Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

уторак, 29. новембар 2011.

Михаило Ђурић - Смишљене смутње, 1971.

проф. др Михаило Ђурић
Хтео бих одмах да јасно и отворено кажем да нећу говорити о слову предложених уставних промена, јер сматрам да о томе уопште није вредно говорити. Нећу се изјашњавати ни за ни против оног што је написано, као што верујем да се ни многи од вас неће задовољити да само исправљају и допуњавају поједине формулације у тексту који нам је тако великодушно понуђен на увид. Говорићу о полазним претпоставкама и крајњим консеквенцијама садашње уставне кризе, дакле, о нечему много важнијем, основнијем, битнијем; о нечему што законски текст не саадржи, што је у њему прећутано, што се њиме забашурује, прикрива, чак и мистификује.
Све што бих имао да кажем о самом тексту сводило би се на то да је он недовољан и неприкладан за стварни разговор о ономе што је у овом тренутку једино нужно, макар како срећно прошло његово предвиђено претресање у јавности. Наравно, ово одбацивање има смисла само уколико постоје било какви изгледи да се супротставимо политици свршеног чина, само уколико још можемо да верујемо да су давно прошла времена кад су се читавом једном народу могли наметати туђи захтеви као да представљају његово властито хтење и потребу.
Свако ко уме да политички гледа и мисли, лако може открити да промена устава која се сада хоће да спроведе нема никакав дубљи друштвени смисао, да нема ничег заједничког с некаквим тобоже нагомиланим друштвеним тешкоћама у које се ова земља заплела на свом мучном путу превладавања наслеђених заосталости најразличитијих врста и боја, да нема за циљ разрешавање неких природних, неизбежних, незаобилазних тешкоћа читавог досадашњег друштвеног кретања. У ствари, потребу за тим променама, као и њихов правац и обим, изазива и одређује само и једино једна националистичка заслепљеност која је последњих година код нас узела застрашујуће размере, само и једино један насртљив национализам који све више ужива не само право грађанства већ и привилегован положај, а који олако узима да су искључивост, мржња и кривотворење прави и најбољи начин националног потврђивања.
Нема потребе да се овде нагађамо да ли нестрпљење и нетрпељивост код оних који ове промене данас захтевају долазе отуд што они добро знају шта тиме добијају, односно да ли збуњеност, нелагода и оклевање код оних којима се те промене натурају долазе отуд што они тачно знају шта тиме губе. Сасвим је могућно да је знање оних првих много темељније него знање ових других, мада то не мора да значи да је и утемељеније. Али на страну сва та нагађања.
У садашњој ситуацији, изгледа да је најбоље никог не сумњичити и никоме ништа не подметати, већ само трезвено и разложно показати о чему се овде, заправо, ради.
Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице.
Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да би смо у следећој, такозваној другој фази промене имали још шта да приведемо крају. Треба бити начисто са тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи.
Што се мене лично тиче, морам да признам да жалим што је до тога дошло.
Али не пада ми ни на крај памети да се залажем за спасавање по сваку цену нечега што се не може спасти и што, како испада, у оваквом виду или привиду није ни вредело стварати. Поготово жалим због тога што нас овај процес враћа далеко унатраг, у прошлост, на питања наших очева и дедова, на питања која историјски више нису и не могу бити наша. Одбијам да прихватим национално и државно опредељење као основно, најважније, најсушаственије људско опредељење. Ни национално питање ни питање оснивања државе немају више епохалну важност. То нису битна питања нашег времена, упркос томе што их једно злосрећно настојање тако упорно повампирује у нашем простору.
слаба Србија, јака Југославија
Има нечег увредљивог и недоличног у томе што смо данас сви ухваћени у мреже национализма, што данас сви морамо да се бавимо оним што није и не може бити наша главна, а камоли једина преокупација. У времену у коме живимо има тежих, озбиљнијих, далекосежнијих питања од ових која су наједном постала толико важна. Под притиском онога у шта нас други гурају, немамо више могућ ности ни да слободно дишемо, и нисмо више у стању да се суочимо с оним што је битно. Жалосно је да је баш у Југославији национално питање поново постало тако акутно, будући да је највећа несрећа у нашој недавној прошлости била последица управо бесомучног националистичког дивљања. Као што је не мање жалосно и то да данас сви морамо да учествујемо у обнављању и учвршћивању државе, пошто смо претходно дозволили да нас тако дуго заваравају тиме како је на дневном реду историје управо њено одумирање.
Али ако не можемо да се отресемо од онога што су нам други натоварили на плећа, ако већ морамо да мислимо и говоримо о националним и државним стварима, ако већ морамо да се национално и државно одређујемо и разграничавамо, онда морамо бити свесни своје историјске одговорности пред народом коме припадамо, онда морамо знати да је за српски народ у овом часу од највеће важности питање његовог идентитета и интегритета, дакле питање његовог политич ког, његовог државно-правног обједињавања.
Далеко од тога да можемо бити задовољни тиме како данас ствари стоје у земљи која се налази на својој последњој раскрсници. Ни садашњи положај српског народа није никако добар, а не само онај у којем би се он нашао у случају предложених промена. И то не само због тога што је српски народ данас тако немилосрдно и неправдено оптужен за централизам и унитаризам претходног периода. Као да је централизам у било ком погледу погодовао српском народу, као да тај централизам није био заведен, између осталог, и зато да би се спречило постављање питања националне одговорности за геноцид који је за време другог светског рата извршен над српским народом! Много је важније указати овде да се српски народ већ сада налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији, тако да је предложена уставна промена, у крајњој линији, уперена против његових најдубљих животних интереса. Крајња консеквенција те промене била би његово потпуно дезинтегрисање.
Очигледно је да границе данашње СР Србије нису никакве, ни националне ни историјске, границе српског народа. Уопште узев, границе свих садашњих република у Југославији имају условно значење, оне су више административног него политичког карактера. Неприкладност, произвољност и неодрживост тих граница постаје очигледна онда кад се оне схвате као границе националних држава. Ни за једну републику у Југославији, изузев, можда, Словенију, постојеће границе нису адекватне, а поготово не за Србију. Треба ли уопште да вас подсећам на то да изван уже Србије живи око 40% Срба, или готово колико и Хрвата у СР Хрватској, односно колико има Словенаца, Македонаца и Муслимана заједно? У тренутку када је силом прилика доведен до тога да треба да поново успоставља своју националну државу, може ли српски народ да буде равнодушан према својим многобројним деловима изван садашњих граница СР Србије? Није нимало тешко увидети да се већ и у садашњим условима српски народ налази у неравноправном положају према другим народима у Југославији. Као што је добро познато, изван граница Србије српски народ живи у још четири од пет преосталих република. Али ни у једној од тих република он не може да живи својски.
У СР Хрватској и СР Македонији српски народ нема никаквих посебних Уставом загарантованих права на национални живот. Та права му нису дата с на изглед умесним и безазленим образложењем да му нису ни потребна, будући да су Срби у Југославији народ, а не национална мањина, односно народност у смислу садашње терминологије. У СР Босни и Херцеговини, иако чини већину становништва, српски народ фактички нема могућност ни да се служи својим ћириличким писмом, што је само један од спољних знакова његове издвојености из целине националне културе којој припада. А у СР Црној Гори српски народ нема право ни на властито име, или се бар то право оспорава онима, никако малобројним, Црногорцима који се осећају Србима.
етнички састав СФРЈ по попису из 1981.
Уставне промене које нам се данас стављају у изглед могу само још да погоршају овај ионако незавидан положај српског народа. У границама садашњих република, уколико се оне претворе у државне, Срби би имали само две могућности: да помажу у остваривању туђе националне државности (хрватске или македонске), или да иживљују неку своју регионалну државност (црногорску или босанско-херцеговач ку). Можемо ли мирне душе прећи преко тога, можемо ли сматрати да нас се то уопште не тиче, можемо ли се заваравати тиме да ће се то већ некако решити само од себе? Ово питање се поставља утолико пре што је непобитна чињеница да је СР Србија учинила највише да на својој територији омогући несметан национални живот припадницима свих народности којима је до таквог живота стало. У СР Србији живи процентуално мање Албанаца него у СР Македонији, па ипак су Албанци само у Србији добили аутономну покрајину у којој су се Срби нашли у подређеном положају према њима.
Очигледно је да је стварање националних држава у земљи у којој ниједна од постојећих република, изузев једне, СР Словеније, није национално хомогена, крајње озбиљан и сложен подухват. Многонационалност Југославије не значи просто то да у овој земљи живи више народа, већ да су ти народи међусобно измешани, испреплетани, судбински повезани. Баш због тога што су многи његови делови раштркани по свим југословенским крајевима, српски народ је одувек био много више заинтересован за Југославију него било који други народ у њој.
Нажалост, најчешће на своју штету. То данас треба гласно рећи. Још за време Првог светског рата српски народ је недвосмислено показао да му је пре свега стало до заједничког живота с другим јужнословенским народима на које је историјски упућен. Великодушно је одбацио Лондонски пакт, који му је нудио могућност стварања Велике Србије, баш као што је после Другог светског рата достојанствено прешао преко страховитог злочина који је над њим почињен.
Више него било шта друго, данас је неопходно отрежњење српског народа од заблуда прошлости. Да би могао да преживи сва данашња искушења, да би могао да се одржи усред бујице у коју је гурнут, српски народ мора да се окрене себи, мора почети да се бори за свој опасно угрожени национални идентитет и интегритет.
То је основни предуслов његовог даљег историјског самопотврђивања.
Према томе, не треба расправљати о поднетом тексту уставне промене, нити се бавити његовим језичким исправљањима и дотеривањима, већ треба тражити, треба захтевати, треба се залагати за доношење неких других, озбиљнијих, одговорнијих, историјски заснованијих решења.

Михаило Ђурић


Извор: Херетикус

ПРЕМИНУО АКАДЕМИК ПРОФ. ДР МИХАИЛО ЂУРИЋ

IN MEMORIAM академик проф. др Михаило Ђурић (22.8.1925. - 26.11.2011.)

Удружење студената Номоканон са жаљењем је примило вест о смрти једног од највећих српских правника и интелектуалаца друге половине 20. века, уваженог професора, који је својим личним и професионалним делом дао будућим генерацијама правника и Срба пример бескомпромисне, достојанствене и доследне борбе за истину, слободу и правду. Овом приликом као знак подсећања на визионарство овог великана правне науке у Срба, објављујемо инкриминисани текст ,,Смишљене смутње", због кога је прогањан од комунистичких власти и 1973. године удаљен са Универзитета, судски гоњен и осуђен на две године строгог затвора. Нека је вечни покој души уваженом професору и великом човеку Миахаилу Ђурићу. Слава Му.

среда, 23. новембар 2011.

СРБИН - ИЛИ ЈЕСИ ИЛИ НИСИ!

Има једна изрека у куварству – реци ми шта једеш , па ћу ти рећи ко си! Иста би се могла применити и на религију – реци ми шта празнујеш , па ћу ти рећи ко си! Већ годинама и пре доласка комунистичке власти, под утицајем европских „пријатеља“ Србима је наметнут велики број празника које народ потпуно несвестан њиховог значења и дан данас слави. Свакако један од најпознатијих и највише слављених празника у свету и у Србији јесте Први мај. Прослављан као празник рада. Потурен од стране комунистичке власти као празновање радничких устанака. Међутим Први мај има дубље корене, односно дан који ми празнујемо као празник рада се назива такође и „Валпургијска ноћ“. У немачком народном веровању те ноћи се вештице скупљају на Брокен планини и саветују са својим Боговима. Тај дан је један од најзначајнијих сатанистичких празника који, нажалост ни у нашој земљи не пролази без људских жртвовања и окултистичких ритуала.

Још један празник који у нашој земљи се масовно слави јесте и такозвани „Дан заљубљених“ или Валентино, католички празник Св. Валентина који је својом масовношћу и захваљујући површном српском становништву којем је све туђе и боље, потпуно бацио у сенку Св. Трифуна кога СПЦ прославља истог дана.

Да жеља за европским прелази границе свих моралних норми једног православца показује и то да је у нашој северној покрајини већ пар година датум јесењег распуста померен на тај начин да пада управо на католички празник Све Свете, који најављује вече пре односно Ноћ вештица.

Празник који се иначе до скора празновао искључиво у католичким земљама у Србији је наизглед дочекан са великом радошћу. Већина градова наше северне покрајине је нажалост прихватила овај празник у рангу каквог националног, државног или међунардног празника. Самим тим што смо сведоци тихог распада наше државе и свакодневним гестовима познатих аутономаша, овај гест од државе не би смели посматрати као какву случајност.

И нажалост ни то није све. Обичаји који прате овај празник су до те мере завели српски народ па га заједно са осталим нацијама и сами Срби прослављају, организујући у многим градовима Војводине већ традиционалне маскенбале за ноћ вештица. Српска деца која су се до пре само пар година радовала Божићу сада са усхићењем облаче маске и иду од врата до врата тражећи слаткиш, ни не сањајући да под наговором својим површних родитеља одају пошту и прослављају самог ђавола.

Као што напоменух, осим родитеља, главни иницијатори ове подметачине православном српском народу јесу школа и држава која је празнику, поклапајући га са распустом и тиме га незванично проглашавајући покрајинским празником, дала до значаја.

Иначе по Википедији порекло овог празника датира још од аничке келтске светковине „Самхаин“. Келти који су живели на просторима данашње Ирске, славили су нову годину првог новембра а ноћ пред нову годину славили су „Самхаин“. Веровали су да се тада духови враћају на земљу узрокујући проблеме и уништавајући усеве. Келтски свештеници су градили огромне ломаче где су се људи окупљали како би спалили усеве и животиње као жртве келтским божанствима. И током прославе носили су костиме углавном од животињских глава и коже.

Значи осим што славимо католичку Нову годину 31. децембра, наш народ у свом општем незнању прославља још једну паганску, клањајући се многобожачким идолима, односно у православљу демонима.

Наша јединственост се огледа у томе што славимо две Нове године! Прву 31, децембра по новом календару и Српску Нову годину по старом календару 14. јануара. Осим ове чињенице , ми за разлику од осталих Хришћана Нову годину славимо пре Божића. Тако да нам та најлуђа ноћ коју већина Срба дочекује уз литре алкохола, славећи по ресторанима и кафанама уз прасетину, јагњетину, голишаве певачице и остале мрсне ђаконије, пада управо у последњој недељи Божићног поста, и то у оној недељи када би требало да је пост најстрожији.

Осим тога што прославаљамо католичку Нову годину ми смо усвојили још један њихов обичај а то је кићење јелке. Па поред две Нове године, наш народ у свом жалосном незнању слави и два Божића. Наиме значење које има дрво јелке код Католика која се кити искључио на Бадње вече, код нас исто то значење има Бадњак. Самим тим ми за Нову годину славимо католички Божић китећи јелку а седам дана касније свој православни доносећи дрво Бадњака у кућу.

Међутим чак ни ту није крај њихових подметачина а нашег прихватања. Да крај комунистичке ере није ни на видику показује једна прилично тужна чињеница. Деда Мраз! Скоро сва деца на свету а самим тим и у Србији знају за Деда Мраза, дебелог, брадатог човечуљка у црвеном оделу који доноси поклоне. Нажалост јако мали број деце и то тек кад одрасту сазнају да је управо тај Деда Мраз православни светитељ Св. Николај чудотворац, коме је група комунистичких атеиста затирући православље одузела улогу коју је некад имао за сву православну децу на свету дајући је измишљеном лику из рекламе за Кока- Колу!

Поражавајуће је сазнање да милиони деце широм света сваке године уместо да се помоле Св . Николи, шаљу писма једном сатанистичком идолу.

Маскенбали, јелке, католичке нове године, ноћи вештица и брадати дебели ликови у црвеним оделима јесу само светлуцави примери лажног сјаја којем хрли наш напаћени народ у свом свеопштем незнању. Жалосна, илузорна кампања која се намеће путем бљештавила да се изгуби и истреби сваки траг наше савршене и предивне православне вере! Пут којим нас воде а који од нас ствара пагане и мултипрактик вернике.

Оно што празнујеш то си! Божић, Српска Нова година, св. Трифун, Детињци, Материце, Оци, Туциндан, Св. Никола и још многу српски празници који са собом носе јединствене обичаје које нипошто не смемо заборавити, заменити, нити их се стидети. Ако си Србин то ћеш славити јер то те чини оним што јеси!

Весна Веизовић

петак, 18. новембар 2011.

ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ ИЛИ О (НЕ)НАЦИОНАЛНОЈ ЕЛИТИ БЕЗ ХРАБРОСТИ


Давно је још речено да не постоји врлина за коју се може рећи да је неипсравна јер не припада времену. Разлог је једноставан и лежи у чињеници да врлина у себи не садржи релативност и променљивост већ напротив универзалност и постојаност. Стога није битно да ли се ради о 5. или 21. веку. Једном исказана врлина остаје да постоји као водиља будућим поколењима. У ово савремено време страдања када ношење врлине у себи све више представља терет за уклапање у савремене животне токове, који управо као такви подразумевају одрицање од системских вредности нашег народа, без којих се са друге стране не бисмо одржали као компактна државотворна целина на овим нашим балканским просторима, оваква једна мисао о постојаности врлине храбри сегменте нашег друштва који нису дозволили да им се наметну све лажне поделе, а истовремено да забораве ону једну једину поделу-на људе који воле своју отаџбину и оне друге који немају шта да воле.
Многи би рекли да одавно Србија није имала толико мало одговора на питања која се пред њу постављају. Ја бих рекао да Србија никада није ни живела овакав период у коме је забрањено чути поједине одговоре на та иста питања. Некада су се одговори чули па макар и из тамнице, а данас ни не знамо колико заиста има невиних у њима. Некада је истина била неопходност, а данас је нужност и о њој се говори само када то некима одговара, зато што боли, али не оне који су сиромашни и гладни него оне који те исте сиромашне и гладне не хране јер су им само као такви потребни. Ми смо држава у којој одговоре на питање о сиромаштву дају они који се баве политиком ради богаћења. На питања о војсци одговоре дају они који је нису ни служили. На питања о породици одговоре дају они којима је породица реч, а не циљ, односно средство за самопромоцију, а не смисао живљења. На питања о пољопривреди одговоре дају они који никада нису имали ниједан жуљ на руци, о правди говоре они који су побркали термин правде и „кривде“, док одговоре из области економије дају они за које је домаћинско пословање упадица у српском језику, инострана флоскула. Због чега је то тако? Једноставно, тако је лакше, једноставније и погодније. Да ли ико може да замисли како изгледа став ратног ветерана са Кошара по питању служења војног рока и да ли би данашњи Срби били у стању да тај исти војни рок служе? Не је позитиван одговор на оба питања, а у свему томе је лакше да се тај ратни ветеран ни не чује, а да о Косову причају „цивили“. Реч ратног ветерана је пут којим се ређе иде, а бити на том путу је дефиниција храбрости. Имати четворо деце уместо делити летке о породици, такође представља тај пут и бочни ударци који се тада примају долазе са обе стране, како од оних који имају отаџбину, а која се не зове Србија, тако и од они који Србију сматрају својом отаџбином али би је радо мењали за неком другом земљом.
Срећом па одавде произилази да Србија ипак има оне који ходање тим путем сведоче својим животом и примером, који су со у чорби српког друштва. И јасно је да у тој чорби не може свако да буде со, односно да мора постојати сој и „несој“, али је проблем када се „несој“ накупи. Још већи је проблем када „несој“ садржински себи припише одређену вредност, када самопрокламовано одређени појам са смислом прикачи за себе па тако себе назове елитом неког друштва, што се управо дешава у Србији. Да би неко био елита, он о томе мора да сведочи својим радом, делом и животом, а да би био национална елита он мора да своје дело, рад и живот подреди свом народу и отаџбини. Зато национална елита никако не може бити неко из Фонда за хуманитарно право или „новинарка под утиском“, као што то не може бити неко ко без осећаја припадности свом народу покушава да се уз помоћ тог истог народа избори за своје интересе. О подређености рада, дела и живота тих људи српском народу и држави сувише је и говорити. Зато они никада неће ни чинити националну елиту, а њихова (не)дела, (не)рад сведоче управо о горе наведеној потреби појединих људи да себе етикетирају појмом елита, а да јој суштински не припадају. Национална елита се бори за интересе народа, она је мотор друштва и не постоји „бојно поље“ на коме би тај исти народ напустила. Она није туђа у односу на тај исти народ који њој опет не служи само за понос него и за стид. Она га чини бољим, свестранијим, храбријим, моралнијим, одржава га у тешким временима и у тим тренуцима даје одговоре на суштинска питања. Једном речју држи кормило државе у својим рукама. А да ли ми данас имамо кормилара? Да ли се народ Србије осећа као неко ко је вођен од стране људи који знају пут којим треба ићи или напротив представља скупину појединаца који је вођен од стране људи који ни не спознају свој положај у тој истој скупини? Пре ће бити ово друго, стим да ако на челу народа имамо оне који сами по себи нису свесни свог положаја и улоге, немогуће је онда да и судбина тог истог народа буде срећнија од несретности судбине оних који га воде, а која се угледа управо у томе што ни сами понекад нису свесни неопходности да себе поставе на право место, зарад добробити других. Истовремено проблем је још већи и комплекснији када се зна да је алтернатива самопрокламованој елити управо самопрокламована национална елита која у постојање ових првих види шансу која се опет са друге стране не огледа у борби за отаџбину и народ већ у прокламовању те борбе зарад личних интереса. А њен највећи недостатак је управо то што борбу за Србију не схвата као шансу која јој се пружа, већ напротив као терет ако бисмо то посматрали кроз реално делање, односно као средство ако би се то ценило кроз широк избор онога што се може употребити у личне сврхе. Дакле несој и једни и други далеко од пута којим се ређе иде.
Након свега изнетог треба поставити кључно питање, а то је шта је алтернатива овима двема алтернативама који почетно, наизглед треба да представљају супростављена таборе, а практично потичу из исте кухиње? Неко би рекао да је нема, а ја бих рекао супротно. Можда је нема на телевизији. Њихови представници нам се не смеју са на билбордима, а град није облепљен њиховим плакатима. Али их има у школи, на стадионима, у судницама. Њени представници су обични људи који својим свакодневним животом сведоче о борби за боље сутра. Та борба почиње у кући, шири се на двориште и комшилук, прелази на локално место и на крају се прелива на државу. И тек на крају те борбе ствара се држава, јер ово што ми имамо не може се назвати ни њена лоша копија. Државу ствара државотворна национална елита, и то је оно што оне горе две поменуте алтернативе нису, а истовремено оно што представља њихову супротност и извор њиховог пораза. То је оно што Србији треба и оно што у Србији долази, путем којим се ређе иде. Нека тај пут буде сведочанство другима да знају ко се заиста бори за Србију, за отаџбину....

                                                                              адвокат Владимир Штрбац

ИЗВЕШТАЈ СА СКУПА ПОДРШКЕ СРБИМА НА КИМ ОДРЖАНОГ 17.11.2011. У БЕОГРАДУ

Удружење Жене са Косова и Метохије (ЖеКИМ) је данас у 17 часова на тргу испред споменика кнезу Михаилу у Београду одржало скуп у знак подршке нашој браћи и сестрама на Косову и Метохији. Они од јула стоје на барикадама и бране своје домове, без основних егзистенцијалних услова. И поред потпуне медијске блокаде и заташкавања овог догађаја, код споменика кнезу Михаилу у Београду окупило се око 250 људи, решених да пошаљу поруку из Београда браћи да издрже и да још има људи који прате дешавања и подржавају их. Присутнима се прво обратила једна од чланица удружења, а да би касније говорио и г. Рајко Ђурђевић, драмски писац и публициста.

Ђурђевић је пред окупљеном масом исказао подршку Србима на барикадама и захвалио се свима који су дошли. Након читања извештаја са барикада и захваљивању Русима на помоћи која би требало да стигне у Ниш, позвао је на телевизијски дуел председника Бориса Тадића да му одговори на питање зашто полиција не брани становништво на територији Србије, и колико жртава треба да буде да би они интервенисали?

Скупу је присуствовала и новинар листа „Печат”, Наташа Јовановић, која све време на крајње објективан начин извештава у свом листу о Србима на барикадама.

Након говора припаднице Удружења су отпевале песму ,,Видовдан” и позвале све Србе да им се придруже 26.11. на барикадама. Пријављивање се вршило данас на Тргу, али могућност пријаве постоји и преко е-поште организације (zenekim@yahoo.com) , као и у Сремској улици број 6 где је седиште овог удружења.

Извештај бисмо завршили речима г. Ђурђевића које су постале и поклик окупљених:  ,,Живела Србија! Ширите даље! Без Косова и Метохије ни Србија не постоји, сви треба да будемо сложни у овом тренутку, јер Космет је Српски !”

                                                                                                                  За информативну службу УСПФ НОМОКАНОН
Марко Минић

недеља, 13. новембар 2011.

РАЗМАТРАЊА О ГЕЈ ПОКРЕТУ - ДЕО ПРВИ

Увод

Поново је у нашој јавности било актуелно питање „параде поноса“ и реактивиран проблем „сексуалних мањина“. Насупрот прошлогодишњој паради, овогодишња није одржана из безбедоносних разлога[1]. О правој природи те параде, као и суштини њеног проблема је већ писао госп. Ђорђе Вукадиновић.[2] Његов текст је, са друге стране наишао на одређене критике.[3] Те критике су ме, на известан начин, упутиле ка суштини проблема, који сплетом околности измиче. Наиме, већина разматрања су се тицала односа геј активизма и околности у којима се налази Србија и наше друштво. У том расправама су коришћени разни аргументи и контрааргументи.

Извесни аргументи које је госп. Дикић користио у одговору госп. Вукадиновићу ће бити споменути у овом тексту, али не у облику одговора на његове приговоре тексту госп. Вукадиновића (у ту расправу не желим да се мешам), већ у оквиру теме која произлази из онога што се спомиње у обе расправе. Овде се пре свега ради о суштини самог геј (ЛГБТ) активизма и аргументима које он наводи себи у прилог. Главни проблем је, што геј активизам ситематски брка појмове и противречи самом себи, у својој борби за „еманципацију“. Геј активисти и њихови симпатизери показују непознавање саме суштине друштва, људских права, бркају разлике између приватног и јавног и својим активизмом подривају саму демократију, као и права на које се позивају. Такође, он служи као параван за ствари које излазе из оквира сексуалних слобода. Сам текст се неће бавити расправама о унутрашњој природи саме хомосексуалности, јер за то нема потребе. Он ће покушати да укаже на логичке противречности и последице геј активизма. О чему је овде реч?

Јавно и приватно

Једна од битних и суштинских особина савременог друштва, као и либералног поретка, на који се и сами геј активисти позивају, је лична слобода и немешање државе у приватни живот појединца. Исто тако, важи и немешање приватног живота појединца у функционисање државе. Такође, постоје разлике у доменима. Тако постоји домен приватног живота, као што постоји домен јавног живота. Приватни живот се тиче појединца, јавни функционисања целе заједнице. Исто тако постоји домен личних слобода и права, као и друштвених слобода и права. У ова прва би могли да наведемо права на љубав, слободу избора сексуалних партнера и сл. У ова друга спадају право на рад, социјалну заштиту, право гласа и сл.

,,Једна од битних и суштинских особина савременог друштва, као и либералног поретка, на који се и сами геј активисти позивају, је лична слобода и немешање државе у приватни живот појединца.

Проблем геј активиста је што ова прва изједначавају са овим другим, и претварају домен приватног у домен јавног, истовремено не дозвољавајући било какву јавну критику тог јавног деловања, проглашавајући га нападом на приватно опредељење (хомофобија, напад на сексуалне слободе, напад на љубав). Слобода избора партнера и права на љубав спадају у домен приватности и личних слобода. Претварањем своје сексуалности и љубавних склоности у друштвено-политички покрет, то престаје да буде приватна и лична ствар и постаје јавна ствар.

Бити хомосексуалац је сексуална склоност. Сексуалне склоности су личне ствари појединца, а њихово практиковање спада у домен личних слобода. У те слободе и права, свакако спада и право на љубав. Приватни и љубавни живот човека је ствар, која не треба да се тиче јавности, нити сама јавност сме да оспорава то лично право појединцу. Све док појединац те ствари држи у домену приватности, јавност нема разлога да оцењује његове склоности, а свако кршење тог правила је кршење закона као и основне пристојности. У личне слободе спада практиковање личних склоности, које врло често могу бити противречне са стандардима пристојности и укуса друштвене већине.

Тако неко може, нпр. да се шета го по свом стану, да хода четвороношке или да лаје, уколико му то чини задовољство и ћеф (што је његова лична слобода), али уколико то исто ради у јавном простору, не треба да се чуди ако то изазове реакције публике, чак и насилне. Својим изношењем из приватности облика понашања које јавност сматра за скарадно и бизарно, он је своју приватност учинио објектом јавне процене, критике па и поруге. Иако таквим понашањем, он директно не угрожава ниједног појединца у друштву, он директно напада појам јавне пристојности, радећи противно правилима друштвених конвенција и стандарда, које су неопходни ради функционисања самог друштва. Пошто је своје приватно понашање, које није у складу са друштвеним нормама и већинским укусом изнео у јавност, да ли онда он има право да се брани од реакција друштва, тиме што друштво оптужује да му ускрађује личне слободе? Наравно да не. Претварајући своје личне слободе у јавну ствар, он нема право да ускраћује право саме јавности да га осуђује, кријући се иза појма личних права, које је управо злоупотребио за јавну друштвену промоцију свог приватног понашања.

Потпуно исто важи и за геј покрет. Сваку критику јавности, према јавној промоцији свог сексуалног опредељења, они проглашавају за „напад на љубав“. Тако и у нашем случају, кад су организатори овогодишње отказане „параде поноса“, упркос полицијској забрани јавних окупљања, направили краткотрајни скуп у центру Београда и скандирали: „Љубав је људско право“.[4] Оно што су они скандирали нико не спори, а љубав заиста спада у лична права и слободе. Право на љубав је лично, а не друштвено право. Дакле, претварањем своје приватности у друштвено-политички покрет, немају права да се крију иза појма личних права, када тај активизам неко критикује или жели да га спречи. Због тога што личне слободе нису исто што и друштвене слободе, они изводе наопаки закључак да друштво стога дискриминише њихов слободан избор.

Понашање које противречи систему вредности једног друштва, ствара реакцију од самог друштва, које врло често зна да буде,нажалост, насилно.

Наиме, када неко од приватне ствари прави јавни покрет, јасно је да не жели само да се задржи на личним слободама (које већ има), већ да те личне слободе и избори добију јавно признање и подршку, без обзира на то колико су у противречности са системом вредности самог друштва. Такав активизам нема за циљ прилагођавање приватног избора јавном систему вредности, кроз разне степене дискреције, већ очекује прилагођавање јавног система вредности приватном избору тих активиста, кроз захтев за дискрецијом друштва према њима. На неки начин имамо потпуну иверзију система вредности и правила опхођења. Истовремено, такав покрет унапред не жели да трпи било какве критике јавности, покушавајући да изазове осећај кривице у јавности непрестаним позивањем на лична права (које нико не доводи у питање).

Оно што је овде суштинско је позивање на ствари које сви подржавају (као право на љубав, личне слободе), да би се кроз њих протуриле ствари које са овим немају везе и које подривају саме основе друштвеног поретка. На сваки отпор друштва настојањима за измену основа самог тог друштва, геј организације то друштво оптужују за подривање ствари са којима се оно слаже (лична права и слободе), али које немају везе са оним што геј организације заиста раде. Тиме се врши веома лукав спин. На основу тог спина, у коме геј-активистичка страна себе ставља на пиједестал вечите жртве и моралног савршенства, она може да поставља бесконачну листу захтева и ултиматума, при чему нико не сме да им се одупире или протествује, да им не би налепили етикету „хомофоба“, „фашисте“ или „противника људских права“.

Као што смо рекли, бити „ЛГБТ“ или хомосексуалац је сексуална склоност, која спада у домен личног живота и личног избора. Са друге стране, бити геј активиста, који има листу револуционарних захтева према држави, јесте ствар јавног и политичког живота. Било каква критика или чак напад (ма колико био за осуду) на њих, не спада у хомофобију, јер се ради о нападу на друштвено-политичке покрете, које имају јасну намеру превредновања система вредности; не на хомосексуалце као сексуалну склоност. Иако су им сва лична и друштвена права обезбеђена законом, геј активисти настављају са захтевима држави и друштву. Јавне манифестације личног опредељења се, јасно врше не ради пропагирања већ постојећих слобода, већ ради утицаја на само друштво. Пошто смо видели како геј активисти систематски бркају и злоупотребљавају домене јавног и приватног, можемо видети како бркају и злоупотребљавају друге појмове.

Наставиће се...
                                                                                                 
Петар Анђелковић

МАНТРА О ПОГРЕШНОЈ ПОЛИТИЦИ

Што мања Србија, то боља Југославија
Кад год се у последњих десетак година у домаћим медијима и домаћој јавности уопште помињу ратне деведесете, имамо прилику да чујемо папагајско понављање приче о „погрешној политици” коју је у то време водила власт тадашње СРЈ и Србије. У томе се готово сви слажу, којој год политичкој опцији припадали. Ако не сви, онда убедљива већина. Толико пута понављана, прича о погрешној политици је постала згодна мантра за дневнополитичку употребу. Нажалост, још увек нисмо као држава и народ направили једну пажљиву и детаљну анализу онога што се заправо догађало и извукли неке закључке.
            Једна ствар је неспорна-политика која не даје резултате јесте погрешна. Међутим, питање око кога се ломе копља је: Шта се све подводи под погрешну политику? Да ли ћемо се задржати на методама који су коришћени приликом покушаја остварења одређених политичких циљева, или ћемо једну страну прогласити кривцем и све што је долазило с њене стране подвести под „погрешну политику”? Ако усвојимо првопоменути приступ проблему, он ће нам омогућити да увидимо где су биле грешке наших политичких и војних руководилаца и шта је то што је тада наша елита погрешно радила и због чега смо данас као народ у ситуацији у којој јесмо. Такав приступ би несумњиво омогућио избегавање прављења сличних грешака у будућности. Ако се усвоји другопоменути приступ, добијамо једну идеолошко-политичку мантру која може згодно да послужи да дискредитујемо и жигошемо политичке противнике. У Србији се данас све ради у дневнополитичке сврхе, тако да је разумљиво што је овај други приступ доминантан. Нормално, против тог медијски наметнутог приступа се јавља крајња опозиција, они који сматрају да нам је за све неко други крив и да су нам руке биле везане, што је такође лоше, јер онемогућава да се ствари сагледају у правом светлу.
            Рашчланимо мало проблем. Према најгласнијим представницима  еврореформистичких, атлантистичких и неотитоистичких структура, сваки потез  који су Срби на челу са својим руководством деведесетих година направили у време распада југословенске државе и сваки српски политички захтев је погрешан. Дивљачки национализам се буди доласком Милошевића, тада српски народ креће у освајачке походе, у агресивни  рат против дојучерашњих братских народа, читав план укључује геноцид и уништење истих. Претходно је цео овај пројекат идејну потпору добио у Меморандуму САНУ из 1986. Велике силе интервенишу, сукобљавамо се и с њима, због чега нас сустиже праведна казна у виду бомбардовања 1999. Ово би, у кратким цртама, била обележја дискурса који данас покушавају да наметну поменуте структуре. Циљ је да се Срби, заједно са својим руководствима-руководства Србије, Црне Горе (у то време), Републике Српске и Републике Српске Крајине-поистовете са нацистичким агресором из Другог светског рата. Треба нам наметнути колективну кривицу, како бисмо се добровољно одрекли неких легитимних политичких циљева у будућности. Главне тезе мантре о погрешној политици су следеће: неупитна теза о (велико)српској агресији, идеја о остварењу права на самоопредељење Срба из БиХ и Хрватске је злочиначка и за ове потребе се назива великосрпска идеја, рат је започет српском иницијативом и због набујалог српског национализма, јер су се остали уплашили истог, па су њихови национализми само реакција на српски. Уопште, све што има префикс српско, а тиче се периода 1987-2000, треба да буде синоним за зло или злочиначко.    
Да ли је све баш тако? Да ли су искључиво Срби криви за распад СФРЈ? Да ли је борба између Срба и осталих борба између зла и добра и да ли се један грађански рат уопште може тако представити?
            Хајде да покушамо да дамо одговоре и да срушимо ову мантру. Нека прво питање буде: Да ли је пробуђени српски национализам узрок или последица? Комунистичка формула за Југославију гласила је: слаба Србија-јака Југославија. Српски народ у Југославији једини је живео подељен, под влашћу више покрајина и република. Права новостворених нација после Другог светског рата остварена су на уштрб српског народа. Ниједна верска заједница није прогањана као Српска Православна Црква. Зарад мира у југословенској кући, покушало се са релативизацијом злочина Павелићевих усташа кроз изједначавање њих и ЈВуО, као српског и хрватског пола истог зла.
             Чак се може повући и својеврсна паралела између тадашњег и садашњег стања кроз следећи пример. Тада је, зарад изградње братства и јединства, српском народу такође наметана колективна кривица, кроз причу о Краљевини СХС/Југославији као „тамници народа”, а Краљевина СХС/Југославија је представљана као резултат хегемонистичких циљева српске елите. Данас су заговорници наметања мантре о „погрешној политици”(са почетка текста) углавном редом сви евроунијатског и евроатлантског опредељења. Они такође истичу да зарад уласка у породицу европских народа српски народ мора да доживи катарзу кроз прихватање тезе да је агресор, самим тим и тезе о колективној кривици.
 Кренимо негде од почетка. Притиснуто партикуларистичким тенденцијама републичких руководстава, а и хрватским национализмом исказаним кроз МАСПОК почетком седамдесетих(иза кога је иначе стало хрватско републичко руководство), југословенско руководство 1971. усваја уставне амандмане на Устав 1963., а касније и нови устав 1974., који је отворио пут распаду СФРЈ. Они који су се томе супротставили и критиковали таква уставна решења, уклоњени су са својих позиција у класичној комунистичкој чистки. Поменимо узгред да су то били професори Београдског универзитета[1]. Србија је коначно разбуцана и сведена на преткумановске границе. У предвечерје распада комунистичке Југославије, у дому „Ватрослав Лисински” на скупу ХДЗ-а 1989. године, Фрањо Туђман говори како је Независна држава Хрватска била „израз повјесне тежње хрватског народа за самосталном државом”. После прославе Видовдана на далматинском Косову пољу у близини Книна, неколико Срба је ухапшено (међу њима и један православни свештеник), а раније је претучен српски песник Здравко Крстановић из Сплита. Због овог догађаја, као и због медијске хајке на академика Јована Рашковића, код хрватских републичких власти протестовала су српска културна удружења[2].
Албански национализам избија одмах након Брозове смрти захтевом за „Републиком Косово”. На Косову и Метохији су учестали напади на српски живаљ од стране шиптарских екстремиста. Један од свакако најбруталнијих је био онај средином осамдесетих, када су Србину Ђорђу Мартиновићу шиптарски насилници набили стаклену флашу у утробу кроз анални отвор. Ђорђе Мартиновић је имао више операција и једва је преживео. Цео случај је под утицајем Станета Доланца, тадашњег савезног секретара унутрашњих послова СФРЈ и шефа КОС-а, заташкан и још је покушано да се представи да је овај несрећник то сам себи урадио при некаквом егзибиционистичком хомосексуалном чину![3]
Алија Изетбеговић обајвљује 1969-70 „Исламску декларацију”. Овај документ представља један револуционарни проглас упућен свим муслиманима са идејама како да исламски народи дођу до препорода и напретка. На почетку да се каже да су већина идеја изнетих у тексту легитимне, по уверењу аутора ових редова. Осим неколико редова, где се се говори о супериорности ислама над хришћанством. На пример:„Када ислам на релацији човјек-свијет не би полазио од човјека, он не би био религија, када би остао на томе, он би био само религија и представљао би једноставно понављање Исусовог учења о иеалу и вјечном дјелу човјековог бића”. Босна и Херцеговина се у овој декларацији не помиње. Међутим, идеје изнете у тексту јасно упућују муслимане да се окрену искључиво себи. На  конкретном плану, у тадашњој Југославији, то значи да се на један увијен начин форсира један партикуларизам побуђивањем муслиманске самосвести. У тексту се на више места спомиње да муслимани не могу да живе ни у једном друштву које није уређено према начелима ислама. Чак се на једном месту дословце каже:„Нема мира ни коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција”. Изетбеговић је од стране комунистичког режима осуђен 1983. због  „напада на социјализам и жеље да се гради исламска држава у Босни”[4].
Крајем осамдесетих, у словеначким листовима „Павлиха” и „Младина” појављују се шовинистички написи и текстови о Србима. На насловној страни „Павлихе” излази наслов:„Срби, добродошли на врби”, а у „Младини” читав текст који говори о томе како је тобоже у Србији обичај да се женској деци обрезују полни органи. Такође, словеначко руководство подржава лажни штрајк шиптарских рудара са Косова и Метохије, а претходно хапси православне свештенике и забрањује скупове Срба са Косова и Метохије[5].
Све описано дешава се хронолошки пре или у време покрета Срба са Косова и Метохије крајем осамдесетих, пре или у време фамозног Милошевићевог говора на Газиместану 1989, пре оружаних сукоба 1991-95, а углавном све независно од некакве српске акције. Стога не стоји да су остали били уплашени српским национализмом, јер поменути потези и поменуте активности не могу бити акти неког ко је уплашен на било који начин.
Чувени Меморандум Српске академије наука и уметности из 1986, иначе незавршени документ, само је указао на политичке, друштвене и економске проблеме у тадашњој СФРЈ и на подређен, а понекад и заиста тежак(на Косову и Метохији) положај СР Србије и српског народа у оквиру тадашње заједничке државе. То није никакав националистички манифест, јер је евидентним проблемима прилазио са доминантно југословенског становишта, са јасном намером да се учине неопходни кораци не би ли се сачувала Југославија. Истина је да се говори о поправљању српског положаја и по цену крупних политичких последица, али само ако не буде могуће другачије. То се наравно на идеолошкој равни није свидело тадашњем комунистичком руководству, па је документ анатемисан као анти-албански и анти-социјалистички. Касније је од заговорника мантре о погрешној политици  проглашен за документ који је, прокламујући великосрпску идеју, пружио идејну основу српској агресији на околне народе. Пре ће бити да је овај документ једна избалансирана, али закаснела реакција на оно што се деценијама одигравало у социјалистичкој Југославији[6].
Као што се да видети из приложеног, пробуђени српски национализам је појава поникла пре свега из лошег положаја српског народа у Југославији, у смислу остварености, односно неосварености, политичких права српског народа као колективититета, (једино) његовог разбијања у више територијалних ентитета и константним ударима на српски национални идентитет. Бићемо поштени, па ћемо рећи да су у раду на сопствену штету предњачили српски комунисти. Такође, видимо да се српски национализам буди после хрватског и албанског национализма и после особеног муслиманског(бошњачког) на верској основи. Дакле, српски национализам не може никако да буде узрок зала на овим просторима крајем 20. века. Он, као и остали национализми, могу да буду једино продукти погрешне политике југословенске комунистичке елите. Такође, видимо да српски национализам и временски наступа након сличних појава међу неким другим народима, тако да никако не може да буде узрок истих, ако се погледа кроз призму правила елементарне логике.
У оквиру мантре о српској погрешној политици постоји још једна погрешна теза када је српски национализам у питању. Она гласи да појава Слободана Милошевића на политичкој сцени пали националистички пожар, што је нетачно. Једино што је тачно је да је Милошевић касније, вероватно када је спознао да га то може винути у неслућене политичке висине, узјахао на талас српског националног незадовољства и то искористио углавном у личне сврхе.
Оно што је кључно у мантри о погрешној политици је теза о великосрпској агресији на Словенију, Хрватску и Босну и Херцеговину. Прво и основно питање је: Како грађански рат може бити агресија? Кад је случај Словеније у питању, како може једностраним актима дотадашњег републичког руководства да се мења државна граница[7]?! Обавеза војске углавном по сваком уставу на свету гласи да је њена функција да заштити уставни поредак, што никако не искључује силу, будући да је војска као институција у ствари легализована сила.
Кад су у питању Хрватска и БиХ, ситуација је још комликованија. Ако причамо о српској агресији, испада да су Срби из РСК и РС извршили агресију сами на себе. Ту се оправдано могу поставити и друга питања. Како Хрвати и Бошњаци-муслимани имају право на самоопредељење, а Срби немају?! Ово због тога што по међународном праву право на самоопредељење имају народи, а не различите територијалне јединице. Због чега је и по ком основу Хрватска усвојила устав у коме је, супротно савезном уставу, Србима укинут статус конститутивног народа? Како се може говорити о агресији на суверене државе, када, у време интервенције ЈНА и стварања српских слободних територија са својим војскама, ни Хрватска ни БиХ по међународном праву не испуњавају услове да би се могле сматрати државама?! Појам државе, по међународном праву, чине становништво, територија и суверена власт[8]. Из овога се јасно види да у време проглашења независности Хрватска и БиХ својом сувереном влашћу не контролишу територију коју сматрају својом државном територијом, што посебно важи за БиХ.
криви за све и свја, одувек занавек
Када се ради о Косову и Метохији, мантраши стоје на јасним позицијама. НАТО алијанса је 1999. бомбардовала СРЈ због терора над Албанцима на Косову и Метохији. Непосредан повод је масакр у Рачку када су српске снаге побиле више десетина ненаоружаних цивила. То што је касније госпођа Хелена Ранта у својим мемоарима открила да је под притиском шефа верификационе мисије, Вилијама Вокера, написала такав извештај и да се у ствари радило о сукобу оружаних снага Србије и СРЈ са терористима, то сада ваљда није битно[9]. Поједини чак помињу „српску агресију на Косово”. Како може да се изврши агресија на сопствену територију, вероватно је само њима познато. Наравно, не помиње се, или се помиње врло ретко, активност терористичке ОВК пре НАТО агресије на СР Југославију, а и тад у позитивном контексту вођења ослободилачког рата[10]. Да расветлимо ситуацију, у питању је „ослободилачки”(у ствари класичан сецесионистички) рат који је водила организација финансирана криминалним радњама и који се, поред напада на војне и полицијске снаге СРЈ и Србије, водио и убиствима и отмицама цивилног становништва.
Из ове кључне тезе, дакле тезе о великосрпској агресији, произлази најопаснија тврдња, рекло би се догма, онога о чему говори и наслов овог текста. Пошто су Срби били агресори, стигла их је заслужена казна у Хрватској кроз етничко чишћење. То што су били агресори им у потпуности одузима легитимитет да се и данас, петнаестак година после завршетка оружаних сукоба, изборе за своја политичка права. У Босни и Херцеговини су Срби успели да изборе своја права, стварајући Републику Српску. Пошто су Срби извршили агресију на БиХ (делом ваљда сами на себе, као аутохтон народ у БиХ?!) и приликом тога чинили злочине над Бошњацима-муслиманима, треба им, према гласноговорницима мантре о погрешној политици, одузети Републику Српску, као творевину која је настала на злочину. Када неко од преосталих српских интелектуалаца помене да је већина савремених држава настала на неком облику неправде и злочина(поменимо само бивше колонијалне силе које су вековима тлачиле неевропске народе), ћути се, јер се нема одговор. Када се помене пример Хрватске, ту је ствар јасна, за мантраше су „Бљесак” и „Олуја”, операције хрватских оружаних снага у којима је извршено етничко чишћење српског становништва, само логична последица погрешне политике.
Ова догма-Срби су агресори и злочинци и због тога им је и данас одузета могућност да се изборе за своја колективна права-је најопаснија, јер има далекосежну примену и преко ње се исказују пуни домети мантре о погрешној политици. Тада она са терена ближе историје-анализе грађанског рата у Југославији 1991-95. и агресије НАТО алијансе на СРЈ-прелази на терен политичких актуелности и добија на убојистости. Ову појаву најбоље видимо данас, на примеру српских права у Црној Гори. Наиме, чак и млитав и неуверљив покушај садашње српске власти да, макар и на симболичан начин, заштити права свог народа у Црној Гори наишао је одмах на салву осуда из кругова неотитоистичко-евроатлантске камариле као наставак великосрпске погрешне политике(11)[11]. У случају Косова и Метохије, ова догма такође налази сходну примену. Оно што се данас на Космету дешава српском живљу је само логична последица већ поменуте политике, а било какав, па и само декларативан покушај заштите српских државних и националних права на Космету-наравно-наставак те политике са чим треба хитно да се прекине[12].
            Како рекосмо на почетку, погрешна политика је она која не даје резултате, која не води остварењу циљева. У том контексту говорећи, нека будућа српска политичка елита треба да анализира прво шта се све заиста издешавало бурних деведесетих година прошлог века и, још важније, да да одговор због чега. Који су потези тадашњег руководства и читаве елите утицали да српски народ нестане са претежног дела својих историјских територија?! Да ли су они који су нас водили били дозрели тадашњем политичком времену? Зашто нисмо успели да пронађемо неког озбиљног савезника на победничком западу(победа у Хладном рату и слом СССР-а), ако је евентуално било могуће? Зашто су пуштане разноразне разуларене хорде да у српско име чине злочине и пљачкају за себе? Због чега нисмо имали јасне политичке циљеве, попут наших суседа Хрвата? Зашто смо се ставили у дефанзивни положај и чекали да реагујемо на потезе других? Зашто је дозвољена трговина свим и свачим у рату у БиХ? Када се добије одговор на ова и многа друга питања, добићемо и целу слику о томе у чему се заиста састојала наша погрешна политика. Али то могу да ураде само људи који ће томе прићи са позиција заштите српских националних интереса, а то никад не могу да ураде неотитоисти и аутошовинисти, јер је за њих изгледа свака политика која покушава да заштити српски национални интерес наставак „злочиначке Милошевићеве политике”.
"Злочин" и казна, српски народ у 21. веку
            Проблем је у томе што дискурс неојугословенства и даље доминира српском друштвено-политичком стварношћу, кроз причу о добросуседским односима на путу евроинтеграција. Они који мантру о погрешној политици форсирају су по правилу евроунијате, па због тога имају и доста медијског простора. Причу о добросуседским односима као императиву на путу ка ЕУ заснивају на мантри о погрешној политици, не би ли спровели национално помирење по коминтерновском моделу, што наравно подразумева још једну стигматизацију сопственог народа као агресорског и злочиначког. Остаје нада да ће се то променити сменом политичке генерације, када на сцену ступе људи који буду окренути искључиво Србији и српском народу, који ће нас на прави начин суочити са нашом ближом прошлошћу, не залуђујући и не заносећи се неким преживелим и пропалим идејама.

дипл. правник Никола Цветановић


[1] http://www.nspm.rs/kulturna-politika/mihailo-djuric-trideset-godina-do-pravde.html
[2] Радомир Смиљанић, Превод, полемички коментари и разматрања књиге „Mein Kampf“ Адолфа Хитлера, екопрес 2001, Зрењанин. Полемички коментари 45, 67, 90
[4] Алија Изетбеговић, „Исламска декларација“, 1969-1970., Сарајево
http://sahwa.info/downloads/knjige/bos.historija/Islamska%20deklaracija-Alija%20Izetbegovic/Islamska%20Deklaracija%20%28Alija%20Izetbegovic%29.pdf
[5] Радомир Смиљанић, Превод, полемички коментари и разматрања књиге „Mein Kampf“ Адолфа Хитлера, екопрес 2001, Зрењанин. Полемички коментари 38,60,90, 91
[6] Меморандум САНУ: http://sr.wikisource.org/sr/Memorandum_SANU
[7] Устав СФРЈ из 1974., члан 5 став 3. http://sr.wikisource.org/sr 
[8] Смиља Аврамов, Миленко Крећа, „Међународно јавно право“, Савремена администрација АД, 2001, страна 75
[10] http://www.youtube.com/watch?v=9VdSwXoT76Q

среда, 09. новембар 2011.

ПРЕЋУТАНИ ЕКСТРЕМИЗАМ-ГАЈЕЊЕ ЦРВЕНЕ ЗМИЈЕ У НЕДРИМА


Тема екстремизма поред своје заступљености у научним круговима који о њој расправљају заступљена је и у лаичким круговима. Наравно приступ је другачији. Оно што им је заједничко јесте то да и на један и на други круг оних који о екстремизму у друштву полемишу у доброј мери утиче политика. Како и у (псеудо)интелектуалним круговима има оних који су острашћени баш као и међу лаицима, сасвим је разумљиво због чега ова тема у одређено време добија на значају. Разлика између ова два круга оних који о овој појави полемушу треба да буде у томе што интелектуална елита или она елита која томе тежи треба да пренебрегне политички утицај како јој припадност или тежња припадности елитном научном сталежу не би била укаљана.

Реч је о недавном актуелизовању питања екстремних организација које са аспекта заступања националистичких позиција представљају трн у оку постојећег система и режима у Србији. Екстремизам као одавно употребљавани појам и за политичку дискредитацију и овога пута је био искоришћен како би се обрачунавало и то институционално са онима који и изван тих уско одређених оквира конкретних организација представљају управо поменути трн у оку данашњег система и режима у Србији. Тачније сви они који имају или теже да у некоме аспекту имају префикс националистички морају се санкционисати јер таква Србија није по мери оних који Србију желе да искроје у складу са својим потребама. Они су наручиоци одела и креатори димензија тог истог одела, а они који наруџбину извршавају само су пуки извршиоци наруџбине.

Од самог почетка ствари су наопако постављене. Наиме читаво тежиште тзв.екстремизма постављено је тако да се њима имају обихватати само десничарске и националистичке организације. Иако они који тежиште у том правцу постављају не желе да схвате да бити политички десно (шта год то значило) или националистички оријентисан није нешто што прети поретку државе и друштва. Али систем и режим врло добро схватају да им поменуте категорије у друштву свакако могу да угрозе климаву столицу и фотељу власти без којих ни систем ни режим не могу да опстану! Баш то и јесте разлог што систем и режим који своје корене вуку још из комунистичког времена, имају за циљ обрачунавања са десним и националним корпусом, па самим тим и схватања својих неистомишљеника пројектују кроз апсолутну одбрану власти и привилегија које су стекли узурпацијом власти 1944. и стварањем једног вирус-система погодног да преживи све новонастале околности, али уз сталну бојазан да им национални корпус такву позицију може да угрози.

Након овога, ваља указати и на једну наизглед споредну последицу коју узрокује управо овај комунистички вирус-система, а то је неговање „опаке левичарске гује у недрима српског друштва” која полако нараста и чека повољан тренутак да смртоносно уједе. Конкретно реч је о деловању анархистичких и комунистичких организација по београдском универзитету најпре, па и шире. Ове организације користе врло радикалне методе за студентске организације у циљу постизања својих политичких циљева. Често се у јавности позива на аутономију универзитета, па и ове организације то радо и често чине, али заобилазе чињеницу да та аутономија подразумева и активно спречавање политичког деловања на универзитету. Анархистима и комунистима лицемерје је основна особина. Најбољи пример тог лицемерја је када се позивају на аутономију универзитета. На њу се позивају само када им се припрети, а када они политички делују ширећи своје штеточинске идеје, онда о повреди и угрожавању аутономије ћуте. Сетимо се само да су они исти који данас блокирају факултете били оптужени пред судом за међународни тероризам, за изазивање опште опасности јер су покушали да „у знак солидарности” запале амбасаду Грчке у Београду, да је та „братија” носила пароле „Смрт држави!” на режимској тзв. Паради поноса, да отворено раде на позивању на рушењу уставног поретка државе истичући и исписујући разне револуционарне пароле по српским градовима и још много тога.

Зло не спава!
Главно питање које се овде поставља јесте да ли су то анархистичке, комунистичке и левичарске организације изузете од важења и примене српских закона?! Друго питање које се намеће, јесте да ли систем заражен комунистичким вирусом систематски помаже и организује овакве структуре које служе како за скретање пажње са важних националних питања, као и за узгајање нових анархо-комунистичких нараштаја?! Симптоматично је да припадници једне анархистичке организације који су били оптужени за учињено дело међународног тероризма остану некажњени за то дело. Иако је било евидентно да иза њих стоји једна анархо-комунистичка организација питање забране исте нико није поставио у јавности, а ни пред Уставним судом! Штавише, тим догађајем данас се нико више не бави. Уставни суд разматра како „десничарске и националистичке организације” забранити и подвргнути закону. Државни тужилац дискреционо процењује ко систему и режиму није по вољи, али ту нигде не сврстава анархистичке терористе. Штавише, на овогодишњем сајму књига у Београду анархисти су имали и свој штанд на коме је јасно било истакнуто да се ради о њиховом штанду, на коме се могло купити разнолико штиво као и литература попут рецапата за заузимање универзитета! И то нико није нигде ниједном речју поменуо, а камо ли поставио као питање на које надлежни треба да дају одговор!

Ствари су више него јасне, те левичарске организације прећутно су подржане од стране система и режима, и зато су заштићене, а свака њихова (терористичка) активност је прећутана или медијски разблажена како се не би дизала велика прашина! А онда под паролом борбе државе са „екстремизмом” прогоне се искључиво српске националне организације.

Јасно је сада зашто се то ради, тј. јасно је да је реч о спреги система и из система изнедрених левичарских организација. Оно што је много важније то је што систем и режим узгајају једну опасну отровницу која, као што већ рекосмо, чека само погодну прилику када довољно нарасте да смртно уједе! Блага или готово никаква реакција државе на активности анархо-комуниста у случају бацања молотовљевог коктела на грчку амбасаду у Београду, затим позив на „смрт држави”, наметнуло је једно питања које и овом приликом постављамо, а то је да ли то што је неко од њих бацио запаљиву флашу на фасаду амбасаде и тако је само угаравио, ослобађа од одговорности, тј. да ли сутра ако би неко припуцао на државне званичнике па их том приликом не погоди и притом нанесе незнатну штету неком околном објекту, није кривично дело, тј. да ли такав један акт учиниоца ослобађа од одговорности?! Да ли ће само бити оштро санкционисани они који успеју до краја у својој терористичкој намери, односно они који успеју скроз да запале амбасаду или они који убију неког од државних званичника?! Из онога што је држава предузела према анархо-комунистичким терористима закључујемо да би државна реакција била блага или никаква, а да би се читав инцидент или потенцијални инцидент заташкао.

Да ова констатација није само апстракна теоретска констатација најбоље сведочи пример Грчке. Како предратна, затим ратна, па тако и поратна превирања, учиниле су Грчку врло погодном државом за анархо-комунистички тероризам. Са обзиром на то да је та појава толерисана све време, а посебно од рушења војне хунте седемдесетих година прошлог века и инцидента на Политихничком универзитету у Атини, данашња Грчка суочава се са масовним и организованим тероризмом анархиста који предводе све велике и масовне нереде у Грчкој укључујући и оне који се данас дешавају по улицама грчких градова. Узгајање ове опаке отровнице враћа се као бумеранг и кад-тад они који их толеришу губе могућност да је контролишу, а баш у том тренутку програм револуционарног терора почиње да се остварује, а тада је касно за сваку мирну институционалну реакцију.

Наводећи овај пример који није тако просторно удаљен од Србије, а узмемо ли и у обзир то да се социјалне и политичке околности много не разликују данас у Србији и Грчкој, постављамо питање да ли је ово почетак много већих и неконтролисанијих немира који Србију у будућности очекују у режији „домаћих” анархо-комуниста?! Да ли ће то бити коначно и дуго планирани циљ комуновирус-система који и после толиких година треба да изазове колапс и страдање српске државе и народа?! Да ли је неадекватно реаговање правосуђа на постојање и деловање анархо-комунистичких и левичарских организација злоупотреба правног поретка Србије?!


Уколико имамо у виду изнето то онда представља већ више него довољан разлог да се ова спрега што пре мора развргнути, као и то да институције предвиђене уставом и законима ове државе морају радити свој посао, а никако да буду у служби појединих интереса, јер тако, осим што служе за обрачунавање са „националном Србијом”, доприносе нечињењем да се у једном тренутку у будућности ситуација отргне контроли, а исход црвеног терора српскоме народу добро је познат. Стога, вук у јарећој кожи већ сада показује своје зубе и канџе, а кроз наизглед безазлено „студентско протестовање” и свој агресиван наступ у политичком и друштвеном простору.

дипл. правник Стефан Д. Стојков