Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

петак, 22. јун 2012.

ПРОТЕСТНО ПИСМО РТС-у

Генералном директору Радио-телевизије Србије  Г. Александру Тијанићу

Поштовани,

Крилатица којом нас државна телевизија бесомучно бомбардује већ неколико година, а која гласи: ,,Ваше право да знате све!”, се или очигледно не односи на све нас, грађане Србије, или Ви и ваши сарадници под појмом право подразумевате нешто што правна теорија, Устав и Закон не подразумевају. Друга страна сваког права је и обавеза, у овом случају Ваша, да нам то право омогућите. И сваки пут када се оглушите о захтев НАС, грађана Србије да на националној телевизији, коју финансирамо МИ, прикажете нешто, ШТО МИ, ГРАЂАНИ СРБИЈЕ желимо, ви ову државу све више гурате у медијски мрак, једноумље и тоталитаризам.
Да, погађате, реч је о документарном филму ,,ТЕЖИНА ЛАНАЦА” Бориса Малагурског. И докле год будете тзв. Јавни сервис грађана Србије сматрали својом прћијом, коју ћете користити за прљаву политикантску пропаганду појединих странака и полтронство владајућим евро-бирократским елитама, ми ћемо указивати на Ваше безобзирно и бахато злоупотребљавање државних и националних ресурса, што Радио-телевизија Србије, засигурно јесте. Србија је у последњих четврт века претрпела значајне политичке, економске и социјалне потресе, који су умногоме уназадили српску борбу за националну независност, економско-социјални просперитет и културни напредак. Оно што је најтрагичније у свему томе, јесте, да поред великог броја европских и светских држава, које су на посредан или непосредан начин допринеле разарању српских држава, целокупном процесу политичког, економског и културног поробљавања српског народа на један перфидан начин доприносе и поједине институције од државног значаја за Србију, представљајући виђење и ставове својих политичких ментора, као једине дозвољене и једине исправне. Да су у питању: приватне телевизије, културна, просветна, новинарска и удружења неких других струка, то не би било толико погубно, колико сама чињеница да у целој хајци и харанги учествује и Радио-телевизија Србије, једина државна телевизија, финансирана из џепа пореских обвезника, дакле, самих грађана Србије!
УСПФ Номоканон се придружује протесту грађана Србије, заказаном за 23. јун на Платоу РТС-а, и поставља Вам неколико питања:
Коме је у интересу да јавност Србије не буде упозната са механизмом економског и привредног пробљавања европских држава од стране ЕУ?
Коме је у интересу да јавност Србије не буде упозната са позадином ратних дешавања деведесетих, разбијања Југославије и Србије?
Коме је у интересу да јавност Србије не буде упозната са деловањем страних политичких и дипломатских фактора у домаћим политичким питањима, о којима свака суверена држава има право сама да одлучује?
Нама, садашњим и будућим браниоцима Правде, Истине и Права засигурно није.
А Вама, господине Тијанићу?

УДРУЖЕЊЕ СТУДЕНАТА ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
,,НОМОКАНОН”


У Београду,
о Светом Кирилу Александријском,
22./9. јуна 2012.л.Г.

недеља, 17. јун 2012.

Помен Миловану Миловановићу

Позивамо родољубиву јавност да учествује у молитвеном обележавању спомена на

МИЛОВАНА МИЛОВАНОВИЋА


великог српског политичара, професора државног права, дипломате и председника Владе, једног од твораца Балканског савеза, човека који је својим дипломатским радом припремио ослобођење Старе Србије 1912.

Помен ће се одржати у Храму Вазнесења Господњег у улици Адмирала Гепрата у понедељак, на дан стогодишњице његове изненадне смрти, 18. јуна у 11 часова.

Центар за српске студије ЦСС

уторак, 12. јун 2012.

У РАЉАМА ПАРТИЈАШКЕ СРБИЈЕ

Дреничка школа гласања
Иако је можда још рано дати неки закључак о исходу избора у Србији на свим нивоима власти у садржинском смислу, оно што је могуће, а то је изнети став о ономе што је уследило одмах инепосредно након спроведених избора. Резултати недавно одржаних избора дали су нову слику српских политичких прилика. Интересантно је да неке традиционално парламентарне странке овога пута нису ушле у парламент, али и то да се у по први пут након 2000. године сумњало у регуларност истих! Самим тим ни ови резултати формално признати од стране надлежних органа немају тежину валидних избора због тога што се озбиљно сумња у њихову ваљаност, а што је поткрепљено различитим доказима који говоре у прилог томе да се гласовима манипулисло и да су гласови у одређеном проценту (не баш занемарљивом) покрадени. Зашто је уопште дошло до тога, а посебно зашто је до крађе дошло највише од стране оних који су на таласу изборне крађе Милошевићевог режима дошли на власт 2000. године? Одговор није нимало тежак, а то је - зато што је то био једини и најбољи начин да се очувају позиције учвршћиване још од 2000. године. Свака друга могућност допустила би развлашћивање „жуте клике” као и њихових сателита у чијем су се јату нашли и социјалисти Ивице Дачића, који су занат изборних махинација одавно испекли, али за разлику од „жутих” и начин успешног сакривања доказа који говоре о крађи!
Сасвим је сигурно да је велика већина народа била против целокупне антисрпске страначке клике, опште расположење је само материјализовано кроз резултате гласања, али постизборна комбинаторика као основни израз либералне демократије и уједно главна слабост исте, потпуно је по ко зна који пут, искривила народно опредељење! Дакле фингирани резултати избора и постизборна комбинаторика стављени су у службу интересних група које споља и унутра обликују власт у Србији.
Неми или никакав отпор који је покрадени народ пружио занемарљив је!? То је и најинтересантније од свега, јер ако вас неко покраде, осим у случају озбиљне претње или примене силе, ви се нећете бунити у тренутку када би то имало највише смисла. Изгледа да је баш сада и примењена озбиљна претња  као и сила, те се народ, тј. покрадени бирачи ућуткао. Они који су били најгласнији у томе, након 6. маја после десетак дана ућуткали су се или су били ућуткани. Једни, јер им је то служило као оружје у борби за исход другог круга председничких избора, други, јер су остали сами, и то највише својом кривицом због тога што су све оне који су евентуално у тим настојањима могли да им помогну претходно у кампањи одбацили и тиме створили ланац схизофреног понашања – те „хоћемо сви заједно, али под нашим условима, те нећемо, јер сте сви исти”! У очима простог и не много образованог бирачког тела, које је оправдано забринуто за сопствену егзистенцију, а то је како преживети у општој друштвеној и духовној беди Србије, свакако да је положај у коме се та већина налази била битнија чак и од крађе на изборима који су у Србији ништа друго до вишемесечна фешта на којој се може чути и видети све и свашта и која након формалног окончања сплашњава и све враћа суровој и болној животној реалности! Тако је било и овога пута. Ништа неочекивано, за расад либерално-демократског механизма устројавања државне власти која се још од 19. века слабо прима на тлу које са тим обликом политичке идеје нема никакву историјску везу!

Договор кућу гради, а Србију разграђује:
К.Мантер и Б.Тадић при формирању Владе Србије 2008. године

Карте су поделили спољни фактори, који ће као и до сада, а на начин перфидинији од онога 2008. године поставити нову владу и нову скупштинску већину које треба државу да воде наредне четири године. Од могућих комбинација ниједна није добра! Постоји само једна комбинација која је за спољни фактор и унутрашње непријатеље апсолутно неприхватљива, чак и по цену нових избора у септембру, а  то је комбинација сачињена од странке која је изразито противна чланству у ЕУ, бившој странци режима који је Запад 2000. срушио, као и странке која је први пут наступила на изборима, а своје корене вуче из странке традиционално неомиљене Бриселу и Вашингтону! Као сигурну потврду да се то неће догодити, свакодневно се шаљу емисари у Србију, уз прикривено претеће поруке  Брисела и Вашингтона како се то не би десило и додатно закомпликовало ионако компликоване политичке прилике у Србији.
Целокупни политички чвор и неизвесност додатно затеже и претећи економски крах Србије. То је велико бреме које ће засигурно бити велика муке свакоме ко уђе у владу и сигуран механизам да постојећу подршку изражену на последњим изборима истопи када са тиме буде почео да се озбиљно бави. А како је економско решавање проблема у тесној вези са политичким проблемима тај „зачарани круг” постојећу неизвесност итекако појачава! Крах ЕУ и европског финансијског тржишта, коме Србија тежи већ скоро више од деценије улива додатну несигурност, а сваки економски трзај са запада за српску уништену привреду представља цунами који може довести до потпуног економског краха у веома кратком року. Нејасна стратегија решавања тог крупног проблема и недовољно окретање или скоро никакво окретање Русији и „источном тржишту”, шансе за ублажавање економске кризе у нас знатно умањује.
Иако су кандидоване опције у предизборној кампањи нудиле чаробне формуле за инстант излазак из политичке и економске кризе, а сада када је предизборни карневал свршен, јасно је да такве формуле нема или иако је и има, да она сигурно није једноставна и да је до ње доћи један систематски процес у коме активно морају да узму учешћа сви друштвени сталежи!
Да ли постојеће и горе наведене страначке „комбинације” могу активно да укључе све друштвене сталеже у решавање нагомиланих проблема у Србији данас? Не могу. Не могу, јер то подрзаумева потпуно другачији приступ држави и друштву који ниједна странка у нас која почива на начелима либералне демократије нема. Оне су пре свега партије, дакле затворени интересашки картели који целокупну проблематику државе и друштва сагледавају са позиција сопствених калкулација и интереса. Шира друштвена одговорност далеко је од колективне партијашке свести. Можда је ње и свестан неки појединац у странци или њен челник/вођа, али она никако не може да дође у први план баш због тога што је основно начело свих партија заснованих на либерално-демократском принципу у томе да је, свест о друштвеној одговорности и општем интересу државе и друштва, израз колективне воље партијског руководства и партијске идеологије уз подршку просте математичке већине!

Удри народну бригу на партократско весеље

Да ово није једна апстрактна констатација која нема упориште у ономе што је конкретан пример, сведочи то што у протеклом периоду од завршетка избора све странке покушавају да пронађу позицију са које би несметано могле да уђу у будућу владу и заузму што је више позиција које доносе моћ и новац. Због тога странке олако прелазе преко својих „програмских начела” и реализацију вршења функције државне власти виде у чистој математичкој комбинаторици која се изражава у броју од 126 посланичких места. У том правцу иде и становиште да је сваки посланик слободан да свој мандат придода у ону „комбинацију” која му пружа сигурне позиције у наредне четири године.
Да ли је то и било оно што се хтело постићи са праксом образовања власти у Србији, посебно након 2008. године када је на делу био очит пример формирања власти једне суверене државе (?!?) од стране спољашњег фактора? Сасвим смо сигурни да јесте, јер управо поступци странака и њихових првака у протеклом месецу избора на свим нивоима власти у Србијо то и потврђују. 
Да сумирамо, фингирани резултати избора као претходна радња у поступку инсталирања контролисане власти од стране спољашњег фактора и унутрашњих лобија уз постизборну комбинаторику на основу унапред изрежираног и искалкулисаног броја „освојених мандата” у српском народном представништву (?!?), основна су одлика избора у Србији 2012. године. Најбоља потврда да је реченица коју је, наш учитељ, Димитрије Љотић изрекао много деценија уназад, осврћући се на баштину партијаштва и либерално-демократских вредности грађанског друштва пониклог на традиционалистичкој груди Србије, и данас једнако свежа и истинита, а то је „да је овдашња партијска политика брлог у коме се прасци ваљају”!

Стефан Д. Стојков


среда, 06. јун 2012.

ПУЦАЊ У СРПСКО ПРАВОСУЂЕ


„Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити“ ( Матеј 5.6.)
            Живећи у медијском мраку „постоктобарске“ Србије у чије темеље је између осталог златним словима уклесано паљење српских институција, народ Србије изгубио је представу за оним што чини бит његовог бића. Србин је изгубио осећај за правду. Народ који је мачем и животом другима правду доносио, данас је кукавичлуком и ћутањем правду отерао од себе. Неспорно је да ако нека владавина почне паљењем скупштине, иста се не може састојати од подизања исте. Такође је неспорно да, ако иста та владавина почне лажима, не може се састојати од борбе за истину. Да ствар буде још гора, у Србији претходних година нису паљене само зграде, нити је лаж била та која је најоштрије ударала по народу српском. Систематско уништавање институција у Србији почело је од оне коју нису сломиле стотине хиљада војника НАТО-а, али јесте један човек - министар војни. Дакле прво је пала војска. Након тога је на ред дошла економија. То је бар било лако. Под плаштом крилатице која звучи тако европски, хиљаде људи се нашло на улици. Свима позната реч - приватизација. Наравно да је било потребно опрати криминални новац финансијера оних који су ту приватизацију спроводили. Томе је и служила. Да се давањем лажне наде напаћеном народи направи плашт кроз који тај исти народ неће моћи да види шта се заиста ради. И тако редом, корак по корак, на ред је дошло правосуђе.
Правосуђе Србије дочекало је да га воде „сајбер министарке“. Формирани су судови који „добијају уместо да доносе пресуду.“ Усвојен је још један институт у правном систему - иницијатива за разрешење судије оснивањем групе на фејсбуку. Правни лек који је предвиђен Уставом као највишим правним актом вољом аматера срозан је у приговор на одлуку, а суд пред којим се тај исти правни лек користи је ту правну акробацију без поговора прихватио. И на крају као завршни чин „реформе“, као акт који је недостајао, а био је у складу са петооктобарским тековинама које су чиниле темељ свега наведеног дочекало је да се у то исто правосуђе пуца.[1] Већина људи је рекла да се радило о самоубиству судије Слободана Францикића из Неготина. Сви медији су тако пренели. Међутим, мало њих је покушало да направи разлику између онога ко је држао пиштољ и онога ко је иницирао пуцањ, хипотетички речено „повукао“ ороз. Од саме струке овакве каква јесте сада, није се ни могло очекивати да ову разлику прави. Корумпирана, уплашена, исполитизована, није била у стању да да одговор и на многа друга лакша питања, те осим ретких изјава оних који су током читавог периода који је иза нас, били мали џепови отпора оваквој „реформи“ правосуђа, ниједан други глас се није чуо. Невероватно колико несолидарности на једном месту, а ради се о онима који би желели да деле правду. Жалим господо, ако вам је овај пуцањ прошао некажњено, ако за тај пуцањ нисте донели и објавили пресуду онда нисте дорасли доношењу истих. И џаба хиљаде подељених међа када за један живот нисте утврдили одговорност. А ко би рекао да је цела ваша снага стала у једну реченицу која почиње са џаба... 
Са друге стране, политичари се никада оваквим озбиљним питањима нису ни бавили те се од њих такође није могло ништа ни очекивати по томе. Можда је и боље тако. Док је овакве политике у Србији једно од највећих убистава у новијој српској историји остаће неразјашњено. По Черчиловом систему - ако желиш да се истина не сазна оснуј анкетни одбор. Најгоре у свему је управо то што је заћутао народ. Као да је заборавио да „ићи судији значи ићи правди“ те да је самим тим овај пуцањ допринео и томе да тај исти народ изгуби правду пред коју треба да иде. Као да је желео да иде пред неправду или су можда неки такву жељу у њему „усадили“, учинили да управо правду заборави. Медијски мрак, рекли би они који су се борили за петооктобарске промене, је, слободно можемо рећи, њихова омиљена крилатица. Само је проблем што сада ти исти нису ту кад треба, кад народ од њих тражи да му мрак осветле. Можда никада и нису били ту. У времену до наступања њиховог петооктобарског доба овакав мрак је био непознат. Након тога су га они створили, логично до тада није постојао а од тада није имао ко други да га створи. Циљ? Сломити дух народа чији је историјски ход и дух саткан од правде и истине. Након тога је лакше управљати њиме.
Толико тога би још могло да се каже о српском народу, држави и српском правосуђу. Хиљаде неурађених пресуда у року, стотине застарелих предмета без икаквих последица, читав спектар повреда права на правично суђење, све губи смисао, јер је недостојно једног изгубљеног живота. Поента текста и није у томе да сада судије почну боље да суде, тужиоци да јуре лопове, а адвокати да поштују свој кодекс и закон, већ је на самом његовом почетку. „Блажени гладни и жедни правде јер ће се наситити“. Не постоји судија, адвокат или тужилац који ту глад није осетио. Постоје само они који ту глад треба у себи да пробуде јер је из разних разлога утихнула. Србија чека буђење те глади....

Адвокат Владимир Ј. Штрбац



[1]http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2012&mm=05&dd=17&nav_category=16&nav_id=610081