Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

уторак, 31. мај 2011.

ХАШКИ ТРИБУНАЛ И КРИВИЧНО ДЕЛО ЗЛОЧИНА ПРОТИВ МИРА - ПРВИ ДЕО


Оснивање трибунала

Савет безбедности УН
Међународни трибунал за гоњење лица одговорних за озбиљне повреде међународног хуманитарног права извршене на територији бивше Југославије настао је одлукама Савета безбедности на шта овај орган УН према Повељи те организације никако није имао право. Хашки трибунал је основан резолуцијама 808 од 22. фебруара 1993. и 827 од 25. маја 1993. године у јеку грађанског рата у бившој Југославији. Прецизније речено, резолуцијом број 808 најављено је његово формирање, што је и урађено резолуцијом број 827. Правни основ за оснивање трибунала свакако није правно перфектан с обзиром на то да се Савет безбедности позвао на главу VII Повеље ОУН по којој овај орган има право на предузимање принудних мера како би успоставио и очувао међународни мир и безбедност. Неспорно је да појам мера које су у надлежности Савета безбедности никако није идентичан појму суда или трибунала као и то да кривични суд никако не може бити задужен за то да успостави и очува мир. Такође, присталице оснивања Хашког трибунала често се позивају и на члан 29 Повеље ОУН према коме Савет безбедности има право да оснива своја помоћна тела која би му помогла у раду и вршењу делатности. Међутим, и лаику је јасно да суд, орган чије главне одлике морају бити независност и непристрасност не може никако бити изједначен са помоћним телом које Савет безбедности има право да оснива. По речима професора Зорана Стојановића ''кривични суд не може имати ни карактер помоћног тела Савета безбедности, јер се та тела не могу образовати за послове за које ни сам Савет безбедности није надлежан.''[1] Ни у једном члану Повеље ОУН се не помиње право Савета безбедности да оснива судске органе. Став да је оснивање Хашког трибунала било легално, да за тај чин постоји ваљани правни основ, тешко се може бранити чак и веома широким тумачењем Повеље којим би се проширила надлежност Савета безбедности до неслућених размера и којим Савету безбедности руке ничим не би биле везане. Савет безбедности би тада могао да ради практично све, да предузима и мере које би представљале драстично кршење начела немешања у унутрашње ствари држава уколико би проценио да дотична држава угрожава светски мир и безбедност. Кривични суд, дакле, што би Трибунал требало да буде, никако не може представљати помоћно тело Савета безбедности. Помоћна тела Савета безбедности се ни под којим условима не могу образовати за оне делатности за које ни Савет безбедности није надлежан. Такође, мора се приметити и то да су мере које се предузимају на основу главе VII Повеље ОУН уперене против оне државе која угрожава светски мир и безбедност, па сходно томе ако би стварање суда била таква мера тај суд никако не би могао да буде непристрасан, што је један од основних задатака судске функције. Оно што се такође мора истаћи јесте чињеница да оружани сукоб у бившој Југославији није представљао претњу светском миру и безбедности, већ је био класичан грађански рат који никако није могао да обухвати друге европске земље. Једини међународни рат представља агресија Северноатлантске алијансе на СРЈ, за коју се Хашки трибунал прогласио ненадлежним иако је било очигледно да је у питању акт агресије (која није предвиђена статутом трибунала), а такође постоје непобитни докази да су у току агресије учињене бројне друге повреде међународног права, пре свега ратни злочини против цивилног становништва.
зграда ICTY у Хагу
Да је ad hoc трибунал антиправна установа види се из његовог самог назива: ''International Tribunal for the Prosecution of persons Responsible for Serious Violations of International Humanitarian Law committed in the territory of Former Yugoslavia since 1991'' (''Међународни трибунал за гоњење лица одговорних за тешка кршења међународног кривичног права'' ). Овакав назив је противречан и представља озбиљну повреду кривичноправних и кривичнопроцесних одредби. Наиме, ''у називу се говори о кривичном гоњењу што није задатак суда већ тужилаштва.''[2]  
Суд не може никако бити орган прогона, већ он мора бити независни орган који непристрасно процењује аргументе обе равноправне стране, тужилаштва и одбране.
Очигледно је да између суда и тужилаштва постоји чврста функционална веза, ''што представља озбиљну аномалију, јер је у било ком законодавству незамисливо да орган који води поступак и пресуђује (суд) буде у тесној организационој и функционалној вези са једном од странака у поступку.''[3] Ово представља одступање од начела основних кривичнопроцесних функција. 
Процеси у Хагу потврдили су да странке у поступку нису равноправне, већ је тужилац био ''апсолутно фаворизован у сваком смислу''.[4] Примера за то је много, од неограниченог притвора за осумњичене, при чему је било случајева да се оптужница не подигне више година или толико чекају на суђење (случајеви Крајишник и Шешељ на пример), неодређене оптужнице, затрпавање оптуженог хиљадама страница материјала од стране тужилаштва, који располаже огромним бирократским апаратом, финансијама и ресурсима, тако да одбрана није физички у стању да обради толики материјал,...
Други проблематични појам у називу трибунала је термин одговорности, односно што се лица осумњичена (па чак и они против којих постоје само основи сумње) унапред означавају као ''лица одговорна за озбиљна кршења међународног хуманитарног права''. Овакав термин је у супротности са претпоставком невиности, на тај начин суд већ унапред најављује своју одлуку. Ако се већ зна да су одређена кривична дела учињена, да су одређена лица кривично ''одговорна'' за то, губи се смисао суђења и утврђивања чињеница. Онда би само требало одлучити о кривичној санкцији, што представља апсурд (а очигледно је из праксе да су и пре суђења пресуде већ написане. То важи само за Србе наравно).
Одредбе из наслова садржи и Статут трибунала у члану 1. Сам статут је ''у многим својим деловима недоречен, нејасан, а често и противречан.''[5] Њиме су прекршена и три основна принципа кривичног права: nullum crimen sine lege (потпуно одсуство општег дела), nullum poena sine lege (неодређене казне), и nullum crimen sine culpa (нема општих услова за кривичну одговорност, а уведена је општа претпоставка кривице код командне одговорности ).[6]

Статут трибунала и злочин против мира (агресија)

америчко силовање правде
Бројни су примери који показују да је хашки ad hoc трибунал политичка институција, која има мало везе са правом. Тако по замисли господара ратова који су га и основали, Статутом није одређена његова надлежност за кривично дело злочина против мира (агресију). Наравно то је учињено ''намерно и свесно, да би се онемогућио кривични поступак против правих криваца за трагедију Југославије и њених народа ...то јест оних који су испланирали, организовали, подстицали, финансирали и извели насилно комадање Југославије. Други би разлог могао бити да је у време кад је стваран Хашки трибунал, значи 1992/93. године, већ био антиципиран агресивни рат НАТО –а против Југославије, па, да би се кривци заштитили од било какве одговорности, било је потребно статутом трибунала искључити његову надлежност у погледу агресије!''[7]  
Не сме се сметнути с ума да је за оснивање Хашког трибунала ''правни основ'' пронађен у неправилном тумачењу члана 29 главе VII Повеље УН, по којој Савет безбедности може да предузме све мере ради успостављања мира и безбедности. И ако се занемари чињеница да суд не може никако бити ''мера за успостављање мира'', нити је то сврха и задатак било ког суда, долази се у ситуацију да је, још једном Хашки трибунал супротан самом себи. Како образложити чињеницу да је суд основан да би успоставио мир, а да истовремено није надлежан да процесуира оне који су починили злочин против мира?! '' Да фарса са одређивањем стварне надлежности трибунала буде комплетна потрудили су се оснивачи трибунала искључењем из његове надлежности злочина против мира, као првих, најтежих и највише примењиваних код суђења у Нирнбергу.''[8] 
Злочин против мира је први и основни, а из њега проистичу сви остали. Недопустиво је да се једноставно зажмури и пређе преко тога, јер они који су криви за ово међународно кривично дело довели су до ситуације да касније у рату буду почињени ратни злочини.

наставиће се...
 
                                                                                                 Сибин Вукадиновић
                                                                                                               Срђан Ного 

Упутнице:

[1] Зоран Стојановић: Међународно кривично право, ''Досије'', Београд, 2003, стр. 96.
[2] Милан Шкулић: Зборник радова Релевантна питања међународног кривичног права,  [3] ''Службени гласник'', Београд, 2003, стр. 96. 
[3] Исто, стр. 97.
[4] Оливер Антић: Зборник радова Примена међународног кривичног права у националним законодавствима, ''Интермекс'', Београд, 2005, стр.151.
[5] Срето Ного: Сарадња са међународним кривичним судовима, ''Интермекс'', Београд, 2005, стр. 109.
[6] Зоран Стојановић: Аd hoc трибунал за бившу Југославију и међународно кривично право, реферат на Међународној конференцији о суђењу за ратне злочине у организацији Фонда за хуманитарно право, Београд, 7-8. новембар 1998, стр. 29.
[7] Милан Тепавац: Прави кривци нису у Хагу, ''Политика'' 20. 05. 2002.
[8] Милан Тепавац: Прави кривци нису у Хагу, ''Политика'' 20. 05. 2002.



ИСТОРИЈА СЕ ПОНАВЉА



Историја се понавља. Поново је ОЗН-а, овај пут под маском БИА, ухватила српског генерала. Поново се показало да је бити побеђен највећи злочин и да победник има право не само на задовољство победе већ и да своју жртву изведе на суд и прикаже као кривца и злочинца. И поново ће „победницима“ све бити опроштено а поражени ће бити криви за све што су заиста или „претпостављено“ учинили.

Наравно да не очекујемо да ради удруженог злочиначког подухвата на оптуженичкој клупи седе Клинтон, Блер и Весли Кларк а Месић и Кучан као њихови саучесници. Не због тога што они нису криви већ због тога што на земљи немам ко да им суди.

Оно што очекујемо од ове државе је да се постара да генералу Младићу буде дата шанса која није дата генералу Михаиловићу пре шездесет пет година. Да има адекватну здравствену негу, да се припреми за одбрану, да има могућности да позове сведоке и користи документа која би била од значаја за утврђивање истине укључујући и материјалну потпору.

И други народи нам показују да су официри а посебно генерали слуге свог народа и да су радили према властитом уверењу да чине најбољу ствар за свој народ. Због тога да бисмо и сутра од официра Војске Србије могли да тражимо да се жртвују на својим дужностима морамо им показати да их се држава неће одрећи кад ствари крену наопако.

Као што родитељ треба да воли и води бригу и о непослушној деци тако би и ова држава требала да води рачуна о онима који су сматрајући да је бране можда прекршили неке правне или моралне норме.

На судовима је да суде, ко је крив одговараће. Ипак сви ми знамо да је судија само Један и да сусрет са њим не можемо избећи. Мислимо о томе.



Александар Недић


недеља, 29. мај 2011.

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН ПОВОДОМ ХАПШЕЊА СРПСКОГ ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА


  
Удружење студената Правног факултета НОМОКАНОН изражава најснажнију осуду и критику срамотног чина хапшења пензионисаног начелника генералштаба Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића, и оцењује исти као још једно у низу понижења српске државе и српске нације, од стране марионетске издајничке власти и њених западноевропских и америчких ментора и господара. Дубоко смо уверени да ће 26. мај 2011. године у историји Србије и Срба бити уписан као дан велеиздаје, дан пузања по блату лажи, медијских манипулација и уцена, дан погрбљене и осрамоћене Србије, дан којег се наши преци стиде, дан који ће наши потомци презирати, и напослетку, дан када се жито од кукоља одвојило, дан када је ударен државни печат пристанка на ултиматуме који су нам већ две деценије постављани, и који ће нам и убудуће бити постављани од стране оних, који не желе нашу слободу и не желе наш опстанак.
Они за које је Насер Орић борац за слободу, за које су Рамуш Харадинај и Хашим Тачи легитимни политички представници косовских Албанаца, они који нису прошетали ни мислима Добровољачком улицом, они који верују у Рачак, они који Милицу Ракић сматрају колатералном штетом, они којима животи 12 српских беба у Бања Луци нису важни, они који нису прелазили ни погледом преко Варваринског моста, они којима Чермак није крив, они којима Фрањо Туђман и Алија Изетбеговић нису били интересантни док им је могуће било судити, они који су убили председника Савезне Републике Југославије у страху од пораза, они који не знају шта је право на суђење у разумном року, они који суде истини, и живе од лажи, они чија презумпција невиности гласи: Свако је невин док се не докаже да је Србин,

НИСУ И НИКАДА НЕ МОГУ БИТИ НА СТРАНИ ПРАВА И ПРАВДЕ,

а они који им српске главе сервирају на евроунијатском послужавнику,

НЕ МОГУ БИТИ НИШТА ДРУГО ДО СЛУГЕ ТУЂИНСКЕ И СРАМНА МРЉА У ИСТОРИЈИ СРПСКОГ НАРОДА.

Удружење студената НОМОКАНОН позива све Србе и остале грађане Србије, којима су правда и слобода на срцу, да изађу, данас, 29. маја. 2011. године у 19 часова испред  дома Народне скупштине и придруже се општенародном протесту против окупације, лажи, клевета и издаје!

У тешким временима, кроз која пролазимо, и која нас чекају, нека нам на уму и у срцу буде Реч Божија ,,Не свети се, освета је моја'' (5.Мојс.:32,35).

 СЛОБОДА ЗА ГЕНЕРАЛА РАТКА МЛАДИЋА! СЛОБОДА ЗА СРПСКЕ РОДОЉУБЕ!


У Београду, 29. маја 2011.
Информативна служба
Удружења студената Правног факултета
НОМОКАНОН 

четвртак, 19. мај 2011.

ТРИБИНА УДРУЖЕЊА НОМОКАНОН НА ПРАВНОМ ФАКУЛТЕТУ: МЕДИЈИ У СРБИЈИ ДАНАС

У организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон“, у среду 18. маја 2011. године, је на Правном факултету Универзитета у Београду одржана трибина на тему „Медији у Србији данас“. Присутнима су се обратили Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник магазина „Печат“, Оливера Милетовић, уредник ТВ емисије „Питања и одговори“ на „ТВ Палма +“, Горан Петронијевић, адвокат, Александра Јанковић, психолог и народни посланик, као и Владан Јеремић, економиста и народни посланик.

Присутнима се прво обратио Никола Цимбаљевић испред Удружења студената „Номоканон“, који је представио госте и нагласио значај оваквих трибина у време скоро потпуне медијске блокаде у којој се Србија налази.
Први се публици обратио Милорад Вучелић. Он је анализирао како изгледа једна медијска недеља у Србији указавши на редослед и симболику вести које се плански „сервирају“ српској јавности. Тако фудбалску утакмицу Партизан- Војводина аутономашки кругови користе за промоцију свог антисрпског и противуставног пројекта, а владин представник на св. Василија Острошког износи предлог о подели Косова и Метохије са намером да и духовно понизи српски народ. На тај начин, а уз онемогућавање изношења другачијег мишљења, се намерно ствара хаос у медијима и спречава се формирање критичког мишљења у јавности.
Потом је Оливера Милетовић указала да је потребно рећи да Србија није слободна земља данас па је медијска сатанизација слободномислећих људи последица тога. Медији се налазе под контролом свега неколико међусобно усаглашених центара-тако је не само у Србији, већ и у „бастиону демократије“, САД, где се више од 26 000 различитих медија налазе под контролом неколико корпорација. Модерно доба носи нове изазове као што је тзв. медијско спиновање, али у суштини и даље постоји само вечита дилема Достојевског, слобода или срећа? Остаје нада да ће се српски народ одупрети медијском притиску и остати при свом ставу да је слобода на првом месту.
Горан Петронијевић је нагласио да је улога медија велика у напорима да се изврши деформација државе. Они пре свега нарушавају правни систем Републике Србије мешајући се у рад правосудних органа. Тако се дешава да једна телевизија присваја себи право да укине основни правни постулат, презумпцију невиности и да се понаша као највиши суд у земљи, док неки новинари за образац истраживачког рада сматрају рад Гебелса. У свом штетном раду поједини медији делују на два начина: једном када циљано и интензивно шире поједине информације, а други пут са намером прећуткују одређене догађаје (нпр. НАТО самит у Београду).
Александра Јанковић је објаснила да медији стварају атмосферу у којој је срамотно национално се определити, атмосферу чије су главне одлике депресија и летаргија. Народни гнев се плански преусмерава, нпр. на „Параду поноса“, а онда уз помоћ медија, који то представљају као нормално понашање, званичници државе најављују „језив“ одговор и „обрачун“ са тзв. хулиганима, а све у циљу стварања својеврсне диктатуре у Србији.
На крају се присутнима обратио и Владан Јеремић. Он је говорио о постојању имагинарне Србије у којој нема места слободној мисли. У таквој Србији медији су у служби сталне предизборне кампање стварајући стање које одговара само владајућем делу српског друштва. Утолико су значајнији напори група и појединаца да алтернативним начинима покушају да створе независно критичко мишљење.

На крају, довољно је рећи да на трибини на Правном факултету на којој је тема била слобода медија о њихов утицај на друштво у Србији данас, није било ниједног јединог представника домаћих телевизијских и новинских кућа, што, само по себи, говори о мраку који је у потпуности завладао српским медијским небом.

Информативна служба
Удружења студената Правног факултета Номоканон



ОДНОС ПРЕМА ОТЕТОЈ ИМОВИНИ

Некада док су Срби били неписмени све се знало унапред и никаквих објашњења није требало давати. Кад је била моба нико није слао позивнице и водио евиденције, ни кад је звонило звоно за мобилизацију није било питања, како и зашто.

Данас је све другачије. Некад су две кратке реченице „За крст часни и слободу златну“ и „за Краља и Отаџбину“ давале све одговоре. Зашто смо ме, за шта се и како боримо и докле ћемо истрајати.

Духовна вертикала у којој су православна хришћанска вера са својом богобојажљивошћу, скромношћу и вером у вечни живот са једне и незасита глад за слободом на другој страни. И са њом на гигантском крсту нашег страдања као хоризонтала Краљ као оличење старатеља, домаћина и реда са једне и Отаџбина као заједница тла које нас храни и народа који на њему живи и слободно одлучује о својој судбини.

Краљево место је у свести српског народа било јасно и узвишено. У њиховим венама је текла крв хајдука и ратника, код Карађорђевића бесмртног Вожда који је пробудио уснулу Србију и у пламену устанка себе уградио у њене темеље. У њиховим венама је текла и покоја кап „плаве“ аристократске крви европских династија. Они су свој легитимитет изводили не из силе и богастства већ из поштовање и љубави свог народа.

Више од шест деценија је прошло од када се група разбојника, користећи метеж светског рата, домогла власти у Југославији и Србији. Користећи најразвијенију привредну грану комунистичке државе, експропријацију и национализацију, они су Србију ослободили од трудом генерација створене приватне својине при чему је краљевска породица потпуно опљачкана да би се у њене дворце населило „црвено племство“.

Србија се данас јасно определила за европске вредности, вишестраначки политички систем, парламентарну демократију, тржишну привреду и, наравно, приватну својину. Али уместо да одмах и ефикасно поништи последице неуспелог комунистичког експеримента и врати отету имовину, укључујући и ону одузету краљевској породици, нове власти покушавају да наставе да уживају у туђем. Предлог „Закона о дворском комплексу“ о коме се ових дана дискутује са доста емоција само је пародија српске стварности. Вратите власницима противправно одузето а више не брините. Они ће сами одржавати оно што је њихово а уколико то не могу продаће или поклонити. О томе не треба да брине држава.

Александар Недић

недеља, 15. мај 2011.

КРУНИСАЊЕ ПОСЛЕДЊЕГ ЧИНА ИЗДАЈЕ

Заједно против Србије
                И док се у Београду спонтано прати парада европске кич музике на Евровизији, на врло прикривен и перфидан начин наставља се са издајом политике одбране Косова и Метохије. Пре више од два месеца почели су разговори уз посредовање главних заговорника независности Косова и Метохије, САД и ЕУ. Ови разговори које води Борко Стефановић и његов тим, као кукавичка испостава министарства унутрашњих послова под врло тајним околностима, преговара о делу државне територије. Тек понека вест процури о томе да су се нелегални и нелегитимни представници Косова и Метохије срели са нашом државном делегацијом, али о меритуму самих разговора јавност не зна ништа. Осим што се преговара са делом своје територије, то није једини парадокс целог овог дипломатског циркуса. Наиме, иако се верно и одано спроводе налози заговорника независности АП Косова и Метохије, САД и ЕУ, овдашња јавност се покушава убедити у супротно, тачније режимски медији сви у глас понаваљају како ето Србија никада неће признати независност Косова и Метохије, али ето воде се разговори са нелегалним и нелигитимним представницима наше јужне порајине и то као да се ради о две независне државе. Иако је то и крајња намера оних који овај срамотан пројекат протежирају, легитимни и легални представници српске државе саучествују у том правном насиљу, тако што ћутањем и одобравањем налога са стране доприносе фактичком, а ускоро и формалном, признавању Косова и Метохије као суверене државе. Након више серија преговора са узурпаторским режимом на простору наше јужне покрајине, дошао је и дан када је државни секретар Борко Стефановић отишао у посету својим саговорницима са претходних састанака по ,,неутралном терену'', све као да је реч о међудржавној посети. Најгоре од свега је што се о томе не говори или врло мало у медијима говори, таман толико колико штеточински режим сматра да треба. Чак се и народ убеђује да није реч о третирању Косова и Метохије као друге државе. Па не треба позанвати међународно јавно право да се изведе логичан закључак да је тим чином управо извршено прећутно и пузеће признање Косова и Метохије као некаквог другог ентитета, читај државе, која није саставни део српске државе! Иначе у прилог томе иде и изјава министра полиције г. Дачића да је једино решење – подела Косова и Метохије. Ову срамотну изјаву је изнео, како каже, као „своје мишљење” и то јавно иступајући као министар у Влади, и тако грађанима јавно показао које су намере тзв. српске Владае чији намештеници воде преговоре. Због овога министар Дачић би морао моментално бити ухапшен јер је прекршио Устав српске државе и тиме подрио Уставни поредак наше Отаџбине.

Политика Борка и Ивице
                Неспособни министар за Косово и Метохију, као и други режимски гласноговорници, на сва звона хвале овај издајнички чин београдског режима, као да је покрајина поново интегрисана под фактичку власт Београда, са друге стране, док министар Дачић прича другу причу! Па не треба бити слеп и доћи до закључка да је на делу коначно реализовање намера оних који су форсирали независност КиМ још од агресије 1999. године, али иако издајнички режим у Београду то добро зна, користи се пропагандном методом, да хиљаду пута изговорен лаж, постаје истина и тако у нади да ће јавно мњење Србије, која је потпуно разорена, умирити, не би ли се народ српски дигао на устанак и демонстрације против штеточинског и издајничког режима који разграђује државу! Дакле једно мисли Дачић, друго говори Богдановић, а треће ради Стефановић, и све то противно интересима државе. 

Ускоро министар у затвору?
                Иако су ових дана по режимским медијима доминантне вести биле управо посета Стефановића нелегалним и нелегитимним властима наше јужне покрајине и тамошњи револт шиптарског становништва, чуди много више то што српски народ није у Београду дочекао аутомобил издајника Стефановића и засуо га каменицама, јер он много више ради на штету Срба и Србије и осталих лојалних грађана Србије, а да је тако о томе сведочи и министар у Влади Дачић својом изјавом о подели Косова и Метохије. Дакле ова целокупна фарса са статистима који се бајаги буне против његове посете лажној Држави Косово и каменују возила г. Стефановића, је део целог пројекта штеточинсих преговора под патронатом САД и ЕУ. Јер много је важније и горе по ову власт и Стефановића да се дешавају протести против њих у Приштини него у Београду, или да их медији у медијском мраку Србије заташкају, пошто би то значио сурови крај марионетског режима који је одавно превршио сваку меру.

                Иако је Евровизија била овонедељна забава за народ, нису се издајнички потези и намере могле сакрити. Упркос томе што је само ово било важно, министар Дачић није могао од нестрпљења да издржи и не каже без и трунке узбуђења, да он не признаје Устав и да је спреман да настави спровођења налога непријатеља Србије у борби за отимање наше јужне покрајине. Али иако су сви медији ово једногласно пренели, као да је у питању изјава од опште користи, није се огласио ниједан надлежни државни орган (можда зато што је недеља!?!), како би издајника Дачића демантовали и покренули одређене поступке у скалду са законом.

                Не остаје ништа друго да се каже, до похапсимо штеточине – ослободимо Србију!


У Београду,                                                                                                                                                 
2.5./15.5.2011.л.Г.                                                                                                                                      

Стефан Стојков

петак, 13. мај 2011.

ТРИБИНА: МЕДИЈИ У СРБИЈИ ДАНАС

Поштоване колеге и колегинице, браћо и сестре,


Удружење студената Правног факултета
НОМОКАНОН Вас позива да присуствујете
трибини:
МЕДИЈИ У СРБИЈИ ДАНАС, на којој ће о слободи и независности у штампаним и електронским медијима у Србији, политичким злоупотребама које се спроводе преко средстава масовне комуникације, цени истине коју савремена новинарска струка плаћа, као и утицају савремених медија на друштво
говорити учесници:

- Милорад Вучелић, главни и одговорни уредник магазина Печат,
- Оливера Милетовић, уредник ТВ емисије «Питања и одговори» на «ТВ Палма +»
- Борис Алексић, дипл. правник и народни посланик у Скупштини Републике Србије,
- Александра Јанковић, психолог и народни посланик у Скупштини Републике Србије.

Трибина ће се одржати 18. маја, са почетком у 19 часова у конференцијској сали Правног факултета.

Добродошли!

http://zakonik.blogspot.com
uspfnomokanon@gmail.com

петак, 06. мај 2011.

Трибина: ИСТОРИЈСКО-ПРАВНИ АСПЕКТ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА

Поводом седамдесет година од доласка генерала Михаиловића на Равну Гору Српски либерални савет одржава трибину под називом:

ИСТОРИЈСКО-ПРАВНИ АСПЕКТ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ГЕНЕРАЛА МИХАИЛОВИЋА


Трибина ће се одржати у згради општине Вождовац у среду 11.5.2011., са почетком у 18 часова.

На трибини ће говорити:

- академик Коста Чавошки
- историчар Драган Крсмановић
- бивши судија сад адвокат Гојко Лазарeв
- адвокат Зоран Живановић



Српски либерални савет

„СРЕБРЕНИЦА“ И МОЋ РАЗУМА

Срђа Трифковић
„Истина и разум су вечни“, писао је Томас Џеферсон велечасном Самјуелу Ноксу 1810. године. „Они надвлађују. И увек ће надвладати...“ Џеферсон се преварио. Његово уверење да се „погрешно мишљење може толерисати тамо где је разуму препуштено да га оповргне“ било је наивно. Како Патрик Џ. Бјукенон доказује у успутном помињању у иначе здравој најновијој колумни, чак и људи здраве памети и добронамерни завршавају као жртве кампања дезинформација које се протурају као извештајi у медијима.
„Ни у једном од либијских градова у којима су се последњих недеља водиле борбе“, пише Бјукенон, „није се догодило ништа слично масакру у Обали Слоноваче, а камоли Сребреница.“
Треба напоменути да „Сребреница“ овде није коришћена као географска одредница, „масакр у“, већ као појам који означава ужас заједно са Аушвицом, Катином или Хирошимом.
„Сребреница“ која се користи у оваквом смислу већ је утврђено да је мит заснован на лажи. Да бисмо се просветили, наводи недавни чланак, морамо да превазиђемо рутинске баналности у дебатама о Сребреници које се махом ослањају на бројке; али сам термин „дебата“ одбацују они који би требало да су један од учесника:
Поричу принципијелно да ту има о било чему да се расправља. Много хиљада заробљеника је погубљено и угледни међународни правни форум непорецивог ауторитета је закључио да то чини геноцид. (Ово су „рутинске баналности“ које дефинишу параметре Сребренице као питања, ако не и као расправе.) Према нашим хипотетичким саговорницима у дебати нема о чему да се расправља зато што је све објашњено и јасно.
Разумни људи у балканској каљузи без својих личних етно-верских разлога, дуго се боре против ових „рутинских баналности“, укључујући и тврдњу да је чак 8.000 муслимана хладнокрвно убијено и против систематске злоупотребе термина „геноцид“.
ВРАТИМО СЕ БРОЈКАМА. Непорецива је чињеница да је током рата у Босни хиљаде муслимана убијено у региону Сребренице. Већина њих је страдала у јулу 1995. када је енклава скоро без борбе пала пред војском босанских Срба, а муслимански гарнизон 28. Дивизије босанско-херцеговачке војске покушао пробој. Знатан број је стигао на безбедно у Тузлу, град 60 км северно који су држали муслимани; мањи број је уточиште нашао у Србији, преко реке Дрине на истоку. Непознат број је убијен у борбама приликом пробоја; а „добар број осталих још увек наразјашњен“ је заробљен и погубљен од стране армије босанских Срба.
Број остаје непознат и погрешно представљан. Са „8.000 погубљених“ и „неизбежно“ хиљада убијених у борбама или при пробоју до муслиманских линија, колона која је покушала да се пробије морала је да броји 12 до 15.000 људи, што је невероватно велики број. Морали би да постоје трагови ове егзекуције, гробница и уклањања тела. Потрага УН у области Сребренице, повремено просто френетична, још увек није дошла ни близу од броја од 8.000. Исламско светилиште у Поточарима, где су закопане наводне хиљаде жртава, укључује и војнике убијене у борби, муслимане и Србе, у периоду од маја 1992. до јула 1995.
Међународни суд за ратне злочине у Југославији у Хагу никада није навео коначан број жртава. Ратног злочина је било, то је непорециво. Број жртава остаје форензички и демографски непотврђен. Према бившем репортеру BBC Џонатану Руперу, „бројке су од почетка напамет коришћене и злоупотребљаване“ из политичких разлога. Број вероватних жртава одговара приближно цифри од 7.300 „несталих“ према списку Међународног Црвеног Крста, каже Рупер. Али прве процене биле су засноване само на простом прорачуну да је 3.000 људи последњи пут виђено у бази УН у Поточарима, и процени да је 5.000 људи пријављено да је „напустило енклаву пре њеног пада“.
Можда је најстрашнија страна бројке од 7-8.000 људи та да су они увек представљани као погубљени. То никако није било могуће: бројне изјаве очевидаца наводе да су УН и други независни посматрачи видели љуте борбе са великим бројем жртава на обе стране. Зна се и да су многи побегли на муслиманску територију, око Тузле и Жепе, да су неки отишли на запад и на север, а неки опет у Србију. Стога је јасно да није могао бити погубљен ни изблиза толики број.
Црвени Крст је у то време саопштио да је неких 3.000 војника Армије босанских муслимана успело да стигне на муслиманску територију у близини Тузле, и да су наставили да се боре за босанску армију а да „њихове породице о томе нису обавештене“. Број преживелих војника потврдио је и муслимански генерал Енвер Хаџихасановић у свом сведочењу пред Хашким судом.
Према последњем попису из 1991. Сребреница са околним селима је имала 37.211 становника, од тога је било 27.118 муслимана (72,8 посто) и 9.381 Срба (25,2 посто). Расељених лица из Сребренице које су регистровале Светска Здравствена организација и босанска влада августа 1995. било је 35.632. Уз 3.000 мушкараца који су стигли у Тузлу а „чије породице нису биле обавештене“, долазимо до броја од преко 38.000 преживелих. Процена Хашког суда о преко 40.000 становника сребреничке енклаве пре јула 1995. чиста је измишљотина судије Патрише Валда. Једноставно се не слаже.
Пошто је пет дана разговарао са преко 20.000 преживелих у Тузли, недељу дана после пада енклаве, високи комесар УН за људска права Хенри Виланд је закључио, „нисмо нашли никога ко је својим очима видео да су се догодила зверства“. Деценију касније холандски иследник др Дик Шунурд потврдио је Виландов закључак: „Током наше истраге у Босни није било могуће наћи људе који су били сведоци масовних убистава, или који би могли да говоре о судбини несталих мушкараца“.
генерали Младић и Морион и Радован Караџић
ЗАШТИЋЕНА ЗОНА. Често се наводи да је Сребреница била заштићена зона УН, али се ретко наводи да је истовремено била и војни логор из кога су вршени напади на околна српска села. Муслимански генерал Сефер Халиловић потврдио је у свом сведочењу пред Хашким судом да је у Сребреници било најмање 5.500 војника босанске муслиманске армије пошто је исти добио статус „сигурног уточишта“, и да је он лично организовао бројне испоруке напредног наоружања хеликоптером.
Француски генерал Моријон, заповедник UNPROFOR који је први скренуо пажњу међународне јавности на енклаву, изричит је да су „злочини муслиманских војника у Србима“ неизбежно изазвали жељу за оcветом. Он је сведочио пред Хашким судом 12. фебруара 2004. да је муслимански заповедник у Сребреници, Насер Орић, „предузимао нападе за време православних празника, сравњивао села и масакрирао све становнике. Ово је довело до неуобичајене мржње у региону.“ На питање хашког тужиоца како се Орић опходио према српским заробљеницима, генерал Моријон, који га је добро знао, одговорио је да је, „Насер Орић био господар рата који је заводио страховладу на својој територији и међу самим становништвом“. Није чак ни „тражио изговор“. „Не може се човек бактати заробљеницима“.
Сис Вибес, аутор обавештајног дела извештаја холандске владе о Сребреници, пише да су упркос потписивања споразума о демилитаризацији босанске муслиманске снаге у Сребреници биле добро наоружане и да су вршиле провокације („саботаже“) против српских снага. Проф. Вибес изазвао је праву олују својом књигом „Обавештајне службе и рат у Босни 1992-1995“ где детаљно описује улогу Клинтонове администрације и како је дозволила Ирану да наоружава босанске муслимане.
11. јула 1995. муслиманском гарнизону је наложено да напусти град у који су Срби ушли без отпора. Локални заменик директора Посматрача УН, Карлос Мартинс Бранко, написао је 2004. („Да ли је Сребреница подвала?“) да муслиманске снаге нису ни покушале да употребе своје тешко наоружање јер би „оружани отпор угрозио слику о њима као о „жртвама“, тако пажљиво исконструисану, а коју су муслимани желели да одрже по сваку цену“.
ПОЛИТИЧКА ПОЗАДИНА. Два еминентна симпатизера (у то време) муслиманског вође Алије Изетбеговића, председник партије СДА Ибран Мустафић и начелник полиције Хакија Мехољић, касније су оптужили Изетбеговића да је свесно жртвовао енклаву да би изазвао интервенцију НАТОа. Мехољић је јасан: у његовом присуству Изетбеговић је цитирао Била Клинтона који је изјавио да би 5.000 муслиманских жртава било довољно да пружи политичку основу за интервенцију коју би повели Американци, а на страни муслимана.
Сведочећи пред Хашким судом, муслимански генерали Халиловић и Хаџихасановић потврдили су ову теорију описујући како је 18 највиших официра у сребреничком гарнизону изненада смењено у мају 1995. Ибран Мустафић, бивши шеф муслиманске СДА партије у Сребреници, изричито тврди да је сценарио жртвовања Сребренице пажљиво припреман:
Нажалост, босанско председништво и војна команда учествовали су у овој работи. „Да сам добио наређење да нападнем српску војску из демилитаризоване зоне, ја бих одбио да извршим то наређење. Од лица које би то наређење издало тражио бих да своју породицу доведе у Сребреницу, да му ја дам оружје и пустим га да предузима нападе из демилитаризоване зоне. Знао сам да ова бесрамна, прорачуната дела моје људе воде у пропаст. Наређење је дошло из Сарајева.
Војни аналитичар Тим Рипли слаже се да су муслиманске политичке вође свесно жртвовале Сребреницу. Он је навео да су холандски војници УН „видели босанске трупе да беже из Сребренице поред њихових осматрачих места, са најновијим антитенковским наоружањем, што је побудило сумњу у многим официрима УН и међународним новинарима“.
Термин „геноцид“ спорнији је и од тачног следа пада Сребренице. Главни локални УН посматрач, Карлос Мартинс Бранко, приметио је да уколико је било испланираног геноцида, уместо да нападају само у једном правцу, од југа ка северу, што је остављало отворен пут за бекство на север и запад, Срби би извели опсаду да се обезбеде да нико не побегне.
Босна и Херцеговина, јул 1995.
Осматрачка места УН северно од енклаве нису била дирана и остала су до после завршетка војних операција. На ободима Сребренице, као и у другим деловима бивше Југославије где је било борби, постоје масовне гробнице, али нема основа за кампању која је започета, нити за бројке које је протурио CNN. Масовне гробнице су испуњене ограниченим бројем лешева са обе стране, што је последица љутих борби а не смишљеног геноцида, који је предузет против Срба у Крајини у лето 1995, када је хрватска војска извршила масовна убиства свих Срба којих је тамо било.
Чињеница да је Хашки суд масакр у Сребреници назвао „геноцид“ не чини га геноцидом. Какав то смишљени геноцид женама и деци нуди безбедан прелазак? Уколико је све то био део српског плана да истребе муслимане, које то стотине хиљада муслимана безбедно живе у Србији, укључујући и избеглице из Сребренице и других делова Босне? Шта је са муслиманима из суседне енклаве, из Жепе, којима ни длака није фалила када су Срби заузели тај град неколико дана после пада Сребренице? Да превазиђе ове препреке здравом разуму, тужилаштво Хашког суда довело је социолога који је понудио „стручно мишљење“: сребренички муслимани живели су у патријархалном друштву, зато је било довољно побити мушкарце и тако осигурати да муслимана у Сребреници више не буде. Овакве квазипсихолошке баљезгарије термин „геноцид“ претварају у грубу шалу.
А ипак је на основу овог полазишта у августу 2001. Хашки суд нашао да је генерал босанских Срба, Радислав Крстић, крив за „учешће у геноциду“. Чак и ако се узме непотврђен број од 8.000, опет се ради о мање од пола процента босанских муслимана, на подручју од једног процента територије Босне. Овако употребљена одредница „геноцид“ губи свако значење и постаје оруђе пропаганде пре него легалан и историјски концепт. По томе је Турска, данас главни савезник НАТО на Балкану, извршила геноцид на северном Кипру 1974. По томе ниједан војни сукоб није без геноцида.
Злочин без казне: Муслимани после покоља у Кравицама
Како је Дајана Џонстон објаснила у чланку „Контраударац“, „сребренички масакр“ је део дискурса доминантне културе веома важан, неколико година касније, за садашњу интервенцију у Либији.
Ми из напредних демократија достигли смо нову моралну раван, одакле можемо и имамо дужност да судимо другима и намећемо своје „вредности“ као неопходне. Остали, на нижој моралној равни, морају се пажљиво надгледати јер, за разлику од нас, они могу да изврше „геноцид“. Подсвесна порука званичне расправе о Сребреници је да „пошто смо ми дозволи да се то деси, ми не смемо дозволити да се то понови, дакле САД треба превентивно да бомбардује могуће учиниоце „геноцида“.
Прихваћена прича о Сребреници, под утицајем војне пропаганде и некритичких медијских извештаја, није ни историјски тачна нити морално задовољавајућа. Неуморна западна кампања против Срба а у корист њихових непријатеља муслимана „што је суштина Сребренице“, штети опстанку наше културе и цивилизације. Она жели да пружи веродостојност миту о муслиманима као невиним жртвама, српској крвожедности и незаинтересованости Запада, и тако умањи нашу одлучност на глобалну борбу названу „рат против тероризма“. Прво је злочин, друго је грешка.
На више начина, Сребреница је заиста тотем новог светског поретка. Надам се да ће Пет Бјукенон ово прочитати.


                                                                                                                                                                                                                     Срђа Трифковић


Преузето и преведено са:
http://www.chroniclesmagazine.org/2011/04/15/srebrenica-and-the-power-of-reason

четвртак, 05. мај 2011.

На наше прошломесечно питање „Да ли Телеком Србије треба продати?“, 85% испитаника одговорило је да не треба продати, 10% испитаника одговорило је да не треба продати испод 1,4 милијарде евра, 5% испитаника сматра да треба продати по сваку цену, а нико од испитаника не сматра да треба продати за вишу цену од 1,4 милијарде евра.

Хвала на учешћу у анкети.

уторак, 03. мај 2011.

ПОПИС У СРБИЈИ 2011.

У већини држава света, 2011. је година пописа становништва. Становништво ће се пописати према полу, узрасту, образовању, државној припадности, вероисповести, националности, матерњем језику, итд... Кад је Србија у питању, посебну пажњу побуђују рубрике: вероисповест, националност, језик, првенствено у контексту колективних права српског народа у околним државама. Како је показао Извештај о политичким правима српског народа у региону за 2010. Напредног клуба, српског невладиног удружења, положај српског народа је у већини земаља региона у незавидном положају, кад је реч о поштовању његових мањинских права.

Како је питање пописа постало актуелно почетком године, тако су и у политичком животу у Србији започеле спекулације о томе да ли ће и какав притисак трпети Срби приликом пописа, а првенствено се мислило на попис становништва у Републици Хрватској и Републици Црној Гори. У Хрватској антисрпска хистерија не јењава много од времена завршетка „Домовинског рата”(како га у Хрватској називају), док је у Црној Гори та хистерија на делу последњих десетак-петнаест година. У Босни и Херцеговини попис не може да се спроведе због противљења бошњачких политичара који истичу да би то била „легализација насиља”. У јавности се истицало да је попис у Хрватској, а посебно у Црној Гори политичко питање, које може значајно да утиче на токове политичког живота у тим земљама. Кад је сама Република Србија у питању, истицало се да је у Србији то ствар статистике, техничко питање и да нема везе с политиком. Како то код нас често бива, више волимо да гледамо преко плота код комшије, него да се бавимо оним што је битно за нас саме и да гледамо у своје двориште.

Да Србија има озбиљну и одговорну власт или бар опозицију, попис становништва би у времену у ком се налазимо била итекако значајна и ствар од велике политичке важности. Наравно, попис становништва није радња која сама по себи нуди конкретна решења, али итекако може да помогне да се утврде корени проблема који оптерећују једну заједницу каква је национална држава. А морамо признати да су Срби као народ у озбиљним проблемима, пре свега због тога што им прети биолошки нестанак. Помоћу пописа би се установио тренд опадања броја припадника српског народа, па би на тај начин могла да се формулише популациона политика која би тај тренд на неко краће време анулирала, а касније успела да тај тренд претвори у растући.

Попис би такође могао да буде врло користан да се покаже каква је структура становништва по образовању, па да се на основу тога формулише просветна политика која би поправила стање у тој области. Без образованих људи и квалификоване радне снаге, једна држава је осуђена на колонијални положај у будућности, јер је оно што се назива хуманим капиталом најзначајнији привредни ресурс у савременој светској економији.

У Србији је последњих двадесетак година приметна још једна негативна појава кад је демографија у питању. То је пустошење села и одлив пољопривредног становништва у градове, а посебно у Београд. Одлив људи из села у градове данас јесте једна природна појава, због тога што у савременој економији машине замењују механички људски рад, па се због тога вишак радне снаге са села пребацује у градове и запошљава у области услуга. Ово се за Србију не може рећи, јер и поред тога што је пољопривредна земља, храна је у Србији готово безобразно скупа. Због разноразних увозничких лобија, држава, оличена у носиоцима политичке власти, не нуди цену пољопривредних производа (посебно пшенице) која је реална и по којој се сељацима исплати да производе, већ разни картели уз помоћ носилаца политичке власти обарају цене пољопривредних сировина испод задовољавајућег минимума. Због тога се људима не исплати да производе за тржиште, већ се опредељују за одлазак у град у покушају да сналажењем обезбеде пуку езгистенцију. Тај тренд ће у будућности довести до следећег: увозимо сву храну, јер нема ко да је производи - људи нема, а нема ни машина које би их замениле, живимо сви у Београду или евентуално још 2-3 града, који личе на оне средњевековне, због мноштва сиротиње која се гомила по градским улицама, јер не могу сви да се негде запосле, или да приступе некој политичкој партији. Оваква слика би забринула сваку иоле озбиљну политичку елиту, али не и ону у Србији. Не треба бити натпросечно интелигентан да се види да је оваква појава негативна. Једино где треба мало напрегнути мозак је приликом изналажења конкретних решења. Једино решење се може наћи у ефикасној економски мотивисаној регионализацији, са сразмерно насељеним градовима као привредним центрима сваког од тих региона. Насупрот томе, на снази је политички мотивисан предлог регионализације од кога тешко да ће ико имати користи, не рачунајући оне који су га замислили и оне који предлог буду подржали и на крају спровели у дело.

Што се тиче пописа становништва у државама региона, он такође јесте битно питање за Србе, али и за Србију, као јединог могућег, барем у овом тренутку, заштитника српских колективних права. Посебно је ово питање значајно у Хрватској и Црној Гори, где је процењено да може бити посредних притисака на Србе. Међутим, то питање не може бити испред питања пописа становништва у Србији, јер само Србија која би саму себе кренула да сређује и на крају се колико-толико средила и стабилизовала може да пружи политичку, материјалну и другу подршку Србима који живе ван Србије. Да се заузме за њих и политички их заштити уколико би то било потребно.

Само за политичку елиту каква је тренутно на сцени у Србији попис становништва може да не буде битно питање. Они не разликују државни буџет од страначке касе, не разликују грађанина од гласача на изборима. Вероватно је да су свесни политичке, економске, демографске, духовне и сваке друге ситуације у којој се држава налази, али наравно да не желе да се народ позабави тиме, јер би онда лако могло да се постави питање одговорности, што би свакако имало негативне последице по њих. У Србији данас попис мора да буде ствар од прворазредног политичког значаја и то не у сензационалистичком смислу - да буде главна медијска тема 2-3 недеље, или колико већ буде трајао, него у суштинском смислу - да се демографски проблеми заиста тачно и правилно уоче (јер је очигледно да постоје), како би могли успешно да се реше. Србију данас можемо да готово у сваком контексту посматрамо као један оболео организам, коме је хитно потребно лечење. Међутим, свако успешно лечење може да почне једино успешном дијагнозом, а анализа демографске ситуације је свакако битан састојак те дијагнозе, јер ниједна држава не може да постоји без становништва. Окретање главе у страну или у туђе двориште не може да реши проблеме, већ само да их продуби.

Никола Цветановић

понедељак, 02. мај 2011.

ГРАЂАНСКИ ИДЕНТИТЕТ

Чедомир Антић
На северу Србије траје дуготрајна, подземна политичка борба. Врхови парламентрних странака, посебно оних наводно левичарских и тобоже наклоњених ЕУ, већ десет година успостављају све самосталнију аутономну област под називом АП Војводина. Политичари и њихове присталице, који се у принципу гнушају нације и државе, убрзано стварају самосталну „регију“ иза које скривају не само државолику структуру са буџетом који може да се мери са средствима самосталне европске државе нешто мањег становништва, већ и националну идеологију, новоромантичарско поимање прошлости и новоконструисане државне симболе.
Грађани Србије, на југу и северу земље, гласили су 2000. године за смену Милошевићевог режима, политичку и привредну реформу, начелну и праведну националну политику, отварање према Свету.... Северно од Саве и Дунава добили су обновљену аутономну покрајину са овлашћењима каква не постоје у другим крајевима Источне Европе. Омнибус закона о тој наводно модерној аутономији усвојен је без консултовања народа, са потпуно бесмисленом тезом да се „Војводини враћају њена права“. Та права, наравно односе се на време Брозове диктатуре и уставе из 1974. године. Дакле, они који непрекидно говоре о суочавању са прошлошћу, раскиду са ауторитарним наслеђем, чак ванинституционалном негирању очигледних неправди, сада у раздобљу сенилног комунистичког тоталитаризма - заснованог на уставу чија се дебата окончала хапшењем и утамничењем једног од највећих професора у историји Правног факултета у Београду - виде једно златно, „Периклово доба“. Уследила је кампања са некаквим тврдњама о економском израбљивању севера Србије, за коју је професор Бошко Мијатовић дословно доказао да је нетачна и лажна. Ипак, када је 2006. коначно донесен устав постављене су јасне границе могућој аутономији покрајине. Те границе нису поштовали они који су до 2009. године без великог успеха писали статут АП Војводине. Требало је годину дана да владајућа ДС, која је стекла толику превласт у АП Војводини захваљујући томе што је у изборној кампањи 2008. дошло до приватизације Заставе и првом потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању ЕУ, сама са собом договори око статута Војводине. АП Војводина добила је већа биџетска средства, могућност да сама одређује унутрашњу регионализацију, своје симболе, представништво у Бриселу, било је спора око термина „главни град“ и академије наука. АП Војводина је добила владу, али не и министре! Тадићевски компромис, нема шта. Ствари су коначно легле у некаквом трулом и привременом компромису. Процес је започет и ево, управо у суботу, први човек војвођанске скупштине изјавио је да подржава увођене покрајинске полиције. У Босни и Херцеговини, у којој је вођен рат, а над већином њених народа је у недавној прошлости извршен геноцид, најважније питање европских интеграција постало је одузимање полиције Републици Српској и Федерацији БиХ. Али, у АП Војводини одвојена полиција несумњиво неће ометати „европске интеграције“. Принципи и стандарди очигледно нестају пред отвореном мржњом према једном народу и његовим легитимним, демократским правима. Да ли ико од наших евромана можда помишља да би и српски народ у Војводини, без обзира што је тамо у већини, можда могао да има одређена и поштована национална права, баш као и сви други?
етничка карта Војводине из 2002. године
Упркос свему, народна већина, са изузетком већег дела политичке елите (власти и опозиције) и око 10% бирача и даље се противи основној идеји АП Војводине – њеној еманципацији од остатка Србије. У време највеће кампање око статута истраживања наручена од стране власти говорила су да за такав, половичан статут, коме се скоро нико од парламентарних политичких странака није противио, нема подршку више од 60% становника АП Војводине. Наше власти, међутим, иако међусобно по свему прилично посвађане, нису оклевале да интернационализују бедни, лични, властољубиво-користољубиви унутрашњи спор у ДС-у око статута АП Војводине! Умешали су се наши стари пријатељи из ЕУ. Тако је управо 2009. године, а не 1974., 1988. или 2000. започео процес стварања самосталне Војводине.
Развој прилика који се догађа у АП Војводини, сличан је ранијим процесима у Црној Гори и Македонији. За разлику од односа са раније етаблираним нацијама у Хрватској, Босни и Херцеговини или на Косову, овде је комунистичка и епигонска елита у борби против државних традиција и легитимних права српског народа, али и у свом сукобу са демократским вредностима и слободом уопште, конструисала нације које се значајно разликују од свега раније виђеног на споменутим просторима. Како објаснити чињеницу да је српским странкама у Македонији природинији савезник ВМРО него социјалдемократи? Треба објаснити зашто су творци идеје савремене црногорске независности морали да прођу политичку метаморфозу како би били прихватљиви владајућој навдоно социјалистичкој партији. Коначно, зар није чудно да су према аутономији Војводине у већој мери резервисани припадници националних мањина и српских староседелаца, него утицајни и богати припадници колонистичких таласа из Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе?
застава Војводине
Изузетно је занимљив пример заставе АП Војводине. У наводно националистичкој Србији успостава старе државне заставе захтевала шеснаест година борбе. При том су странаке власти и опозиције већином биле противне традицијама демократске Србије, па су зато застава, грб и химна усвајани чак три пута (као препорука, закон и уставни члан) а чак два пута је о њима одлучивано на референдуму (1992 и 2006 у оквиру устава). У АП Војводини су новоизмишљени застава и грб усвојени од стране скупштинске већине остварене на социјалним темама. Колико је народ задовољан овим решењима (грб и застава су замишљени тако да негирају управо националне симболе већине која чини 70% грађана АПВ) сведочи чињеница да седам година после доношења у 20 од 54 општине нису желели чак ни да их истакну. Сада слободну и пркосну вољу општинских власти, које нигде нису успостављене на националистичком уједињењу српских странака, ломе републичка и покрајинска влада.
Успеће, али је стварање независне Војводине ипак мало вероватно. Пре свега, док заједно са својим заштитницима из ЕУ траже сва она права која су одавно ускраћена Републици Српској (рецимо самосталну електропривреду) творци војвођанског идентитета не схватају да ће ако успоставе самосталну државу, у савременим политичким и привредним условима, остатак Србије вероватно престати да постоји као политички ентитет. Близина и утицај милионског Београда такође никако није повољна за даље осамостаљивање. У случају да такав наум ипак успе Срби ће се коначно ујединити, баш као што је то био случај у Босни и Херцеговини 1992. и у Црној Гори пред овогодишњи попис. Постаћемо балкански Курди, али је можда такав тежак и горак исход једини пут ка новом почетку - националној и државној обнови.

Чедомир Антић, истраживач-сарадник на Балконолошком институту САНУ

преузето са:
http://www.napredniklub.org/naprednjaci/antic/index.php?subaction=showfull&id=1304343860&archive&start_from&ucat=1&


недеља, 01. мај 2011.

11 070 Н. Београд, Р. Дакића 11
Тел. (011)2674-126, 063 387 980
Р Е Д А К Ц И Ј А Л И С Т А


Обавештавамо Вас, да ћемо у суботу, 07.
маја у 11сати и 30 минута
у цркви Светог Александра Невског у
улици Цара Душана у
Београду давати помен:



Ђенералу МИЛАНУ Ђ. НЕДИЋУ
Председнику Владе народног спаса и



ДИМИТРИЈУ В. ЉОТИЋУ
Предеседнику ЈНП Збор и


свим погинулим, стрељаним и умрлим
члановима ЈНП Збор,
Белих Орлова и бившим припадницима
Српског добровољачког корпуса 1941 - 1945.


Позивамо Вас, да се заједно помолимо за
покој душа
ових великих српских родољуба.


Редакција листа
Нова Искра