Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

петак, 30. децембар 2011.

РАЗМАТРАЊА О ГЕЈ ПОКРЕТУ-ДЕО ТРЕЋИ


Права мањина и право већине

У понашању геј активиста се могу приметити чудне противречности. Са једне стране траже прихватање друштва у коме се налазе, као и равноправност у њему. Са друге стране, чине све да би се од тог друштва разликовали, док у свакој прилици стављају на знање већини да су другачији и посебнији од остатка друштва. Траже поштовање друштва, које истовремено патологизују као „хомофобно“ и „нетолерантно“, а све то сматрају потпуно саморазумљивим са своје стране. Због саме чињенице да су у мањини, они сматрају да већина по дефиницији мора да испуњава све њихове захтеве, који укључују демонтажу комплетног обичајног морала и измене природе самог друштва. Још треба скренути пажњу да су геј активисти само мањински огранак маргиналне групе (ЛГБТ популације). Са којим правом они уопште траже било шта и одакле њима право да, као мањина мањине, одређују апсолутној већини (већинском демосу) систем вредности, у правилима демократске игре?

Када то, у демократији, опција која има најмање гласова, има право да захтева нешто опцији која има највише гласова? Са којим правом маргиналне групе протестују што их третирају као друштвену маргину? Зар није сасвим разумљиво да маргинална друштвена група буде третирана као маргинална, или је можда нормалније да захтеви маргиналних група буду једнаки или битнији, од захтева огромне већине? Утицај неке групе на друштво треба да је пропорционалан њеном заступљеношћу у друштву. Када маргина друштвене маргине себи узима за право да преуређује друштво по својој замисли и да га уцењује са захтевима, тиме оповргава начело легитимитета унутар друштва, директно доказујући да пати од елитизма и да је противна демократији, тј. тежи да постане олигархија. Такво озбиљно угрожавање друштвеног система излази далеко из оквира личних и сексуалних слобода.

Пошто ЛГБТ сексуалност није криминализована, нити је забрањена законом, бесмислено је говорити о друштвеној дискриминисаности ЛГБТ особа, или хомофобији. Прогон и дискриминација појединца, само зато што је друштво открило да он приватно има геј склоности јесте хомофобија, као и одсуство основне пристојности. Те ствари су покривене кривичним закоником. Исто то важи и за нудисту, али би се то вероватно звало „нудофобија“. ЛГБТ људи су чак мање дискриминисани од инцестуозних или полигамиста. За разлику од геј веза, инцест и полигамија, ма колико били на добровољној бази и између одраслих особа, се воде као преступи. Одбојност јавности према овим појавама се не разликује од одбојности према геј вези, са тим што се геј веза толерише уколико је дискретна, док се инцест не толерише чак и ако је дискретан (и добровољан). Уколико причамо о „слободи љубави“, онда се и овде се ради о „љубави“. Шта ћемо са њиховим правима и слободама? Шта гејеве чини посебнијим у односу на инцестуозне или полигамисте? Дискриминација, чак и кад постоји на личном нивоу, не разликује се од дискриминације које трпе појединци из „стрејт“ друштва на разним основама. Сиромашни, хендикепирани, ружни и стари људи трпе много већу и трајнију дискриминацију у друштву, него неко само зато што је ЛГБТ.

Господин Дикић каже: „Реалност је упорна, њој се може само прилагођавати и до неке мери покушати променити. Ако пређемо ту невидљиву греницу умерености реалност почиње да мења нас.“[8] Ако је тако, зашто онда Дикић и сами геј активисти не прихвате реалност, да људи не прихватају геј параду и јавну промоцију геј активизма? Ту долазимо до суштине. Однос већине према мањини такође зависи од односа мањине према већини. Дикић је лепо споменуо Албанце, и њихов конфликт са Србима, као пример „нетолеранције“ српског друштва. Зар Дикић заборавља да Албанци нису једина мањина у Србији. Шта је са Словацима нпр? Зашто са њима није никад било конфликта?

Геј активисти траже прихватање и толеранцију друштва према себи, али сами немају намеру да буду толерантни и уважавају систем вредности већине, већ напротив, раде да га замене својим. Они очекују да се већина прилагоди њиховим жељама, уместо да се они, као мањина, прилагоде жељама већине. Очекују да држава и друштво априори испуњава сваки њихов захтев, јер су мањина. Траже права као посебна категорија становништва, истовремено тврдећи да су исти као остало становништво. После се чуде што људи, на такво политичко злостављање реагују насилно. Они се буне када их верске организације критикују и осуђују, оштро протествујући, а истовремено на геј парадама редовно исмејавају и јавно се изругују тим истим верским организацијама[9][10].

Права природа мањине се може тестирати тамо где има великог утицаја. Тако је албанска мањина била у прилици да демонстрира своју „толерантност“ и „отвореност“ над неалбанцима, на територији где су они доминирају. Узмимо пример Калифорније, која се води као једна од најлибералнијих држава САД. Тамо је на слободним изборима било понуђено грађанима Калифорније да гласају да ли да се геј бракови забране или не[11]. Ти исти грађани су већински гласали за забрану геј бракова[12][13], на шта су геј активисти и лобији бурно реаговали[14], вршећи притисак на надлежне институције (слично оном што се покушава код нас) да пониште ту одлуку. Против геј бракова су биле чак и студентске организације[15], док је на избору за мисицу САД, настала медијска хајка против мис Калифорније; када је на питање геј судије да ли верује у геј брак, одговорила да мисли да брак треба да буде између мушкарца и жене.[16] Наравно, није изабрана, а сама хајка нешто говори о поштовању слободе мишљења. На крају је савезни судија поништио забрану геј бракова у Калифорнији[17], чиме је и поништена одлука већине грађана.

Тако имамо случај да органи државе спроводе нелегитимне одлуке, противне демократским правилима игре, у име маргиналних интересних група. Дакле, агресивне интересне групе у име „права“ и „демократије“, вршећи притисак на државу, поништавају изборну вољу и права већине, изражену на демократским изборима. Самим тим се подрива једна од суштинских особина, како либералне, тако и правне државе – легитимитет. Треба, на основу овог искуства, такође знати да легализација геј бракова у Европи није настала уз консултовање грађана и бирачког тела, него су владе (углавном социјалистичке) те акте једноставно усвојиле, заобилазећи сам народ. На случају Калифорније видимо шта се дешава, уколико народ (демос) ипак гласа, противно већ унапред наметнутом решењу.

У сличном стилу госп. Дикић каже: „Друго, тиме се показује да држава има суверено право на монопол силе.“[18]Да ли госп. Дикић мисли исто и поводом 5. октобра 2000. год? Упорно апеловање на државне органе, као и патологизовање народа и друштва, говори да се овде ради о елитистичкој, антилибералној и недемократској идеологији, која позира под маском толеранције и људских права.

Закључак

У тексту сам се углавном бавио геј активистима, не ЛГБТ припадницима, као таквима. То је због тога што геј активизам има везе са геј правима, колико Марксизам има везе са правима радничке класе. Права геј популације се само користе као изговор и инструмент недемократског спровођења социјалне револуције и експеримента. Овде се ради о јакој потреби за заменом друштвених норми, као и разарањем старих. Аналогија са марксизмом је можда најбоља, јер се овде ради о револуционарном покрету, левичарског порекла. Главни непријатељ тог покрета је друштвена диференцијација, која је неопходна ради функционисања друштва, а коју они сматрају за непријатеља „једнакости“. На делу је стара потреба „рушења старог, ради грађења новог и бољег света“, иако је тежња више ка рушењу старог, него стварању новог.

Ако се сетимо натписа „смрт држави“[19] са прошлогодишње београдске геј параде, чињенице да су већину учесника те параде чинили анархисти и левичарски настројени појединци, да је геј покрет органски повезан са радикалном левицом[20], да су легализацију геј бракова у Европи увеле левичарске владајуће партије неких земаља, као и чињенице да је политички геј покрет настао као револуционарни левичарски покрет[21]; онда нас то упућује ка суштини геј активизма.

У једном од својих предходних текстова[22] сам се дотакао феномена сада доминирајуће тзв.“нове левице“, која проистиче из марксистичког наслеђа, али чији развој представља удаљавање од „изворног“ Марксизма и револуционарне теорије. Иако у себи и даље садржи идеју класне борбе, револуције и бескласног друштва, њу пре свега обележава замена циљне популације за чија се „права“ боре и стратегије те борбе. Некад је то био пролетеријат. Главни проблем је настао када се левица коначно суочила са чињеницом да пролетаријат уопште не дели исти систем вредности као револуционарна левица, да је традиционалистички и патриотски настројен и да је чак непријатељски усмерен према покушајима левичара да га воде. То је рано приметио Антонио Грамши[23], италијански марксистички револуционар, које је увео појам „културне хегемоније“[24]. Тај појам означава одређен систем вредности и културних норми, које држе друштво у одређеном стању и онемогућавају спровођење комунистичке револуције.

Он је сматрао да је пролетеријат интернализовао систем вредности владајућих слојева, па је зато ментално неспособан за револуцију. Стога је прави задатак револуционара поступно преузимање медија, културних институција и осталих средстава за културну пропаганду, ради стварања револуционарне духовне атмосефере у друштву. Те тезе је преузела и разрађивала тзв. „Франкфуртска школа“ марксизма, која је још и у појму традиционалне породице видела извор репресије и ауторитарне психе, као и „фројдо-марксисти“, који су заступали појам „сексуалне револуције“, ради рушења сексуалних норми.

После изгона из Европе, ове школе мишљења су нашле уточиште у САД, где су као идеологија која апелује на интелектуалну елиту врло брзо нашли армију следбеника. Елитистички, радикални и интелектуални апел је врло брзо нашао на одушевљено прихватање код младе генерације, посебно студената током 60-их година 20. века, који ће убрзо постати владајућа класа (културна и политичка) садашњег света. Идеје Франкфуртске школе и фројдомарксиста ће постати обележје читаве једне генерације људи на Западу, чији ће левичарски идеолошки апел, као и радикално дистанцирање од марксизма на Истоку, постати оно што се данас пропагира као „западне вредности“.

Покушај радикалних студената и левице да изведу друштвену револуцију 60-их је довео те покрете у коначно суочавање са правом природом пролетаријата и револуције. Наиме, показало се не само да пролетеријат не дели идеје левице и револуције, већ да је сама радничка класа главни бранитељ и носилац традиционалних вредности, против којих се радикална левица борила. Управо су радници били главни извор отпора радикализованим студентима и интелектуалцима, током покрета 60-их. Та левица се такође коначно суочила са чињеницом да је све идеолошке покрете и револуције управо покретао радикалан буржујски слој, не пролетеријат. Идеолошка револуционарност је сад схваћена не више као пролетерска, већ као урбана и буржујска ствар, што је у суштини увек и била.


Главни проблем је настао када се левица коначно суочила са чињеницом да пролетаријат уопште не дели исти систем вредности као револуционарна левица, да је традиционалистички и патриотски настројен и да је чак непријатељски усмерен према покушајима левичара да га воде.


Разочарање у револуционарни потенцијал пролетаријата је усмерило радикалну левицу ка другим групама, чија права би користили као изговор за друштвени преврат. Тежња се пребацила са политичког преврата на духовни. Теза о класном рату је сад постала теза о културном рату, у рату око вредности. Када су схватили да их основни слојеви друштва не подржавају, окренули су се маргиналним слојевима. Пошто је пролетеријат везан за традицију, породицу и обичаје, левица је тражила слојеве које по свом положају то нису. И нашли су их у ЛГБТ људима, чији је потенцијал по својој природи друштвено револуционаран. Стога се тежиште борбе левице пребацило са права радника и основних слојева, на права сексуалних мањина и њихове радикализације. Тако су гејеви постали „нови пролетеријат“. Са популизма се прешло на елитизам, док је схватање да пролетеријат није савезник, већ њихов духовни противник, ту култур-револуционарну „урбану“ левицу повезало са силама либерал капитализма. У том „браку“ је левица постала идеолошко лице либералног капитализма, а сам капитализам песница те левице.

Тако смо добили химеру попут „нове левице“. Иако се, формално, она још увек званично позива и на раднике, јасно је да их она потпуно презире, и ради на њиховом претварању у лумпен-пролетеријат. Пошто су постали доминантни на Западу, кренули су са стварањем „бескласног друштва“ путем релативизовања свих друштвених норми, као и лобирањем за наднационалне конструкте, попут ЕУ и НАТО, кроз које националне државе губе суверенитете утапањем у њих, што је у складу са марксистичком тезом о „одумирању државе“. Они више неће апеловати на већину, него ће радити ка директном преузимању институција, што ће им дати културну хегемонију којом ће одређивати већини шта треба да ради и осећа.

Као и њихови марксистички преци из прошлости, и ови „култур-револуционари“ имају тоталитарне намере, које је лепо описао Орвел у књизи „1984“. Стварне потребе и права маргиналних група, они изврћу, радикализију и злоупотребљавају у намери за духовним превратом, као и за стварањем диригованог друштвеног хаоса и кризе, у којој се они појављују као „духовна елита“ и „авангарда револуције“. Све у свему, ради се о нечему већ познатом, само под другим изговором.
                                                                                             Петар Анђелковић











[10] http://freethinker.co.uk/2009/08/23/%E2%80%98jesus-would-have-wanted-gays-
 in-the-clergy%E2%80%99-say-evangelical-lutherans/




[14] http://articles.chicagotribune.com/2008-11-16/news/0811150607_1_
 gay-marriage-demonstrators-california-gay-community


[16] http://www.foxnews.com/entertainment/2009/04/20/miss-california-sparks-furor-gay-
 marriage-comments-miss-usa-telecast/






[20]http://www.queerbeograd.org/index.php?option=com_content&view=section&layout=blog&id=5&Itemid=52





Оригинал текста можете наћи на сајту НСПМ
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/razmatranja-o-gej-pokretu.html

Нема коментара:

Постави коментар