Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

понедељак, 20. октобар 2014.

20. ОКТОБАР

На слици се налази Христос Сведржитељ,
фреска из дворске капеле на Дедињу. Хитац у чело
је историјско сведочанство ,,октобарског ослобођења
1944. године". Ово скрнављење дело је Марка Месића
након што је као усташки официр прешао у НОВ и
постао ,,ослободилац". 
Како смо ми прихватили комунизам, највећу бољку нашег времена? Као већина Срба пушком, затвором, песницом! Ми смо научени да будемо комунисти, то је главна тема. Па су сада деца комунизма највећи олоши у Србији. А да ли је имало код нас лоших карактера који су то прихватили? Јесте наравно, имамо их ми и данас, и имали смо их и између рата, и пре првог рата и све уназад до Косова..И прихватили су комунизам, и издали су оца, мајку, брата, кума и себе. Тако данашњи опрани радикали СНС ботови су безбожни род који је потпуно на линији комунизма. То су они лажни четници, војводе што ,,вијају једни другог на Равној гори, са све кореографијом - шубарама и кокардама. Они који су издали своје кумове, жене, заклетве, идеје... А од њиховог војводства када су на власти нема ни слова. Нит спомињу, нит ће споменути до краја мандата *управо супртотно рехабилитују идеју комунизма, јер су они комунисти у дубини свог бића. Ето управо док пишем се сада одржава академија у Сава центру коју организује Субнор, а Вулин лењиниста (носилац ордена Светог Саве, иначе) даје улице Пеки Дапчевићу. И да кажем оно што ме још увек држи као утисак, то је ова безбожна, неискрена, усиљена војна парада коју су направили, која је обиловала духом комунизма. Да не скрећем са теме да објашњавам како је то Путин у Русији лепо решио и уклопио. 
Причамо ми о нечем другом, о томе шта је комунизам. Јер је он званично дошао у Србију на сутрашњи дан! И како је то изгледало? Онако како знамо. Најгори криминалци и бандити су уграбили својих пет минута да се свете поштенијим, лоши ђаци - паметнијим, лењивци - вреднијим. Све наопако и сатанистички постављено од тада па до данас. Ето то је тема. Колико су они убили Срба приликом "ослобађања"? Колико су отели имовине? Колико су прогнали људи? Ни данас убијени нису набројани, имовина још није враћена, а рехабилитација прогнаних се не назире. Ми овде не причамо о Немцима и Русима и Србима. Ми причамо о злу које се зове комунизам! И да смо били лоши када смо га прихватили, наглашавам то је прихватила мањина, а не већина. Већина је ћутала и плашила се. Када је та мањина узела образовање у своје руке, медије, полицију, радне организације, манифестације, јавне радове, пропагандне филмове, штампу, књиге, науку, културу, све све све што је у друштву, онда су се рађале генерације надојене тим духом, тим моралом, веровањима и вредностима. Ти су нас жедне преко воде провлачили 90-тих. Глумили националисте, а нису веровали у Бога. А национализам без вере не постоји (већ је исто као рам без слике, дом без домаћина и све друго како говори Св. Владика Николај) Ти су бранили Косовски Завет без молитве Св. Кнеза Лазара па су га никако и одбранили. Ти су данас у невладиним организацијама, женама у црном, уредници медија, телевизија, часописа - и либералних европејских и тзв. националних часописа - затим они су у Министарству просвете, Министарству културе, одбране, правде.. Они су директори школа, Института за историју, музеја итд. 
 Ми окупирани Срби, пријатељу причамо о комунизму! О идеологији која је уништила душе и за коју кажу да кад се потпуно именује и превлада треба више од 50 година да се од ње духовно излечи. А ми нисмо ни осудили идеологију још увек. 
 Причамо о паганској идолпоклоничкој религији човекобога. О црвеној куги која је смрћу посекла у свету више људи него фашизам (око 100 милиона укупно!) У Србији је убила више свештеника него што је окупаторска Немачка. Та идеологија је крива што су се овде браћа мрзела и убијала... То је на сутрашњи дан пре 70 година дошло у Србију! 
 И како да се не запитамо какво је то ослобађање било? Из једног зла у друго, из другог још нисмо изашли, а кад ћемо не зна се.

Предраг Ђукнић

петак, 03. октобар 2014.

У ПРЕДВЕЧЕРЈЕ ПУТИНОВОГ ДОЛАСКА

  Као никада до сада усијала се полемика у вези са обележавањем 70. годишњице од када су совјетски тенкови ушли у Београд протерујући последње снаге окупационе немачке војске. Некако на овај јубилеј задесила се и посета шефа Руске Федерације Владимира Путина Београду и Србији. Он ће 16. октобра боравити у Београду тек неколико сати пре него се упути даље на својој турнеји у Италију на самит ЕУ и више азијских земаља. Сви ови догађи дешавају се у светлу сукоба у Украјини, а који су од почетка све само не регионални сукоб. Од њиховог почетка Србија се налази у великом спољнополитичком процепу. Са једне стране не може напустити Русију и окренути се хладном загрљају Вашингтона и Брисела, а опет са друге стране у складу са прокламованом државном политиком безалтернативног стремљења у ЕУ не може се чак ни са позиција кандидата за чланство у ЕУ бити у тако топлом односима са Русијом. Коначна одлука о спољнополитичкој (пре)оријентацији (о којој су многи раније говорили) мора пасти. 
 Оно што је више него интересантно у контексту овог спољнополитичког расцепа јесте што су се у Србији наједном окупили сви они који су на разне начине и у различитим тренуцима били у позицији да Србији диктирају којим путем она треба да иде. Јединствени у ,,дириговању“ Србији комунисти, тлачитељи и џелати српскога рода, као и новопечени европејци, миљеници западних влада, наједном су у циљу неколикочасовног угошћивања Владимира Путина решили да сваки детаљ свечаности која ће подразумевати и војну параду испланирају, али опет тако да обрукају Србију и заваде народ. Супстрат који их је ујединио није био ништа друго до полемика (увек актуелна) да ли представници или симболи ЈВуО треба тог 16. октобра да се прикажу и тиме покаже једна крајње банална теза како су у Србији постојала ,,два антифашистичка покрета“. Ова идеја, сама по себи, изазвла је енормно негодовање свих оних старокомунистичких структура које ЈВуО (која је притом била војска од стране савезника признате лондонске југословенске Владе) не могу и не умеју да схвате и прихвате другачије него што то чине партизански филмови ,,чувеног редитеља Булајића“. Са обзиром да је званично министар одбране г. Гашић децидно изјавио да од обележја и симбола ЈВуО неће бити ништа што се октобарске параде тиче, деловало је као да је само питање двоумљења одмах пресечено. Но, није се још ,,новинарска шлајфна“ осушила након објаве ове директиве Гашићевог министарства (или боље ССНО)[1.], а огласио се замало заборављени саветник председника државе г. Антић, који је изрекао потпуно супротан став Гашићевом, да на паради има места и симболима и обележјима ЈВуО притом износећи аргументацију због чега то тако треба да буде!? 
 Истини за вољу треба рећи (ако то није опште место) да у уласку совјетске армије у Београд 1944. године заиста нису учествовали припадници ЈВуО те да ако се овај догађај схвати уско само као једна издвојена битка-операција онда такав контекст нема апсолутно никаквог резона. Обрнуто, било која акција ЈВуО чија би се годишњица обележавала морала би по овој „логици реципроцитета“ да подразумева истицање симбола и обележја НОП-а. Опет, ако се овај чин доласка Путина и свечане параде на јубларну годишњицу разуме шире, сасвим је природно да се раме уз раме нађу ,,савезници“ ЈВуО, НОП, представнци СССР (и свих данашњих њених делова који су учествовали у рату као део совјетске армије), САД, УК итд...    Унутрашњи сукоб за превласт који је постојао између како их то неки зову ,,два антифашистичка покрета“ сасвим је друго питање, толико садржински друго питање, да је оно и дан данас актуелно и представља један од ефикасних механизама за безумна политичка препуцавања којим се успешно ствара раздор у јавном мњењу које је оштро подељено по овом питању, али без суштинског познавања овог периода историје грађанског рата у нас. Управо то својим изјавама чине (случајно!?) ова два функционера, министар и саветник шефа државе.  Дакле суштина овог конфронтирања и поделе јесте непојмљива концентрација непријатељства према српском народу, која је ујединила комунисте, левичаре, представнике НОБ-а, СУБНОР-а, разних антисрпских НВО и оне који пошто пото зарад мало јавног простора желе да направе компромис који је још 1941. године био апсолутно немогућ са преставницима КПЈ, а која је под изговором борбе против фашизма, заправо спроводила крваву револуцију и узурпацију власти. Тада су у томе успели. Изгледа да и данас опет у томе успевају, само сада и уз (не)свесну помоћ оних који су се одредили као ,,интегрални националисти“. 
 Интересантно је да је поводом овога изостала икаква и брза реакција ,,самопрокламованих неоантифашиста“ који се убише да ураде оно што ни Дража и Тито нису успели 1941., а то је да обједине своје следбенике. И овде је по среди политичка калкулација, а шта би друго и било?! Калкулација, како не покварити односе са данашњом Русијом на коју се споља из визуре домаћих ,,интегралних патриота дверјанског типа“ гледа не као на СССР, већ ,,пробуђену националну Русију“ упркос томе што данашња Русија свој континуитет баштини на тековинама СССР-а и победама над Силама Осовине, пре свега Немачком у Другом светском рату. Ова „идеолошко-историјска акробација“ потпуно је немогућа, то је више него јасно. Али оно што треба истаћи то је да је такав потез ,,интегралних националиста“ више него неморалан и лицемеран! То је, баш зато што је читава ,,идеја“ њиховог одређивања према данашњој политици Русије ништа друго до покушај предочавања русо-совјетском естаблишменту и оног дела српске историје Другог светског рата, коју су комунисти деценијама затирали, а који сведочи и о непобитној улози ЈВуО у том заједничком подухвату борбе против немачког завојевача. Кукавички, покривајући се ушима и ћутањем ,,антифашисти интегралисти“ показали су се да баш и нису вешти, а још мање стручни, способни и искрени, у својој тактици ,,осветљавања скриване истине“. Но, то их не ослобађа одговорности за ћутање, осим ако и они не свирају под дирегентском палицом диригента из Гашићевог ССНО. Нажалост, мноштво је догађаја који у последње време ову сумњу поткрепљују. Тиме, су се сврстали у оне са почетка текста који (не)чињењем обнављају и подгревају већ одавно направљени сукоб грађанског рата у нас. Уместо искоришћавања доласка Владимира Путина за јасније одређење спољне политике када су у питању западњачки притисци и уцене настале као општи напор западњака да се Русија ослаби форсирањем и продубљивањем кризе у Украјини, као и за економски ослонац скрхане српске привреде, овим поступцима (не)вољних „заједничара“ управо се отишло корак даље од савремених српско руских (гео)стратешких циљева, и то можда не случајно. Свака мрља током боравка највише руске делегације 16. октобра биће јасан сигнал еврунијског и пронатовског режима Руској Федерацији да су сви односи као и потенцијални односи са Србијом непожељни, пошто је ова друга резервисана као заједничко чедо Вашингтона и Брисела. 
 Због тога и од сада јасно треба означити непријатеља српског интереса, а то су и режим и режимска опозиција и политичка колона ветерана-СУБНОР и интегрални националисти и евроатлантисти и домаћи НВО слој. У једном су сложни уништити Србију и српски народ, оно што није затрто после 1944. године, довршиће 2014. године. 

[1.] Савезни секретаријат за народну одбрану

 Стефан Д. Стојков