Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

субота, 21. април 2012.

ЈЕДНО РАЗМИШЉАЊЕ О СУДСКОМ СИСТЕМУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ЊЕГОВОЈ АКТУЕЛНОЈ РЕВИЗИЈИ - ДРУГИ ДЕО

Углед институције српског судства и могућности остваривања идеје владавине права
    
   Санкције, ратови на територији бивше СФРЈ, економски и привредни колапс, финансијски слом државе праћен високим степеном криминализације друштва зачињен бомбардовањем 1999. и противправном ампутацијом дела државне територије тадашње СРЈ, данас Републике Србије фактори су, који су утицали на све делове друштвеног живота, па неизбежно и на постојање и рад државних институција. Ни правосудни систем није заобишао слом државе и њено убрзано економско пропадање. Корупција, незаконите радње које долазе од оних који би требало да штите закон, повлашћен положај припадника одређених криминогених структура блиских државним органима, утицали су на велики пад поверења у судске органе у најширем слоју грађана Републике Србије. Крајем 2001. године, по истраживању београдског Центра за маркетинг истраживања “Marten Board International, мало или нимало поверења у рад правосуђа исказало је 44% испитаника, док је 42% исказало осредњи степен поверења, а само 7% је веровало да судови и други правосудни органи у потпуности независно и непристрасно обављају свој посао.[1] 10 година касније, крајем 2010. године у истраживању које је спровео “Medium Galup” и које је представљено у Бриселу у склопу пројекта “Balkan monitor”, мало или нимало поверења у рад правосуђа исказало је 60% испитаника, делимично поверење исказало је 34,6% анкетираних грађана, док је само 3,4% изјавило да верује у потпуности нашим судовима![2] 
                     Фактори који одређују степен поверења грађана у правосуђе, дакле и у судство јесу вишеструки. Тичу се како свеопштег стања у друштву, деловања економских, привредних, медијских или политичких актера који могу да утичу на деловање правосудних органа, у првом реду судова, тако и оних чинилаца који се односе на унутрашњу несагласност у праву и оних који потичу из самог судског система, првенствено чињења или нечињења судова.[3]
                     Говорећи о првој категорији горе наведених чинилаца, неизбежно је споменути макар један од судских расплета најсумњивијих и најконтроверзнијих приватизација које су обележиле прве године српске економске и привредне транзиције. Случај смедеревског САРТИД-а можда представља и лакмус папир, на коме су се од 2003. године до данас провериле жеље свих носиоца државне власти за заштитом закона и успостављањем независног правосуђа. О пасивности и незаинтересованости нашег правосудног система довољно говори и чињеница да је администрација Европске Уније средином 2011. године доставила српским властима писмо у којем се тражи да се испита приватизација више од 20 предузећа, и утврди евентуално кршење закона и европских стандарда. [4] И све то, 8 година након спорне куповине смедеревске железаре од стране US Steel-a за мизерних 26,3 милиона долара, иако је укупна вредност имовине фирме 2002. године у билансу фирме била процењена на око 450 милиона америчких долара.[5] Не треба превише проницљив па закључити да афера
САРТИД  ни осам година(?!)  касније никада није добила свој судски епилог, услед уплива политичких интереса са једне и интереса крупног економског капитала са друге стране.                
                     На другој страни, бавећи се конкретним унутар-организационим питањима судова, најеклатантнији пример неозбиљности спроведених реформи јесте чињеница да ниједан једини суд у Србији, са изузетком Врховног Касационог суда нема изабраног председника?! И то стање траје и по истеку скоро две године од новог реизбора и успостављања судске мреже 2009. године.[6] Поставља се питање: Да ли за очекивати раст поверења грађана у институцију суда у Србији, ако је државним органима потребно више од две године да успостави организацију у свим судовима на територији Републике Србије. Да ли смо ми сведоци једног савременог облика судског ванредног стања, које је започело неуставним реизбором судија, а настављено постављањем вршиоца функција председника суда на (не)ограничен период?
А шта је са процентом нерешених случајева? По подацима Синдиката правосуђа Србије,
наше правосуђе је у колапсу са више од 900.000 нерешених предмета само у прошлој години, а накарадна реформа правосудног система и избегавање враћања на посао неизабраних судија током реизбора 2009. могло би Србију да кошта позитивног мишљења о статусу кандидата за члана Европске уније, упозоравају из овог синдиката.[7] Синдикат правосуђа Србије није једина организација правничке струке која има велики број замерки на актуелно стање у српском правосуђу. Лошу оцену реформи и стања у судском систему Републике Србије, за посебним нагласком на реизбор судија дало је неколико струковних удружења, међу којима и Друштво судија Србије, Удружење тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије.
У анализи рада судова, базираној на извештају Високог савета судства[8] Друштво судија Србије указује на драматично ситуацију која прети да у потпуности дотуче ионако поприлично уздрман судски систем Републике Србије.
Ако имамо драстично неравномерну оптерећеност судија и судова која је енормно увећана у односу на период пре нове судске мреже и одлуке ВСС којом је смањен број судија,
ако имамо од 2 до 8 пута повећан број предмета по судији у истрази и кривици, што је посебно алармантно, с обзиром да у тим предметима долази до застаревања кривичног гоњења,
ако знамо да тамо где је било најмање промена (у надлежности судова, броју судија) и где су услови за рад били најбољи од раније (најмање по један сарадник на једног судију, приступ интернету, бази законских прописа и судске праксе) – у привредном (бившем трговинском) судству, резултати су најбољи,
ако знамо да је Високи савет судства донео одлуку да произвољно смањи број судија не поштујући и сада важећи подзаконски акт: Оквирна мерила за одређивање потребног броја судија („Службени гласник РС“ број 61/2006) који прописује 3 параметра за одређивање потребног броја судија: 1) затечени заостатак предмета у последњој години, 2) просечан прилив предмета у последње две године и 3) оквирни број предмета које судија треба да реши, зависно од материје у којој ради (месечна „норма“), што је довело до затрпавања предметима ионако премалог броја судија,[9]
онда није тешко закључити да је реформа у својим првим месецима, па и годинама дејства произвела више штете него користи, како судијама и осталим запосленим лицима у судовима, тако и грађанима који иду суду као последњем упоришту правде, у држави несигурних и крхких институција.

НАСТАВИЋЕ СЕ...

дипл.правник Владан Т. Михаиловић

НАПОМЕНА: Рад је освојио четврто место на конкурсу "Европа 2020 - изазови који очекују Србију", у организацији Центра за развој међународне сарадње из Београда, децембра 2011. године.

[1]Сваки стоти верује у правосуђе“, интернет издање на адреси  http://www.blic.rs/stara_arhiva/drustvo/11809/Svaki-stoti-veruje-u-pravosudje,  датум приступања сајту 19.9.2011
[2]Срби бесни! 78% једва крпи крај са крајем!“, интернет издање на адреси  http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/140914/SRBI+BESNI!+78+jedva+krpi+kraj+s+krajem!.html, датум приступања сајту 19.9.2011
[3] Слободан Вуковић, Проблеми поверења у правосуђе, Социолошки преглед, 2.11.2007. Институт друштвених наука, Београд
[4] ЕУ затражила проверу приватизације САРТИД-а…” интернет издање на адреси http://www.naslovi.net/2011-06-18/economy/eu-zatrazila-proveru-privatizacija-sartida-nacionalne-stedionice-mobtela-c-marketa-jugoremedije/2615742 , датум приступања сајту 20.9.2011.
[5]Антикорупцијски савет тражи разјашњење продаје САРТИД-а, интернет издање на адреси  http://www.vibilia.rs/dokument.php?s=vesti&ID=4006967&lang=sr , датум приступања сајту 21.9.2011.
[6]Ниједан суд већ 18 месеци нема изабраног председника“, интернет издање на адреси http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/260820/Nijedan-sud-vec---18-meseci-nema-izabranog--predsednika датум приступања 21.9.2011.
[7]  Милион нерешених случајева, интернет издање на адреси http://www.pravda.rs/2011/05/18/milion-neresenih-sudskih-predmeta/ датум приступања 21.9.2011.
[8] Високи савет судства: Извештаји о раду судова за период 01. јануар - 31. децембар 2010.  интернет издање на адреси http://www.vss.sud.rs/Izvestaji-o-radu-sudova.htm датум приступања сајту 22.9.2011.
[9] Друштво судија Србије: Анализа извештаја ВСС о раду судова у првој половини 2010. године, интернет издање на адреси http://www.sudije.rs/sr/aktuelnosti/vesti/analiza-izvestaja-vss-o-radu-sudova-u-prvoj-polovini-2010-godine датум приступања сајту 21.9.2011.

недеља, 15. април 2012.

Драга браћо и сестре у Христу!

Нека је на радост празник Васкресња Господњег, дан када живот победи смрт!
Оно што нам Господ тада показа јесте да је живот јачи од смрти, да је светлост јача од мрака и да је дух непролазан и вечан наспрам материје која је пролазна и трулежна.

Молимо се Господу за спасење и избављење свих православних хришћана, српско Отачаство и српски род и за избављење од свих грехова! 

Господ наш нека подари вечно спасење и нека сачува српско Косово и српску Метохију, као и све српске земље растргнуте од непријатеља и нека нам пода снаге да кроз јаку веру и непресушну борбу изборимо васкрсење и слободу рода нашега!


Свим саборцима и пријатељима желимо срећан празник Васкрсења Господњег,
ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ!




УСПФ НОМОКАНОН
УРЕДНИШТВО ЗАКОНИК-а

У Београду,
о Васкрсу 2012.л.Г.

среда, 11. април 2012.

ЈЕДНО РАЗМИШЉАЊЕ О СУДСКОМ СИСТЕМУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И ЊЕГОВОЈ АКТУЕЛНОЈ РЕВИЗИЈИ - ПРВИ ДЕО


Уводне напомене

          Тешко је наћи било какав ред у хаосу, макар се радило и о редоследу проблема које би требало решавати да би хаос нестао. У овом случају реч је о хаосу који је изазван сукобом старих и нових система друштвених и етичких вредности, који своју најексплицитнију еманацију добија кроз деловање државних институција, односно оних људи и оних установа, који претендују да то буду. Најбољи пример који приказује тешко, сложено и хаотично стање у нашој земљи јесте, између осталих, и наш законодавни и судски систем. Да би  једна земља себи могла да припише епитет државе у којој постоји владавина права, неопходно је да испуни одређене услове по питању самог карактера, тј. легитимности власти, садржине закона који се доносе, начина њиховог доношења, и метода којим се они спроводе.
По неким ауторима, реч је о материјалним и процесним ограничењима државне власти.
Материјална ограничења указују да законе мора карактерисати 1. општост, 2. одређеност, 3. јасност и 4. постојаност, уз већ утврђењу сагласност са вишим правним актима, напослетку и са Уставом, као темељом правног поретка.[1]
Када су ти и такви закони већ донети, неопходно је испоштовати процесна ограничења, која обухватају постојање независног судства и одговарајући правни поступак, усаглашен са Уставом заштићеним људским правима и слободама.[2]
Други аутори као неопходне услове, који омогућују да се правни поредак оквалификује као поредак владавине права подразумевају следећа начела и институције:[3]
  1. легитимност власти
  2. подела власти
  3. уставност и законитост
  4. уставна јемства људских и грађанских права
  5. слобода привреде и привредне активности
  6. независност судства
Независност судства дакле, представља једну од незаобилазних претпоставки за успостављање владавине права, јединствен став је како домаће тако и упоредноправне теорије. Вилијем Блекстон каже: У овом посебном и одвојеном постојању судске власти у особеном телу људи, које Круна заиста именује, али не може да их уклони по ћефу, састоји се главна заштита људске слободе; која не може дуго да опстане у било којој држави док изрицање правде није у извесној мери одвојено како од законодавне, тако и од извршне власти.[4]
                     Да ли је неко судство независно од осталих органа државне власти, и да ли је имуно од утицаја недржавних центара економске, привредне и медијске моћи, умногоме ће непосредно определити перспективе успостављања и одбране владавине права у једној држави,  а посредно и целокупан развој друштва, у економском, привредном, па напослетку, и у етичком смислу. Начела на којима судски систем почива утврђена су у уставима, разрађују се у законима, а постоје и међународни документи политичке природе који нарочито разрађују начело независности судова и гарантије положаја лица у судским поступцима, чији је потписник, пре[5] или касније[6] постала и наша земља.
             Док самосталност судова упућује на њихову организациону одвојеност од других државних органа, под независношћу судова подразумева се слобода судова од сваког утицаја са
стране, слободно доношење судских одлука. У Законику Цара Душана из 1349. године стоји у члану 172.:“Све судије да суде по Законику, право како пише по Законику, а не да суде по страху од царства ми.[7]О независности судства је говорио и Сретењски Устав из 1835. године у тачки 80.: Судија не зависи у изрицању своје пресуде ни от кога у Сербији, до од законика Србског, никаква, ни већ ни мања, власт у Сербији не има права, отвратит га од тога, или заповедити му, да другачије суди, него што му закони предписују. Тому треба да се закуне при наименовању.“[8]
Начело независности суда, тј. судске функције јасно је одређено чланом 149. Устaва Републике Србије: Судија је у вршењу своје судијске функције независан и потчињен само Уставу и закону. - Сваки утицај на судију у вршењу судијске функције је забрањен[9]
                    И поред врло прецизне и недвосмислене законске регулативе која се бави заштитом самосталности и независности судова, у последњој деценији постали смо сведоци врло честог нарушавања овог принципа у пракси и то:
- када представници извршне власти поједина лица јавно оквалификују учиниоцима кривичних дела, а да за то не постоји правноснажна пресуда; Пример: Горан Кљајевић, бивши председник Трговинског суда, Драган Џајић, бивши председник ФК Црвена звезда, Звездан Терзић, бивши председник Фудбалског савеза Србије. Први је осуђен на годину дана затвора 4 године након што га је министар у Влади Србије назвао учиниоцем највеће проневере у историји Србије. Други и трећи су још без првостепене пресуде[10],
- када писани и електронски медији поједина лица на експлицитан или имплицитан начин жигошу као ратне злочинце, док се поступак против њих налази на самом почетку или није ни покренут; случај Божидара Вучуревића, ратног градоначелника Требиња[11]
- када долази до великих неправилности и незаконитости при реизбору судија; Пример: Случај реизбора судија, који је од стране Заштитника грађана и Владиног Савета за борбу против корупције окарактерисан као незаконит, [12]
- напослетку, када се услед великог притиска јавности, сам суд обраћа извршним органима државе тражећи од њих мишљење?! Пример: Случај пилота Емира Шишића. Тадашњи Окружни суд у Новом Саду тражи мишљење (како да поступи) од Министарства правде. Поред тога, суд контактира са извршном влашћу стране државе, супротно Уставу и Кривичном законику, чиме је повредио достојанство Суда и достојанство и суверенитет Републике Србије.[13] За иоле озбиљнију оцену општег стања у српском судству, неопходно је ипак обавити темељнију анализу целокупног правног поретка, његовог функционисања и поверења које он ужива, како у стручним круговима, тако и у најширем грађанству, које у тешким временима, последње упориште у борби за правду налази управо пред судовима своје земље.

НАСТАВИЋЕ СЕ...

дипл.правник Владан Т. Михаиловић

НАПОМЕНА:  Рад је освојио четврто место на конкурсу "Европа 2020 - изазови који очекују Србију", у организацији Центра за развој међународне сарадње из Београда, децембра 2011. године.
извор: 
http://crms.org.rs/jedno-razmisljanje-o-sudskom-sistemu-republike-srbije-i-njegovoj-aktuelnoj-reviziji/#more-541

[1] Коста Чавошки, Увод у право I, Драганић, 1999. стр. 155-158
[2] Исто, стр.158-161
[3] Ратко Марковић, Уставно право и политичке институције, ЈП Службени гласник, 2008., стр.503-506
[4] William Blackstone, Commentaries on the Laws of England I, Law publishers, 1884., стр. 269
[5] Основна начела УН о независности судства од 1985. године
[6] Препорука Савета Европе о независности, ефикасности и улози судија од 1994. године
[7] Душанов законик (бистрички препис), Нова, Београд, 1994. година
[8] Сретењски устав, приредио: Милић Мишковић, ЈП Службени гласник, прво издање, 2003.
[9] Устав Републике Србије, ЈП Службени гласник, треће издање, 2010.
[10]„Шта значи претпоставка невиности, интернет издање на адреси http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2008&mm=10&dd=03&nav_id=321851, датум приступања сајту 18.9.2011.
[11]Злочинци беже правди, интернет издање на адреси http://www.b92.net/info/vesti/index.php?dd=18&mm=09&nav_id=542841&yyyy=2011 датум приступања сајту 18.9.2011.
[12] Спорни реизбор судија поново у жижи јавности , Било је пропуста у избору судија
датум приступања сајту 19.9.2011.
[13] С.Луковић, „Суд на поправном“, НИН, 22. 11. 2007.

субота, 07. април 2012.

СРБИЈА У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ, САН ИЛИ КОШМАР?

    Узалудно куцање, тј. гребање по вратима ЕУ у време када та организација почиње да пуца по шавовима (Случај Португалије и Грчке), и која чини све да нашем народу одузме и последњу нит суверености, заиста мора бити сваком здраворазумно-мислећем човеку чудно. У домаћој јавности се, пак, не поставља питање неопходности придруживања Европској унији. Референдума није било, а све прилике указују да га неће ни бити. Даље, не поставља се питање легитимности потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) између Србије и Европске уније, коју је потписао председник српске техничке Владе, 29. априла 2008. у Бриселу, коју је мало ко критиковао, осим појединих опозиционих странака.. Међутим, стручно мишљење је највећма изостављено. Увек треба сагледати обе стране медаље.
Већ на почетку, поставља се питање у којим ће се границама Србија евентуално прикључити организацији коју чини већина европских земаља. Проблем са којим смо сви упознати јесте тај што се велика, готово апсолутна већина држава чланица Европске уније залаже за ампутацију дела територије наше отаџбине, кршећи уз то како међународно право, тако и људска права која су нашој браћи на Светој српској земљи, Косову и Метохији данас на жалост претворена у сан. Такође, у задње време слушамо изјаве европских званичника о томе како се противе расписивању предстојећих избора на југу наше државе показујући на тај начин колико поштују нашу државу и Устав. Да подсетимо, Европски парламент кога чине непосредно изабрани представници држава чланица, недавно је позвао државе Европске уније које нису признале једнострано проглашену независност Косова и Метохије да то учине. Тело којем је основна функција законодавна и буџетска, јасно крши своја овлашћења таквом императивном изјавом [1]. Дакле, не би се могло рећи да Европска унија води пријатељску политику према нашој држави.
Начела Европске уније, као што су: демократија, правна држава, забрана дискриминације и сличне звуче веома примамљиво за човека који размишља рационално. На жалост, од истих се веома често одступа, мора се приметити много чешће када је у питању примена истих на нашу државу и народ:

1. Пример кршења начела забране дискриминације по верској основи јесте одлука француске Владе у забрани ношења бурки на јавним местима. То је више него очигледан пример дискриминације исламске заједнице у тој земљи [2].

2. Пример кршења начела о суверености држава јесу изјаве званичника Европске уније који чак прете различитим врстама санкција поводом одлуке Владе Републике Српске о одржавању референдума о издвајању из БиХ[3].


3. Пример кршења међународног права Европске уније заједно са Сједињеним Америчким Државама јесте агресија на СР Југославију 1999. године, без одобрења Савета безбедности. Ничим изазвано бомбардовање СР Југославије је однело многе цивилне животе и било је праћено огромним разарањима, у честим случајевима објеката који нису војне намене. Страховит и неосуђен злочин, о коме се данас мало говори.

Занимљива је и критика глобализације и ''Нове Европе'' француског социолога Пјера Бурдијеа, који се сматра једним од најважнијих социолога друге половине XX века. Он Европску унију види подељену на ''Европу радника'' и ''Европу банкара'', услед неолибералне стратегије на тржишту. Свакако да би Србија спадала у експлоатисану државу, односно у ''Европу радника'', због чињенице да је радна снага код нас далеко јефтинија од оне у Немачкој. Бурдије такође критикује губитак суверености држава уласком у Евроску унију. У том смислу он представља ''Еурократију'' као врсту плутократије, посебну коалицију финансијске олигархије, политичке бирократије и имућних људи на челу војне индустрије и медија.
На крају, свакако да би Срби морали да уче из сопствених горких, али и из искустава других европских народа, баш као и од великог броја европских независних интелектуалаца, пре него што донесу било коју одлуку битну за осптанак и напредак државе Србије, а камоли овако битну као што је улазак у ЕУ.

Никола Цимбаљевић

[1] Будимир П. Кошутић, Основи права Eвропске Уније, Београд 2010 (152, 153. Стр.)
[2] Универзална декларација о људским правима Уједињених нација, http://www.un.org/en/documents/udhr/
[3] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/883806/Incko+preti+sankcijama.html