IUSTITIA FUNDAMENTUM REGNORUM

     Када је реч о адвокатури у нас неспорно је да она представља један од основних стубова сваке цивилизоване државе, па и ове наше српске, а која почива на ромејској државно-правној традицији. Ако се држава схвати као организам онда је више него јасно да обољењем једног органа трпе и остали или постоји могућност да се то обољење прошири и на остале органе и на тај начин угрози рад целога организма. 

    Протекле деценије показале су да је организам српске државе на умору. Обољење је захватило сваки спектар државног и друштвеног живота и тиме озбиљно угрозило чак и само постојање српске државе. Последњи у низу ових показатеља општег обољења, поред поља политике, економије, привреде, образовања, здравства, културе, спорта итд., десио се не тако давно када је паралисан и хронично оболели правосудни систем. У општем безнађу и држави која је дозволила да неколико месеци правосуђе буде потпуно закочено засијала је искра која нам свима даје наду, да чак и у овако тешком стању ,,болесник“ има неку трунку могућности да преживи. Та искра била је ништа друго него конструктиван отпор адвокатског сталежа који се у име своје професије испрсио и показао колико је неопходан и значајан чинилац здравог функционисања државног организма. 

     Оздрављење државе није могуће ако се о томе само прича, потребно је на томе темељно, дугорочно и озбиљно радити. Да би адвокатура постигла своју функцију коју је вековима имала она свим својим капацитетима мора да се стави у функцију оживљавања државе. Тај велики задатак који српска адвокатура има могуће је постићи тек ако она оздрави и ојача саму себе. Без обзира на свој допринос одбрани права и правде током вишемесечне обуставе рада и она као и остали органи[1.] у државном организму јасно је изразила своје слабости и болести. Стога без посебног, темељног, дугорочног и озбиљног лечења и српска адвокатура пашће у понор општег друштвеног и државног краха. Како буде држави, тако ће бити и адвокатури, и vice versa. 

     Проблеми који су Декларацијом[2.] препознати заиста су проблеми и њихово решавање представља крупан и горак залогај, али залогај који је неопходно прогутати и тиме ојачати адвокатски сталеж, сталеж који једини још увек показује стварну и организовану струковну снагу у оболелој и расточеној српској држави. Пут који је Декларацијом утврђен неизвестан је и захтева опрез, јер како је писао Момир Николић[3.] ,,рђав поредак се може срушити и у име заблуде, али се добар ствара само на истини.“ Прокламована борба за бољу адвокатуру може се добити једино ако се одбаце доказано пропале матрице тзв. „отвореног друштва“, друштва у коме нема места српској светосавској правној традицији. Неће постојеће проблеме у адвокатури преобратити ни више демократије ни више апстрактне слободе, преобратиће је само вера у правду, ону небеску баш као и ону земаљску. Уосталом то и јесте суштина римске максиме iustitia fundamentum regnorum. 

   Правац деловања у смислу остваривања зацртаних циљева не треба нужно да буде дефинисан као квантитативни напредак оно што је напред, испред постојећег стања, већ га треба дефинисати и као квалитативни напредак, дакле и оно што је било назад, иза постојећег стања, а било је боље. Како Николић пише: ,,Није напредак оно што се налази напред. Напредак је оно што је боље, без обзира да ли је то боље испред или иза нас.“[4.] 

     Све оно што је адвокатуру одликовало, а током низа деценија уназад је са намером или без ње кварено, треба да буде оно чему ће у бољој адвокатури бити места, јер без проверених вредности и доказаних традиција српске адвокатуре, она неће суштински бити боља. Тек тада ако се то има у виду, и пре свега то, циљеви Декларације добиће своју суштину. Зато је сада на почетку ове борбе, у тренутку када постоји, надајмо се, довољно воље, важно одбацити старе заблуде и усвојити другачији приступ као начин којим ће се оправдати и сам назив иницијативе за бољу адвокатуру. 

     Струка не сме да ћути, струка мора бити делатна и активни чинилац друштвених токова. Имајући то у виду као и општи интерес српског народа и српске државе сада је тренутак да струка баш као и пре неколико месеци буде иницијатор буђења, најпре струковног, а онда и она снага која ће заискрити у надолазећем тлачитељском мраку. Мраку недржаве, неправа, неправде и недостојности прадедовске! 

адвокат Стефан Д. Стојков 

Преузето са: http://boljaadvokatura.com/iustitia-fundamentum-regnorum

_________________ 

[1] Појам органа се овде има разумети у функцији органског концепта државе. 

[2] http://boljaadvokatura.com/deklaracija/ 

[3] Момир Николић (1892-1965) је био адвокат у Београду, Правни факултет завршио је у Паризу. Уређивао је листове „Београд“ (1929), „Политички гласник“ које је излазио од 1925-1928 и др. 

[4] http://nasledjeotaca.org/

20. ОКТОБАР

На слици се налази Христос Сведржитељ,
фреска из дворске капеле на Дедињу. Хитац у чело
је историјско сведочанство ,,октобарског ослобођења
1944. године". Ово скрнављење дело је Марка Месића
након што је као усташки официр прешао у НОВ и
постао ,,ослободилац". 

Како смо ми прихватили комунизам, највећу бољку нашег времена? Као већина Срба пушком, затвором, песницом! Ми смо научени да будемо комунисти, то је главна тема. Па су сада деца комунизма највећи олоши у Србији. А да ли је имало код нас лоших карактера који су то прихватили? Јесте наравно, имамо их ми и данас, и имали смо их и између рата, и пре првог рата и све уназад до Косова..И прихватили су комунизам, и издали су оца, мајку, брата, кума и себе. Тако данашњи опрани радикали СНС ботови су безбожни род који је потпуно на линији комунизма. То су они лажни четници, војводе што ,,вијају једни другог на Равној гори, са све кореографијом - шубарама и кокардама. Они који су издали своје кумове, жене, заклетве, идеје... А од њиховог војводства када су на власти нема ни слова. Нит спомињу, нит ће споменути до краја мандата *управо супртотно рехабилитују идеју комунизма, јер су они комунисти у дубини свог бића. Ето управо док пишем се сада одржава академија у Сава центру коју организује Субнор, а Вулин лењиниста (носилац ордена Светог Саве, иначе) даје улице Пеки Дапчевићу. И да кажем оно што ме још увек држи као утисак, то је ова безбожна, неискрена, усиљена војна парада коју су направили, која је обиловала духом комунизма. Да не скрећем са теме да објашњавам како је то Путин у Русији лепо решио и уклопио. 

Причамо ми о нечем другом, о томе шта је комунизам. Јер је он званично дошао у Србију на сутрашњи дан! И како је то изгледало? Онако како знамо. Најгори криминалци и бандити су уграбили својих пет минута да се свете поштенијим, лоши ђаци - паметнијим, лењивци - вреднијим. Све наопако и сатанистички постављено од тада па до данас. Ето то је тема. Колико су они убили Срба приликом "ослобађања"? Колико су отели имовине? Колико су прогнали људи? Ни данас убијени нису набројани, имовина још није враћена, а рехабилитација прогнаних се не назире. Ми овде не причамо о Немцима и Русима и Србима. Ми причамо о злу које се зове комунизам! И да смо били лоши када смо га прихватили, наглашавам то је прихватила мањина, а не већина. Већина је ћутала и плашила се. Када је та мањина узела образовање у своје руке, медије, полицију, радне организације, манифестације, јавне радове, пропагандне филмове, штампу, књиге, науку, културу, све све све што је у друштву, онда су се рађале генерације надојене тим духом, тим моралом, веровањима и вредностима. Ти су нас жедне преко воде провлачили 90-тих. Глумили националисте, а нису веровали у Бога. А национализам без вере не постоји (већ је исто као рам без слике, дом без домаћина и све друго како говори Св. Владика Николај) Ти су бранили Косовски Завет без молитве Св. Кнеза Лазара па су га никако и одбранили. Ти су данас у невладиним организацијама, женама у црном, уредници медија, телевизија, часописа - и либералних европејских и тзв. националних часописа - затим они су у Министарству просвете, Министарству културе, одбране, правде.. Они су директори школа, Института за историју, музеја итд. 

 Ми окупирани Срби, пријатељу причамо о комунизму! О идеологији која је уништила душе и за коју кажу да кад се потпуно именује и превлада треба више од 50 година да се од ње духовно излечи. А ми нисмо ни осудили идеологију још увек. 

 Причамо о паганској идолпоклоничкој религији човекобога. О црвеној куги која је смрћу посекла у свету више људи него фашизам (око 100 милиона укупно!) У Србији је убила више свештеника него што је окупаторска Немачка. Та идеологија је крива што су се овде браћа мрзела и убијала... То је на сутрашњи дан пре 70 година дошло у Србију! 

 И како да се не запитамо какво је то ослобађање било? Из једног зла у друго, из другог још нисмо изашли, а кад ћемо не зна се.

Предраг Ђукнић

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПУТИНОВОГ ДОЛАСКА

  Као никада до сада усијала се полемика у вези са обележавањем 70. годишњице од када су совјетски тенкови ушли у Београд протерујући последње снаге окупационе немачке војске. Некако на овај јубилеј задесила се и посета шефа Руске Федерације Владимира Путина Београду и Србији. Он ће 16. октобра боравити у Београду тек неколико сати пре него се упути даље на својој турнеји у Италију на самит ЕУ и више азијских земаља. Сви ови догађи дешавају се у светлу сукоба у Украјини, а који су од почетка све само не регионални сукоб. Од њиховог почетка Србија се налази у великом спољнополитичком процепу. Са једне стране не може напустити Русију и окренути се хладном загрљају Вашингтона и Брисела, а опет са друге стране у складу са прокламованом државном политиком безалтернативног стремљења у ЕУ не може се чак ни са позиција кандидата за чланство у ЕУ бити у тако топлом односима са Русијом. Коначна одлука о спољнополитичкој (пре)оријентацији (о којој су многи раније говорили) мора пасти. 

 Оно што је више него интересантно у контексту овог спољнополитичког расцепа јесте што су се у Србији наједном окупили сви они који су на разне начине и у различитим тренуцима били у позицији да Србији диктирају којим путем она треба да иде. Јединствени у ,,дириговању“ Србији комунисти, тлачитељи и џелати српскога рода, као и новопечени европејци, миљеници западних влада, наједном су у циљу неколикочасовног угошћивања Владимира Путина решили да сваки детаљ свечаности која ће подразумевати и војну параду испланирају, али опет тако да обрукају Србију и заваде народ. Супстрат који их је ујединио није био ништа друго до полемика (увек актуелна) да ли представници или симболи ЈВуО треба тог 16. октобра да се прикажу и тиме покаже једна крајње банална теза како су у Србији постојала ,,два антифашистичка покрета“. Ова идеја, сама по себи, изазвла је енормно негодовање свих оних старокомунистичких структура које ЈВуО (која је притом била војска од стране савезника признате лондонске југословенске Владе) не могу и не умеју да схвате и прихвате другачије него што то чине партизански филмови ,,чувеног редитеља Булајића“. Са обзиром да је званично министар одбране г. Гашић децидно изјавио да од обележја и симбола ЈВуО неће бити ништа што се октобарске параде тиче, деловало је као да је само питање двоумљења одмах пресечено. Но, није се још ,,новинарска шлајфна“ осушила након објаве ове директиве Гашићевог министарства (или боље ССНО)[1.], а огласио се замало заборављени саветник председника државе г. Антић, који је изрекао потпуно супротан став Гашићевом, да на паради има места и симболима и обележјима ЈВуО притом износећи аргументацију због чега то тако треба да буде!? 

 Истини за вољу треба рећи (ако то није опште место) да у уласку совјетске армије у Београд 1944. године заиста нису учествовали припадници ЈВуО те да ако се овај догађај схвати уско само као једна издвојена битка-операција онда такав контекст нема апсолутно никаквог резона. Обрнуто, било која акција ЈВуО чија би се годишњица обележавала морала би по овој „логици реципроцитета“ да подразумева истицање симбола и обележја НОП-а. Опет, ако се овај чин доласка Путина и свечане параде на јубларну годишњицу разуме шире, сасвим је природно да се раме уз раме нађу ,,савезници“ ЈВуО, НОП, представнци СССР (и свих данашњих њених делова који су учествовали у рату као део совјетске армије), САД, УК итд...    Унутрашњи сукоб за превласт који је постојао између како их то неки зову ,,два антифашистичка покрета“ сасвим је друго питање, толико садржински друго питање, да је оно и дан данас актуелно и представља један од ефикасних механизама за безумна политичка препуцавања којим се успешно ствара раздор у јавном мњењу које је оштро подељено по овом питању, али без суштинског познавања овог периода историје грађанског рата у нас. Управо то својим изјавама чине (случајно!?) ова два функционера, министар и саветник шефа државе.  Дакле суштина овог конфронтирања и поделе јесте непојмљива концентрација непријатељства према српском народу, која је ујединила комунисте, левичаре, представнике НОБ-а, СУБНОР-а, разних антисрпских НВО и оне који пошто пото зарад мало јавног простора желе да направе компромис који је још 1941. године био апсолутно немогућ са преставницима КПЈ, а која је под изговором борбе против фашизма, заправо спроводила крваву револуцију и узурпацију власти. Тада су у томе успели. Изгледа да и данас опет у томе успевају, само сада и уз (не)свесну помоћ оних који су се одредили као ,,интегрални националисти“. 

 Интересантно је да је поводом овога изостала икаква и брза реакција ,,самопрокламованих неоантифашиста“ који се убише да ураде оно што ни Дража и Тито нису успели 1941., а то је да обједине своје следбенике. И овде је по среди политичка калкулација, а шта би друго и било?! Калкулација, како не покварити односе са данашњом Русијом на коју се споља из визуре домаћих ,,интегралних патриота дверјанског типа“ гледа не као на СССР, већ ,,пробуђену националну Русију“ упркос томе што данашња Русија свој континуитет баштини на тековинама СССР-а и победама над Силама Осовине, пре свега Немачком у Другом светском рату. Ова „идеолошко-историјска акробација“ потпуно је немогућа, то је више него јасно. Али оно што треба истаћи то је да је такав потез ,,интегралних националиста“ више него неморалан и лицемеран! То је, баш зато што је читава ,,идеја“ њиховог одређивања према данашњој политици Русије ништа друго до покушај предочавања русо-совјетском естаблишменту и оног дела српске историје Другог светског рата, коју су комунисти деценијама затирали, а који сведочи и о непобитној улози ЈВуО у том заједничком подухвату борбе против немачког завојевача. Кукавички, покривајући се ушима и ћутањем ,,антифашисти интегралисти“ показали су се да баш и нису вешти, а још мање стручни, способни и искрени, у својој тактици ,,осветљавања скриване истине“. Но, то их не ослобађа одговорности за ћутање, осим ако и они не свирају под дирегентском палицом диригента из Гашићевог ССНО. Нажалост, мноштво је догађаја који у последње време ову сумњу поткрепљују. Тиме, су се сврстали у оне са почетка текста који (не)чињењем обнављају и подгревају већ одавно направљени сукоб грађанског рата у нас. Уместо искоришћавања доласка Владимира Путина за јасније одређење спољне политике када су у питању западњачки притисци и уцене настале као општи напор западњака да се Русија ослаби форсирањем и продубљивањем кризе у Украјини, као и за економски ослонац скрхане српске привреде, овим поступцима (не)вољних „заједничара“ управо се отишло корак даље од савремених српско руских (гео)стратешких циљева, и то можда не случајно. Свака мрља током боравка највише руске делегације 16. октобра биће јасан сигнал еврунијског и пронатовског режима Руској Федерацији да су сви односи као и потенцијални односи са Србијом непожељни, пошто је ова друга резервисана као заједничко чедо Вашингтона и Брисела. 

 Због тога и од сада јасно треба означити непријатеља српског интереса, а то су и режим и режимска опозиција и политичка колона ветерана-СУБНОР и интегрални националисти и евроатлантисти и домаћи НВО слој. У једном су сложни уништити Србију и српски народ, оно што није затрто после 1944. године, довршиће 2014. године. 

[1.] Савезни секретаријат за народну одбрану

 Стефан Д. Стојков

САОПШТЕЊЕ СТРУКОВНОГ УДРУЖЕЊА ПРАВНИКА ,,НОМОКАНОН“ ПОВОДОМ НАЈАВЕ ОДРЖАВАЊА ТЗВ. ПАРАДЕ ПОНОСА

Струковно удружење правника ,,Номоканон“ осуђује намеру антисрпског режима да се у

Београду 28.09.2014. године одржи тзв. Парада поноса на којој ће се српском православном хришћанском моралу и јавном поретку у лице ругати промотери мужеложничког изопачења. Сматрамо да је одржавање ове срамне манифестације најбољи доказ како послушнички режим на чијем су челу осведочени србомрзци спроводи погубну политику диктата из Брисела и Вашингтона, па и по цену урушавања породичних вредности. Док српски народ пропада у дубокој беди и немаштини, белој куги и док дивље шиптарске банде прогоне и убијају нашу браћу на распетом српском Косову и Метохији, муџахедини марширају српским Пазаром и у Рашкој области, а мађаронска и аутономашка клика полако али сигурна издваја свако од ,,три српска срца јуначка“ од остатка наше Отаџбине, издајнички режим подржава, финансира и промовише тзв. ,,Параду поноса“ и тиме вређа достојанство, морал и традицију српског народа па и по цену општих немира. 

Иако је већ дуги низ година уназад јавност показала да се изричито противи овом перверзањштву и лудости тзв. ,,западног либерално-демо(но)кратског света“, садашњи режим као и претходни покушава да на силу и под уценама српских непријатеља оствари промоцију шачице сексуално девијантних и тиме постепено легализује ненормалне и изопачене заједнице истоплоних које за крајњи циљ имају и усвајње наше деце и рушење институције разнополног брака. 

Као православни хришћани, правници и српски националисти, што са поносом истичемо, позивамо безумни антисрпски плаћенички режим да откаже ову провокацију мужеложаца и њихових финансијера и промотера, да сачува достојанство престонога града Београда и нашег народа. Такође сматрамо да супротстављање насилном наметању једног опасног пројекта који се манифестује у једном делу и оваквим ,,парадама“ не сме бити у пасивном надању да ће услед каквог случаја иста бити осујећена, већ је зарад одбране свих оних виталних вредности заштићених православним хришћанским моралом и јавним поретком неопходно проактивно деловати и овакве појаве као и целокупну мужеложничку пропаганду изричито забранити, а виновнике кажњавати механизмом државне принуде. 

Са вером у Христа, 

Струковно удружење правника 

,,Номоканон“ 

О празнику Воздвижења Часног Крста -

Крстовдану, 2014. л.Г.

ИЗВЕШТАЈ СА СВЕЧАНЕ АКАДЕМИЈЕ ПОВОДОМ СТОТЕ ГОДИШЊИЦЕ СЛАВНЕ СРПСКЕ ПОБЕДЕ У ЦЕРСКОЈ БИЦИ

Поводом обележавања стоте годишњице од почетка Првог светског рата и од велике и прве српске победе над Аустро-Угарском у Церској бици августа 1914. године, представник Струковног удружења правника ,,Номоканон“, студент друге године Правног факултета у Београду, г. Алекса Булатовић узео је учешће на Свечаној академији у школи ,,Степа Степанвић“ у Текеришу коју је организовало Друштво српских домаћина. Важно је напоменути да је поменути догађај организован независно од ,,централне прославе“ коју су својим политикантским наступима унизили представници евроунијског режима, недостојни наших славних предака, а који су нажалост имали прилику да као властодршци одани ЕУ налогодавцима говоре о слободи и српском пркосу баш пред истим оним силама које данас комадају и уцењују Србију и уз то је хушкају на доказаног савезника православну Русију, чији је цар мученик Никола II, те 1914. године ушао у рат братски штитећи Краљевину Србију, свесно жртвујући своје земаљско царство. 

Обраћајући се окупљенима г. Булатовић истакао је следеће: ,,Те 1914. српски народ био је на великом искушењу. И тад, као много пута током свог постојања, Србија се нашла у ратној зони туђих стремљења и њихових амбиција. И тада, у оскудици, Србија је пописивала све што је имала: тек уписане регруте, трећепозивце, жене, децу, старце, стоку, земљу. Све што је проходало било је на списку за живот и у још неисписаној колони за смрт. Али, Србија није имала куд : Срби су одбили да се повинују владавини силе, и остали привржени закону слободе. 

Један век након Церске битке, Србија је изнедрила неколике генерације потомака победника са Цера. Победа на Церу је, заједно са косовским заветом и голготом на Кајмакчалану, утиснута као белег у свести српскога народа. Цер је постао њен грудобран, а Марш на Дрину корачница у славу. 

Због тога, данас, ова годишњица нам стиже не само као подсетник на оно што смо као народ били, већ и као опомена на оно што бисмо могли бити. 

У спомен, на овај велики дан наше отаџбине, ми можемо рећи: дух победника са Цера и Војводе Степе није замро ни сто година после Церске битке и данашњи нараштаји носе га у себи. 

Струковно удружење правника „Номоканон“ одаје пошту палим браниоцима отаџбине. 

Нека им је вечна слава и хвала!“ 

Након обраћања учесника и свечане академије приређен је и богати културно-уметнички програм. 

Овом приликом испред Струковног удружења правника ,,Номоканон“ захваљујемо се на сарадњи нашим пријатељима из Друштва српских домаћина, посебно председнику г. Нићифору Аничићу, главном и одговорном уреднику ,,Геополитике“ г. Слободану Ерићу, г. др Милошу Јовановићу, доценту на Правном факултету у Београду. 

 Информативна служба 

Струковног удружења правника ,,Номоканон“ 

На празник
Преображења Господњег 2014. л.Г.

ИЗВЕШТАЈ СА ТРИБИНЕ – АГРЕСИЈА НАТО: ОНИ СУ БРАНИЛИ СРБИЈУ – БИТКА НА КОШАРАМА

„Мртви нисте, о друзи мили, 

Још се чује ваш громки глас. 

Ваш дух силни у нама живи, 

Ваша душа лебди измеђ нас.“ 

Струковно удружење правника „Номоканон“ у среду, 09.04.2014. године у амфитеатру „Слободан Јовановић“, одржало је трибину: Агресија НАТО: Они су бранили Србију – битка на Кошарама. Трибина је била организована симболично на 15. годишњицу почетка сукоба на Кошарама, када је дошло до директног сукоба српских снага у тешко приступачном и непријатељском пограничном подручју са Албанијом, против шиптарских терориста потпомогнутих од стране НАТО. 

На све пале јунаке у борби за одбрану земље као и на велике ратничке подвиге српских ратника присутне су подсетили говорници-учесници у непосредним борбама: ђенерал г. Драган Живановић, командант одликоване 125. моторизоване бригаде ВЈ, пуковник г. Љубинко Ђурковић, командант одбране Кошара, пуковник г. Видоје Ковачевић, начелник штаба 63. падобранске бригаде и руководилац дејстава специјалних јединица, г. Дејан Ивановић, припадник 125. моторизоване бригаде ВЈ и ратни војни инвалид и капетан у резерви г. Радослав Брковић, припадник добровољачких јединица у одбрани Кошара. 

Међу бројном публиком, трибини су присуствовали и представници амбасаде Русије у Србији, руски ратни ветерани, као и чланови матоциклистичког клуба „Ноћни вукови“. 

Желећи да на овај начин обележи петнаестогодишњицу почетка битке на Кошарама, а самим тим и НАТО агресије на СР Југославију односно Србију, Струковно удружење правника „Номоканон“ овом трибином имало је за циљ и да се чује глас оних који су несебично дали и жртвовали своје животе испунивши Косовски завет, завет светих српских предака. Уместо што су последњих година у јавном и медијском фокусу они који на туђим заслугама себе промовишу, а са друге стране прикривено или отворено сарађују са агресором, уклањају трагове НАТО злочина, ови српски јунаци великим словима су се уписали у српску историју, а њихова херојска жртва не сме бити заборављена. Нема веће увреда за српски народ и наше свете претке од тога да га на злочине НАТО лицемерно подсећају они који равноправно седе за столом са терористима и који нескривено потпомажу самопрокламовану лажну државу Косово! 

Зато никада не смемо заборавити српске јунаке и то да је Косово и Метохија Србија. Сетимо их се и сад и увек! Вечна им слава! Догодине у Призрену! 

 „Почивајте друзи сад у миру, 

 Ваше дело настављамо ми, 

 А слободе када данак сине, 

 Стег победе носићете ви.“

 Информативна служба 

 Струковног удружења правника 

 „Номоканон“

,,ЈЕР СУДБИНА СЕ НА ГЛАСАЊЕ НЕ СТАВЉА“

,,Ми смо за Краља, јер се судбина на гласање не ставља.“, биле су речи које је записао, наш учитељ, адвокат, министар правде, Димитрије Љотић пре тачно 70 година, непосредно пре него што ће погинути и пре него ће Тито и црвени узурпирати власт.[1.] Прилике у којима је ово записао нису дословно идентичне онима у којима се данас налазимо, али суштина ове пророчке поруке свакако има значаја у данашњој Србији. 

Није прошло ни 24 часа од ,,затварања бирачких места“[2.] након још једног протеклог ,,карневала Монтескијеове теорије у пракси“[3.] јавности познатијег као избори, а партијаши су већ похрлили да изброје колики је то њихов удео у пониженој и поробљеној Србији! 

Применом метода просте математичке већине и комбинаторике најпре ће се одредити ко ће то од кандидованих ,,партијаша“ да запоседне у наредне 4 године 250 посланичких места у Народној скупштини, а врло брзо после тога и то како ће изгледати сама влада. Наизглед реч је само о игри математичких операција, али у суштини реч је о суровој борби за врло уносне и моћне позиције које ће појединци-партијски војници вршити и са којих ће доносити значајне политичке одлуке наредне 4 године. 

Највећа заблуда и превара демо(но)кратије јесте да народ својом слободно израженом вољом влада. Условно се може прихватити тврдња да народ влада својом одлуком до оног тренутка док своју сувернеост не пренесе на ,,народне представнике“, али то се може прихватити само у строгој теорији. Народ нема своју слободну вољу из најмање два разлога. Најпре, то је због тога што народ не постоји као нека хомогена организована скупина која има јединствену вољу коју изражава актом гласања. Вољу условно може имати само појединац који је део скупине који се речником либералне демо(но)кратије означава као ,,грађанин-носилац суверености“[4.]. У којој мери је та воља аутохтона и истинска воља ,,грађанина-гласача“ не може се са поузданошћу утврдити, посебно не уколико се узме у обзир метод агресивног усмеравања и обликовања воље предизборном кампањом. Непримерено подилажење гласачкој маси, отворено лагање и лицемерно избегавање[5.] одговора на питања која су од непосредног значаја за ,,грађанина-гласача“ одлика су предизборних кампања партијашких клика које у недоглед жуде за функцијама и ,,друштвено-политичким“ позицијама. Математички речено, распоред снага у скупштини либелрано-демо(но)кратског типа и јесте израз воље бирача, али засигурно не и његове аутохтоне воље, која је усмерена и обликована пропагандним утицајима. Једноставно речено, квалитет исказане воље не може никада бити идентичан простом квантитету исказане воље. Зато ми идемо за Истином, а не за већином. 

„Дивинизација“ лика и политике ,,великог вође“ и то по мерилима неуког и политички неписменог ,,грађанина-гласача“ својствена је српском партијашком карневалу. Ова мешавина политичке свести комунистичког једноумља и ,,либералне демо(но)кратије“ осликава општу друштвену политичку свест у Србији. Али оно што је извесно то је, нажалост, да ће врло брзо практичан израз ове наказне смеше бити „народно представништво“ које се само зове тако, а заправо представљаће „берзу и представништво“ интереса политичких структура које у име народа владају за рачун страних господара. Страни господари више у Србији нису закулиса, страни господари сада играју без кринке свој чин на српској позорници. Тај чин, заправо, толико је лако у Србији од 17.03.2014. године играти, јер сада су сви политички фактори, који имају формалну моћ доношења политичких одлука, отворени заступници страних господара. Стога, није уопште погрешно данас рећи за српску скуштину, да је она део ,,НАТО и ЕУ холдинга“ у коме 100% удела имају НАТО и ЕУ! 

Значај математике и комбинаторике као практичних израза либералне демо(но)кратије није престао, као што смо то констатовали, математичким сабирањем модификоване воље ,,грађанина-гласача“ и касније избором владе у скупштини. Он ће се тек исказати и то покретањем механизма промене највишег правног акта Србије – устава.[6.] Уистину по својим садржинским решењима ми се са важећим српским уставом никако не можемо сложити, јер је он установио механизме и принципе власти који су нама сасвим неприхватиљиви, али у том смислу што и тако ,,неприхватљив“ он мора у овоме тренутку бити ,,прихватљив“ како би се како-тако сачували делови Србије у њеном саставу. Овде најпре мислимо на окупирану српску јужну покрајину Косово и Метохију, која је de iure у саставу Србије, а која је фактички предата шиптарским узурпаторима уз међународни надзор. Апсолутна већина у смислу постојања могућности једног политичког фронта да самостално формира власт у овом случају треба да буде још шире схваћена. Наиме, поред тога што најјача политичка странка у скупштини сада има готово двотрећински квалификовану већину, потпуну већину-апсолутни консензус, заправо има скуп политичких странака које отворено потпомажу дезинтеграцију и инсталирање окупационог поретка у Србији. У Народној скупштини, ове политичке странке више немају никакве опоненте. Промена највишег правног акта као суштински циљ формалног поробљавања донеће не само промењен статус јужне покрајине у односу на остатак државе, већ ће се извршити и друге пред-ЕУ измене које најдиректиније подређују Србију безумној политици мондијализма и „евроунијских интеграција“. 

Ови избори заиста су били, како је то већ запажено, „прекретница и тектонски поремећај“ са далекосежним и погубним последицама по српске националне интересе. Потпуна власт, легитимисана ,,демо(но)кратским избором политички неписмених гласача“, поверена је личности једног човека који је свој култ почео да изграђује за живота, а то несумњиво подсећа на време, са почетка текста, у коме је мудри Учитељ писао, упозоравајући на надолазећу таму. 

И данас, након мартовских избора лета Господњег 2014. над Србијом се надвила тама еврунијског и евроатлантског фанатизма. За оне који су извршиоци туђе воље, а и за лицемерне увознике евроатлантске окупације најпрљавији посао управо су извели ,,грађани-бирачи“ заведени преварним моделом ,,грађанске суверености“ чије је зло семе одавно посејала ,,револуционарна грађанска Европа“. Такав однос ствари скоро би се могао упоредити са примером „савршеног злочина“. И јесте ,,савршен злочин“, али нажалост неће бити и последњи злочин који ће ,,грађани-бирачи“ извршити према себи. 

 Стефан Д. Стојков 

 ______________
 [1.] http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/Apologetika/OklevetaniSvetac/Lat_OklevetaniSvetac23.htm 
 [2.] Ово је иначе једна од омиљених флоскула домаћих медија, који су се скроз подали изборној грозници.
 [3.] Види: http://zakonik.blogspot.com/2013/12/blog-post_13.html 
 [4.] Види: Устав Републике Србије чл. 2.
 [5.] Пример пројекта ,,Београд на води“ врло сликовито објашњава како се јефтином макетом футуристичког града могу купити гласови политички недораслих и непрофилисаних слојева масе.

 [6.] Видети више једногласне најаве и будуће власти и будуће скупштинске опозиције: http://www.rtv.rs/sr_ci/vojvodina/pajtic-izmene-ustava-pa-pokrajinski-izbori_470720.html; http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2014&mm=03&dd=17&nav_category=11&nav_id=825056; http://goo.gl/ehh9lD.