Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

субота, 15. јануар 2011.

УСТАВО(НЕ)БРАНИТЕЉИ

Много је горућих питања данас у Србији. Мноштву тих проблема се не назире ни почетак њиховог решавања. Тамо где их нема стварају се неки нови, како због немара власти тако и због оних елемената који своју политичку егзистенцију остварују искључиво захваљујући стварању нових проблема. Навешћемо само неке од тих проблема у виду радикализације политичке и етничке ситуације у Рашкој области, затим подржављење АП Војводине, међунационална трвења на југу Србије итд...
Вишедеценијска дефанзива српске државе довела је до тога да они који стварају проблеме увек буду у предности, па чак и када им се макар мало припрети законом и историјским правом српског народа, они се брзо трансформишу у жртве и на тај начин привлаче пажњу светске антитрадиционалистичке и глобалистичке јавности која у свом болесном концепту тоталитаризма тзв. људских права и слобода виде ефикасан инструмент за сузбијање репресије „националистичких и реакционарних режима који су се усудили да пркосе идеалима новог светског поретка”. Одмах након те испровоциране реакције по принципу повратне спреге дефанзивни и улизивачки режими данашње српске државе допуштају провокаторима и творцима проблема много више него што им је инострани заповедник и наложио, не би ли на тај начин били „већи римокатолици и од самог папе!”. Цену таквог понашања сноси српска држава и српски народ. Ту цену српска држава и српски народ сносили су много пута и сада су пред како економским тако и моралним банкротом!

Најновије тенденције у том правцу су предстојеће и многонајављиване (више из иностранства него из домаће државе) промене Устава као „националистичке препреке за евро-атлантске интеграције”. Многе жуља преамбула Устава која брани интегритет државе, многе брину чврсто постављени механизми очувања државе у постојећим гео-политичким околностима, и спречавање кроз прецизно дефинисане уставне норме разбијања Србије кроз тзв. регионализацију. Све то смета највише онима који већ више од 10 година добијају значајну материјалну помоћ из иностранства како би остварили своје уске интересе (који су изразито материјалистичке природе) као и интересе страних финансијера којима је, разуме се, циљ растурање српске државе и покоравање (да не кажемо поробљавање) српског народа. У том контексту треба гледати и на предстојеће најаве промене Устава српске државе. Коначно треба ставити тачку на питање односа остатка Србије према својој јужној покрајини, треба избацити све из Устава што може да има негативну конотацију у том смислу, па макар то био и ненормативни део Устава, као што је то преамбула, или на оне нормативне делове Устава који потврђују интегритет државе. То није крај, јер након тога треба променити и оне одредбе које се односе на даље комадање и разбијање српске државе у виду „регионализације”, подржављавања АП Војводине и даљем ускраћивању ингеренција цетралне власти. У неку руку ове промене поред политичких диманзија имају заиста и уставно-правне димензије, али само док на тај начин не угрожавају егзистенцију саме државе! Даљи захтеви у том целокупном корпусу снага које се залажу за промену највишег правног акта нашег Отачаства, желе да угрозе и неке друге виталне вредности српког националног организма попут традиционалне породице и брака, као заједнице мушкарца и жене. И ти захтеви долазе од главних експонената иностраног финансирања као што су разноразне НВО које се залажу за тоталитаризам тзв. људских права и слобода грађана и оних које се експлицитно залажу за промоцоју мужеложништва и промискуитетних псеудовредности.

Све ово није крај, на све наведно могу се додати захтеви квазиопозиције која као верни слуга режима ДС потпомаже промену Устава чак и у виду подношења „својих” иницијатива које су уперене на неке маргиналне и козметичке промена, а са крајњим циљем да се кроз такву иницијативу отпочне и са променама одредби Устава које су круцијалне и без којих српска држава и српски народ неће имати ни самостално донет Устав као највиши израз народног ограничавања власти! Ако се узме у обзир чињеница да се садашња власт као и један део опозиције или боље речено квазиопозиције, финансира из истих средстава и од стране истог спољашњег донатора, онда не треба да чуди што је крајњи циљ и једних и других, само применом различите методологије промене Устава, једни то раде непосредно, а други посредно, управо измена и уклањање онога што инострани Господар и главни финансијер не жели да види у српском Уставу, а то су још једини изрази суверености и самосталности у одлучивању, па макар били и на папиру који је тамо неки мали народ на Балкану прогласио за свој највиши правни акт на свенародном референдуму у јесен 2006. године.

Мало је прилика да се ово насиље спречи, како због позиција оних који имају моћ да о томе одлуче, тако и због велике финансијске подршке коју моћници имају. Једина добра прилика да се привремено стане за врат овој антисрпској аждаји јесте рушење садашње власти и демонтирање постојећег антисрпског система који већ дуги низ година, па и деценија, држи везан српски народ у оковима. Они који преузму на себе борбу за свој народ и своју државу, а самим тим и за нашу народну судбину, морају пронаћи у својим настојањима државничку мудрост, јединог српског политичара са крстом, Димитрија Љотића и војничку храброст и зрелост ђенерала Милана Недића, само ношене тим историјским и родољубивим полетом српска држава и српски народ могу наћи комад слободног неба у антихришћанској и богоборачкој земаљској савременој Европи, па и глобалистичком свету.


   Београд, о Новој години,
   1.1.2011.л.Г./14.1.2011.л.Г                                                    Стефан Д. Стојков

Нема коментара:

Постави коментар