државно-правној традицији. Ако се држава схвати као организам онда је више него јасно да обољењем једног органа трпе и остали или постоји могућност да се то обољење прошири и на остале органе и на тај начин угрози рад целога организма. 

    Протекле деценије показале су да је организам српске државе на умору. Обољење је захватило сваки спектар државног и друштвеног живота и тиме озбиљно угрозило чак и само постојање српске државе. Последњи у низу ових показатеља општег обољења, поред поља политике, економије, привреде, образовања, здравства, културе, спорта итд., десио се не тако давно када је паралисан и хронично оболели правосудни систем. У општем безнађу и држави која је дозволила да неколико месеци правосуђе буде потпуно закочено засијала је искра која нам свима даје наду, да чак и у овако тешком стању ,,болесник“ има неку трунку могућности да преживи. Та искра била је ништа друго него конструктиван отпор адвокатског сталежа који се у име своје професије испрсио и показао колико је неопходан и значајан чинилац здравог функционисања државног организма. 

     Оздрављење државе није могуће ако се о томе само прича, потребно је на томе темељно, дугорочно и озбиљно радити. Да би адвокатура постигла своју функцију коју је вековима имала она свим својим капацитетима мора да се стави у функцију оживљавања државе. Тај велики задатак који српска адвокатура има могуће је постићи тек ако она оздрави и ојача саму себе. Без обзира на свој допринос одбрани права и правде током вишемесечне обуставе рада и она као и остали органи[1.] у државном организму јасно је изразила своје слабости и болести. Стога без посебног, темељног, дугорочног и озбиљног лечења и српска адвокатура пашће у понор општег друштвеног и државног краха. Како буде држави, тако ће бити и адвокатури, и vice versa. 

     Проблеми који су Декларацијом[2.] препознати заиста су проблеми и њихово решавање представља крупан и горак залогај, али залогај који је неопходно прогутати и тиме ојачати адвокатски сталеж, сталеж који једини још увек показује стварну и организовану струковну снагу у оболелој и расточеној српској држави. Пут који је Декларацијом утврђен неизвестан је и захтева опрез, јер како је писао Момир Николић[3.] ,,рђав поредак се може срушити и у име заблуде, али се добар ствара само на истини.“ Прокламована борба за бољу адвокатуру може се добити једино ако се одбаце доказано пропале матрице тзв. „отвореног друштва“, друштва у коме нема места српској светосавској правној традицији. Неће постојеће проблеме у адвокатури преобратити ни више демократије ни више апстрактне слободе, преобратиће је само вера у правду, ону небеску баш као и ону земаљску. Уосталом то и јесте суштина римске максиме iustitia fundamentum regnorum. 

   Правац деловања у смислу остваривања зацртаних циљева не треба нужно да буде дефинисан као квантитативни напредак оно што је напред, испред постојећег стања, већ га треба дефинисати и као квалитативни напредак, дакле и оно што је било назад, иза постојећег стања, а било је боље. Како Николић пише: ,,Није напредак оно што се налази напред. Напредак је оно што је боље, без обзира да ли је то боље испред или иза нас.“[4.] 

     Све оно што је адвокатуру одликовало, а током низа деценија уназад је са намером или без ње кварено, треба да буде оно чему ће у бољој адвокатури бити места, јер без проверених вредности и доказаних традиција српске адвокатуре, она неће суштински бити боља. Тек тада ако се то има у виду, и пре свега то, циљеви Декларације добиће своју суштину. Зато је сада на почетку ове борбе, у тренутку када постоји, надајмо се, довољно воље, важно одбацити старе заблуде и усвојити другачији приступ као начин којим ће се оправдати и сам назив иницијативе за бољу адвокатуру. 

     Струка не сме да ћути, струка мора бити делатна и активни чинилац друштвених токова. Имајући то у виду као и општи интерес српског народа и српске државе сада је тренутак да струка баш као и пре неколико месеци буде иницијатор буђења, најпре струковног, а онда и она снага која ће заискрити у надолазећем тлачитељском мраку. Мраку недржаве, неправа, неправде и недостојности прадедовске! 

адвокат Стефан Д. Стојков 

Преузето са: http://boljaadvokatura.com/iustitia-fundamentum-regnorum

_________________ 

[1] Појам органа се овде има разумети у функцији органског концепта државе. 

[2] http://boljaadvokatura.com/deklaracija/ 

[3] Момир Николић (1892-1965) је био адвокат у Београду, Правни факултет завршио је у Паризу. Уређивао је листове „Београд“ (1929), „Политички гласник“ које је излазио од 1925-1928 и др. 

[4] http://nasledjeotaca.org/

20. ОКТОБАР

На слици се налази Христос Сведржитељ,
фреска из дворске капеле на Дедињу. Хитац у чело
је историјско сведочанство ,,октобарског ослобођења
1944. године". Ово скрнављење дело је Марка Месића
након што је као усташки официр прешао у НОВ и
постао ,,ослободилац". 

Како смо ми прихватили комунизам, највећу бољку нашег времена? Као већина Срба пушком, затвором, песницом! Ми смо научени да будемо комунисти, то је главна тема. Па су сада деца комунизма највећи олоши у Србији. А да ли је имало код нас лоших карактера који су то прихватили? Јесте наравно, имамо их ми и данас, и имали смо их и између рата, и пре првог рата и све уназад до Косова..И прихватили су комунизам, и издали су оца, мајку, брата, кума и себе. Тако данашњи опрани радикали СНС ботови су безбожни род који је потпуно на линији комунизма. То су они лажни четници, војводе што ,,вијају једни другог на Равној гори, са све кореографијом - шубарама и кокардама. Они који су издали своје кумове, жене, заклетве, идеје... А од њиховог војводства када су на власти нема ни слова. Нит спомињу, нит ће споменути до краја мандата *управо супртотно рехабилитују идеју комунизма, јер су они комунисти у дубини свог бића. Ето управо док пишем се сада одржава академија у Сава центру коју организује Субнор, а Вулин лењиниста (носилац ордена Светог Саве, иначе) даје улице Пеки Дапчевићу. И да кажем оно што ме још увек држи као утисак, то је ова безбожна, неискрена, усиљена војна парада коју су направили, која је обиловала духом комунизма. Да не скрећем са теме да објашњавам како је то Путин у Русији лепо решио и уклопио. 

Причамо ми о нечем другом, о томе шта је комунизам. Јер је он званично дошао у Србију на сутрашњи дан! И како је то изгледало? Онако како знамо. Најгори криминалци и бандити су уграбили својих пет минута да се свете поштенијим, лоши ђаци - паметнијим, лењивци - вреднијим. Све наопако и сатанистички постављено од тада па до данас. Ето то је тема. Колико су они убили Срба приликом "ослобађања"? Колико су отели имовине? Колико су прогнали људи? Ни данас убијени нису набројани, имовина још није враћена, а рехабилитација прогнаних се не назире. Ми овде не причамо о Немцима и Русима и Србима. Ми причамо о злу које се зове комунизам! И да смо били лоши када смо га прихватили, наглашавам то је прихватила мањина, а не већина. Већина је ћутала и плашила се. Када је та мањина узела образовање у своје руке, медије, полицију, радне организације, манифестације, јавне радове, пропагандне филмове, штампу, књиге, науку, културу, све све све што је у друштву, онда су се рађале генерације надојене тим духом, тим моралом, веровањима и вредностима. Ти су нас жедне преко воде провлачили 90-тих. Глумили националисте, а нису веровали у Бога. А национализам без вере не постоји (већ је исто као рам без слике, дом без домаћина и све друго како говори Св. Владика Николај) Ти су бранили Косовски Завет без молитве Св. Кнеза Лазара па су га никако и одбранили. Ти су данас у невладиним организацијама, женама у црном, уредници медија, телевизија, часописа - и либералних европејских и тзв. националних часописа - затим они су у Министарству просвете, Министарству културе, одбране, правде.. Они су директори школа, Института за историју, музеја итд. 

 Ми окупирани Срби, пријатељу причамо о комунизму! О идеологији која је уништила душе и за коју кажу да кад се потпуно именује и превлада треба више од 50 година да се од ње духовно излечи. А ми нисмо ни осудили идеологију још увек. 

 Причамо о паганској идолпоклоничкој религији човекобога. О црвеној куги која је смрћу посекла у свету више људи него фашизам (око 100 милиона укупно!) У Србији је убила више свештеника него што је окупаторска Немачка. Та идеологија је крива што су се овде браћа мрзела и убијала... То је на сутрашњи дан пре 70 година дошло у Србију! 

 И како да се не запитамо какво је то ослобађање било? Из једног зла у друго, из другог још нисмо изашли, а кад ћемо не зна се.

Предраг Ђукнић

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПУТИНОВОГ ДОЛАСКА

  Као никада до сада усијала се полемика у вези са обележавањем 70. годишњице од када су совјетски тенкови ушли у Београд протерујући последње снаге окупационе немачке војске. Некако на овај јубилеј задесила се и посета шефа Руске Федерације Владимира Путина Београду и Србији. Он ће 16. октобра боравити у Београду тек неколико сати пре него се упути даље на својој турнеји у Италију на самит ЕУ и више азијских земаља. Сви ови догађи дешавају се у светлу сукоба у Украјини, а који су од почетка све само не регионални сукоб. Од њиховог почетка Србија се налази у великом спољнополитичком процепу. Са једне стране не може напустити Русију и окренути се хладном загрљају Вашингтона и Брисела, а опет са друге стране у складу са прокламованом државном политиком безалтернативног стремљења у ЕУ не може се чак ни са позиција кандидата за чланство у ЕУ бити у тако топлом односима са Русијом. Коначна одлука о спољнополитичкој (пре)оријентацији (о којој су многи раније говорили) мора пасти. 

 Оно што је више него интересантно у контексту овог спољнополитичког расцепа јесте што су се у Србији наједном окупили сви они који су на разне начине и у различитим тренуцима били у позицији да Србији диктирају којим путем она треба да иде. Јединствени у ,,дириговању“ Србији комунисти, тлачитељи и џелати српскога рода, као и новопечени европејци, миљеници западних влада, наједном су у циљу неколикочасовног угошћивања Владимира Путина решили да сваки детаљ свечаности која ће подразумевати и војну параду испланирају, али опет тако да обрукају Србију и заваде народ. Супстрат који их је ујединио није био ништа друго до полемика (увек актуелна) да ли представници или симболи ЈВуО треба тог 16. октобра да се прикажу и тиме покаже једна крајње банална теза како су у Србији постојала ,,два антифашистичка покрета“. Ова идеја, сама по себи, изазвла је енормно негодовање свих оних старокомунистичких структура које ЈВуО (која је притом била војска од стране савезника признате лондонске југословенске Владе) не могу и не умеју да схвате и прихвате другачије него што то чине партизански филмови ,,чувеног редитеља Булајића“. Са обзиром да је званично министар одбране г. Гашић децидно изјавио да од обележја и симбола ЈВуО неће бити ништа што се октобарске параде тиче, деловало је као да је само питање двоумљења одмах пресечено. Но, није се још ,,новинарска шлајфна“ осушила након објаве ове директиве Гашићевог министарства (или боље ССНО)[1.], а огласио се замало заборављени саветник председника државе г. Антић, који је изрекао потпуно супротан став Гашићевом, да на паради има места и симболима и обележјима ЈВуО притом износећи аргументацију због чега то тако треба да буде!? 

 Истини за вољу треба рећи (ако то није опште место) да у уласку совјетске армије у Београд 1944. године заиста нису учествовали припадници ЈВуО те да ако се овај догађај схвати уско само као једна издвојена битка-операција онда такав контекст нема апсолутно никаквог резона. Обрнуто, било која акција ЈВуО чија би се годишњица обележавала морала би по овој „логици реципроцитета“ да подразумева истицање симбола и обележја НОП-а. Опет, ако се овај чин доласка Путина и свечане параде на јубларну годишњицу разуме шире, сасвим је природно да се раме уз раме нађу ,,савезници“ ЈВуО, НОП, представнци СССР (и свих данашњих њених делова који су учествовали у рату као део совјетске армије), САД, УК итд...    Унутрашњи сукоб за превласт који је постојао између како их то неки зову ,,два антифашистичка покрета“ сасвим је друго питање, толико садржински друго питање, да је оно и дан данас актуелно и представља један од ефикасних механизама за безумна политичка препуцавања којим се успешно ствара раздор у јавном мњењу које је оштро подељено по овом питању, али без суштинског познавања овог периода историје грађанског рата у нас. Управо то својим изјавама чине (случајно!?) ова два функционера, министар и саветник шефа државе.  Дакле суштина овог конфронтирања и поделе јесте непојмљива концентрација непријатељства према српском народу, која је ујединила комунисте, левичаре, представнике НОБ-а, СУБНОР-а, разних антисрпских НВО и оне који пошто пото зарад мало јавног простора желе да направе компромис који је још 1941. године био апсолутно немогућ са преставницима КПЈ, а која је под изговором борбе против фашизма, заправо спроводила крваву револуцију и узурпацију власти. Тада су у томе успели. Изгледа да и данас опет у томе успевају, само сада и уз (не)свесну помоћ оних који су се одредили као ,,интегрални националисти“. 

 Интересантно је да је поводом овога изостала икаква и брза реакција ,,самопрокламованих неоантифашиста“ који се убише да ураде оно што ни Дража и Тито нису успели 1941., а то је да обједине своје следбенике. И овде је по среди политичка калкулација, а шта би друго и било?! Калкулација, како не покварити односе са данашњом Русијом на коју се споља из визуре домаћих ,,интегралних патриота дверјанског типа“ гледа не као на СССР, већ ,,пробуђену националну Русију“ упркос томе што данашња Русија свој континуитет баштини на тековинама СССР-а и победама над Силама Осовине, пре свега Немачком у Другом светском рату. Ова „идеолошко-историјска акробација“ потпуно је немогућа, то је више него јасно. Али оно што треба истаћи то је да је такав потез ,,интегралних националиста“ више него неморалан и лицемеран! То је, баш зато што је читава ,,идеја“ њиховог одређивања према данашњој политици Русије ништа друго до покушај предочавања русо-совјетском естаблишменту и оног дела српске историје Другог светског рата, коју су комунисти деценијама затирали, а који сведочи и о непобитној улози ЈВуО у том заједничком подухвату борбе против немачког завојевача. Кукавички, покривајући се ушима и ћутањем ,,антифашисти интегралисти“ показали су се да баш и нису вешти, а још мање стручни, способни и искрени, у својој тактици ,,осветљавања скриване истине“. Но, то их не ослобађа одговорности за ћутање, осим ако и они не свирају под дирегентском палицом диригента из Гашићевог ССНО. Нажалост, мноштво је догађаја који у последње време ову сумњу поткрепљују. Тиме, су се сврстали у оне са почетка текста који (не)чињењем обнављају и подгревају већ одавно направљени сукоб грађанског рата у нас. Уместо искоришћавања доласка Владимира Путина за јасније одређење спољне политике када су у питању западњачки притисци и уцене настале као општи напор западњака да се Русија ослаби форсирањем и продубљивањем кризе у Украјини, као и за економски ослонац скрхане српске привреде, овим поступцима (не)вољних „заједничара“ управо се отишло корак даље од савремених српско руских (гео)стратешких циљева, и то можда не случајно. Свака мрља током боравка највише руске делегације 16. октобра биће јасан сигнал еврунијског и пронатовског режима Руској Федерацији да су сви односи као и потенцијални односи са Србијом непожељни, пошто је ова друга резервисана као заједничко чедо Вашингтона и Брисела. 

 Због тога и од сада јасно треба означити непријатеља српског интереса, а то су и режим и режимска опозиција и политичка колона ветерана-СУБНОР и интегрални националисти и евроатлантисти и домаћи НВО слој. У једном су сложни уништити Србију и српски народ, оно што није затрто после 1944. године, довршиће 2014. године. 

[1.] Савезни секретаријат за народну одбрану

 Стефан Д. Стојков

САОПШТЕЊЕ СТРУКОВНОГ УДРУЖЕЊА ПРАВНИКА ,,НОМОКАНОН“ ПОВОДОМ НАЈАВЕ ОДРЖАВАЊА ТЗВ. ПАРАДЕ ПОНОСА

Струковно удружење правника ,,Номоканон“ осуђује намеру антисрпског режима да се у

Београду 28.09.2014. године одржи тзв. Парада поноса на којој ће се српском православном хришћанском моралу и јавном поретку у лице ругати промотери мужеложничког изопачења. Сматрамо да је одржавање ове срамне манифестације најбољи доказ како послушнички режим на чијем су челу осведочени србомрзци спроводи погубну политику диктата из Брисела и Вашингтона, па и по цену урушавања породичних вредности. Док српски народ пропада у дубокој беди и немаштини, белој куги и док дивље шиптарске банде прогоне и убијају нашу браћу на распетом српском Косову и Метохији, муџахедини марширају српским Пазаром и у Рашкој области, а мађаронска и аутономашка клика полако али сигурна издваја свако од ,,три српска срца јуначка“ од остатка наше Отаџбине, издајнички режим подржава, финансира и промовише тзв. ,,Параду поноса“ и тиме вређа достојанство, морал и традицију српског народа па и по цену општих немира. 

Иако је већ дуги низ година уназад јавност показала да се изричито противи овом перверзањштву и лудости тзв. ,,западног либерално-демо(но)кратског света“, садашњи режим као и претходни покушава да на силу и под уценама српских непријатеља оствари промоцију шачице сексуално девијантних и тиме постепено легализује ненормалне и изопачене заједнице истоплоних које за крајњи циљ имају и усвајње наше деце и рушење институције разнополног брака. 

Као православни хришћани, правници и српски националисти, што са поносом истичемо, позивамо безумни антисрпски плаћенички режим да откаже ову провокацију мужеложаца и њихових финансијера и промотера, да сачува достојанство престонога града Београда и нашег народа. Такође сматрамо да супротстављање насилном наметању једног опасног пројекта који се манифестује у једном делу и оваквим ,,парадама“ не сме бити у пасивном надању да ће услед каквог случаја иста бити осујећена, већ је зарад одбране свих оних виталних вредности заштићених православним хришћанским моралом и јавним поретком неопходно проактивно деловати и овакве појаве као и целокупну мужеложничку пропаганду изричито забранити, а виновнике кажњавати механизмом државне принуде. 

Са вером у Христа, 

Струковно удружење правника 

,,Номоканон“ 

О празнику Воздвижења Часног Крста -

Крстовдану, 2014. л.Г.

ИЗВЕШТАЈ СА СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ ПОВОДОМ СТОТЕ ГОДИШЊИЦЕ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПОБЕДЕ У ЦЕРСКОЈ БИЦИ

Поводом обележавања стоте годишњице од почетка Првог светског рата и од велике и прве српске победе над Аустро-Угарском у Церској бици августа 1914. године, представник Струковног удружења правника ,,Номоканон“, студент друге године Правног факултета у Београду, г. Алекса Булатовић узео је учешће на Свечаној академији у школи ,,Степа Степанвић“ у Текеришу коју је организовало Друштво српских домаћина. Важно је напоменути да је поменути догађај организован независно од ,,централне прославе“ коју су својим политикантским наступима унизили представници евроунијског режима, недостојни наших славних предака, а који су нажалост имали прилику да као властодршци одани ЕУ налогодавцима говоре о слободи и српском пркосу баш пред истим оним силама које данас комадају и уцењују Србију и уз то је хушкају на доказаног савезника православну Русију, чији је цар мученик Никола II, те 1914. године ушао у рат братски штитећи Краљевину Србију, свесно жртвујући своје земаљско царство. 

Обраћајући се окупљенима г. Булатовић истакао је следеће: ,,Те 1914. српски народ био је на великом искушењу. И тад, као много пута током свог постојања, Србија се нашла у ратној зони туђих стремљења и њихових амбиција. И тада, у оскудици, Србија је пописивала све што је имала: тек уписане регруте, трећепозивце, жене, децу, старце, стоку, земљу. Све што је проходало било је на списку за живот и у још неисписаној колони за смрт. Али, Србија није имала куд : Срби су одбили да се повинују владавини силе, и остали привржени закону слободе. 

Један век након Церске битке, Србија је изнедрила неколике генерације потомака победника са Цера. Победа на Церу је, заједно са косовским заветом и голготом на Кајмакчалану, утиснута као белег у свести српскога народа. Цер је постао њен грудобран, а Марш на Дрину корачница у славу. 

Због тога, данас, ова годишњица нам стиже не само као подсетник на оно што смо као народ били, већ и као опомена на оно што бисмо могли бити. 

У спомен, на овај велики дан наше отаџбине, ми можемо рећи: дух победника са Цера и Војводе Степе није замро ни сто година после Церске битке и данашњи нараштаји носе га у себи. 

Струковно удружење правника „Номоканон“ одаје пошту палим браниоцима отаџбине. 

Нека им је вечна слава и хвала!“ 

Након обраћања учесника и свечане академије приређен је и богати културно-уметнички програм. 

Овом приликом испред Струковног удружења правника ,,Номоканон“ захваљујемо се на сарадњи нашим пријатељима из Друштва српских домаћина, посебно председнику г. Нићифору Аничићу, главном и одговорном уреднику ,,Геополитике“ г. Слободану Ерићу, г. др Милошу Јовановићу, доценту на Правном факултету у Београду. 

 Информативна служба 

Струковног удружења правника ,,Номоканон“ 

На празник
Преображења Господњег 2014. л.Г.

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ – АГРЕСИЈА НАТО: ОНИ СУ БРАНИЛИ СРБИЈУ – БИТКА НА КОШАРАМА

„Мртви нисте, о друзи мили, 

Још се чује ваш громки глас. 

Ваш дух силни у нама живи, 

Ваша душа лебди измеђ нас.“ 

Струковно удружење правника „Номоканон“ у среду, 09.04.2014. године у амфитеатру „Слободан Јовановић“, одржало је трибину: Агресија НАТО: Они су бранили Србију – битка на Кошарама. Трибина је била организована симболично на 15. годишњицу почетка сукоба на Кошарама, када је дошло до директног сукоба српских снага у тешко приступачном и непријатељском пограничном подручју са Албанијом, против шиптарских терориста потпомогнутих од стране НАТО. 

На све пале јунаке у борби за одбрану земље као и на велике ратничке подвиге српских ратника присутне су подсетили говорници-учесници у непосредним борбама: ђенерал г. Драган Живановић, командант одликоване 125. моторизоване бригаде ВЈ, пуковник г. Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, пуковник г. Видоје Ковачевић, начелник штаба 63. падобранске бригаде и руководилац дејстава специјалних јединица, г. Дејан Ивановић, припадник 125. моторизоване бригаде ВЈ и ратни војни инвалид и капетан у резерви г. Радослав Брковић, припадник добровољачких јединица у одбрани Кошара. 

Међу бројном публиком, трибини су присуствовали и представници амбасаде Русије у Србији, руски ратни ветерани, као и чланови матоциклистичког клуба „Ноћни вукови“. 

Желећи да на овај начин обележи петнаестогодишњицу почетка битке на Кошарама, а самим тим и НАТО агресије на СР Југославију односно Србију, Струковно удружење правника „Номоканон“ овом трибином имало је за циљ и да се чује глас оних који су несебично дали и жртвовали своје животе испунивши Косовски завет, завет светих српских предака. Уместо што су последњих година у јавном и медијском фокусу они који на туђим заслугама себе промовишу, а са друге стране прикривено или отворено сарађују са агресором, уклањају трагове НАТО злочина, ови српски јунаци великим словима су се уписали у српску историју, а њихова херојска жртва не сме бити заборављена. Нема веће увреда за српски народ и наше свете претке од тога да га на злочине НАТО лицемерно подсећају они који равноправно седе за столом са терористима и који нескривено потпомажу самопрокламовану лажну државу Косово! 

Зато никада не смемо заборавити српске јунаке и то да је Косово и Метохија Србија. Сетимо их се и сад и увек! Вечна им слава! Догодине у Призрену! 

 „Почивајте друзи сад у миру, 

 Ваше дело настављамо ми, 

 А слободе када данак сине, 

 Стег победе носићете ви.“

 Информативна служба 

 Струковног удружења правника 

 „Номоканон“