Господе и Владико живота мога, дух лености, мрзовоље, властољубља и празнословља, не дај ми. Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави даруј ми, слуги Своме. О, Господе Царе, даруј ми да сагледам грехе своје и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.

недеља, 21. новембар 2010.

КЊИГУ ПИШЕ ДУЛИЋ ДРАГАНА

Када је НАТО у јуну 1999. године потписао мировни споразум са властима СРЈ сви смо знали да је део територије наше државе допао под окупацију. Уместо да је војни отпор упркос војно надмоћном непријатељу пружан и даље па макар и по цену потпуне војне окупације земље и до тренутка када би уследила евентуална копнена интервениција НАТО агресора, комунистички антинационални режим Слободана Милошевића попустио је пред западним хордама као што је то већ више пута чинио током „југословенске кризе” деведесетих година, губећи део по део српске територије. Тако су препуштани делови западних српских земаља претежно и већински насељени Србима, тако је издан српски народ у БиХ, тако је без испаљеног метка препуштена Маћедонија, да би на крају НАТО аждаји била препуштена и колевка српства, српско Косово и српска Метохија. Окупациони терор отпочео је одмах по уласку окупационих снага на територију КиМ уз пропратно дивљање Шиптара и њихових паравојних терористичких формација. Српска Голгота са Косова и Метохије почела је опет баш као и ХVII веку.

Данас гледајући са ове дистанце многи тврде да је српски војни отпор потрајао коју недељу дуже далеко би био бољи третман који би у евентуалним мировним преговорима српска страна добила од оног који је добијен резолуцијом СБ УН 1244 и војнотехничким споразумом. Ипак то се није догодило.

Године су пролазиле, а окупатор је постепено инсталирао своје/шиптарске институције и постепено „омеђавао” тзв. Државу Косово. Иако се по данашњим сведочењима политичких и војних учесника тадашњих сукоба још тада знало да је крајњи циљ агресије и агресора стварање тзв. Државе Косово настојало се да се дође до какве-такве легитимизације новонасталог стање, обзиром да је војна интервенција, агресија, учињена противно Повељи УН.

Од тада па до данас прошло је више од 11 година, и многе ствари изгледају другачије него тада, а тек ће другачије и да изгледају! Иако је формално под окупацијом само територија АП КиМ, НАТО окупациони систем је продро за ових 11 година у целокупни државни систем. Војна сила је скршена у сваком погледу, од 1.1.2011.г. више ни обавезно служење војног рока не постоји у Србији, Влада, и све остале значајне државне институције и органи само су пуки извршитељи окупаторске воље. Питање постојања суштинске суверености државне власти може да се постави без икаквог проблема. Окупатор је преузео контролу како посредну тако и непосредну над свим полугама власти, али да би победа била потпуна мора да покори и српску душу. И заиста док то не учини тријумф окупатора неће бити потпун, све док Срби не почну као папагаји да понављају како је НАТО њихова једина будућност и једини спаситељ, као и да се одрекну свих „злодела” која су учинили током „неправедне окупације над тзв. Државом Косово” и над „косовским народом”!

Свака озбиљна глобалистичка машинерија, па и НАТО, своје циљеве спроводи постепено, планирајући на дуге стазе. Тако је са остваривањем коначног тријумфа окупатор почео да планира на дуге стазе, пласирајући своју политику кроз образовно систем Србије, не би ли у не тако далекој будућности добио послушни кадар и оне који неће у својој националној историји НАТО означавати као агресора и непријатеља Срба и Србије.

Све је почело са срамном доделом почасног доктората Мајклу Волцеру од стране БУ, иначе осведоченом србомрсцу који је био међу најгласнијим заговорницима агресије на Србију 1999. године. Данас он је носилац почасне титуле БУ упркос што се већина професора и интелектуалне јавности томе снажно противила и противи, потписујући чак и петицију да се том зликовцу почасно звање одузме! НАТО послушници и дан данас се оглушују на такве захтеве.[1]

Следећи корак у дугом процесу припремања Србије да над њом тријумфује, НАТО окупатор постигао је тако што нико од званичних и надлежних државних органа није реаговао прво на срамотно додељени докторат, а потом и на недавну изјаву немачког амасадора у Србији, Волфганга Маса, да „Срби морају да објасне својој деци да је бомбардовање било исправно.”[2] Перфидност и дрскост окупатора не треба да чуди, јер је нечињење марионетске власти у Србији довело до тога.

Овакве увреде, дрскости и провокације само су манир бахатог и осионог окупаторског господара, али праве намере које се крију нико не тумачи и не ставља до знања, а те намере су управо припремање терена да се пузећи прихвати коначна победа окупатора у виду свеопштег тријумфа и моралног покоравања Србије.

Најбољи пример за испирање мозга и припремање младих генерација за ове нечасне окупаторске намере и следећи корак до потпуне окупације и покоравања српског духа је објављивање књиге професора Факултета за безбедност БУ (истог оног универзитета који је доделио Волцеру почасну титулу) Драгане Дулић у којој се врши рехабилитација ОВК. Реч је о књизи „Етика рата”. Ова књига означава ОВК као „космополитску и демократску групацију”, а НАТО агресију као „хуманитарну интервенцију” против државе која се „дивљачки окренула против сопственог народа употребљавајући оружану силу у низу масакара против великог броја сопствених грађана”.[3] Иначе овај текст познатог антисрпског аутора Мери Келдор, је по ко зна чијем налогу, а у циљу потпуног тријумфа над Србима у НАТО агресији, ушао у званичан уџбеник Факултета за безбедност БУ и тако потврдио недавно изречено од стране амбасадора Маса „...да Срби морају својој деци да објасне да је бомбардовање било исправно, како она у будућности не би мрзела Атлантску алијансу.”

Сви ови кораци нису случајни, они су врло вешто синхронизовани и унапред анализирани јер да би се постигао коначан циљ, а то је покоравање и сламање српског духа терен мора потпуно бити спреман за један овакав дуго планирани и дуго очекивани чин. Држава која не брани своје интересе на сваком пољу, држава коју није брига ко шта говори и ко шта ради на њеној територији, држава која се зарад ускопартијских интереса стара да ућутка оне који Србију виде као националну, слободну и суверену државу у овим тешким временима и по српску државу и по српски народ и није никаква држава, већ слепи спроводилац воље стварног господара који влада сломљеном, обесправљеном и окупираном Србијом.

Београд, 
6.11./19.11.2010.л.Г.                                                                                   
Стефан Д. Стојков

[3] Драгана Дулић, Етика рата, Београд, 2010., стр. 273. и 357.
На наше питање "Да ли верујете да су намере власти да се пронађе гроб ђенерала ЈВуО Драгољуба Михаиловића искрене?", 39% испитаника одговорило је са потврдним одговором док 60% испитаника не верује и искрене намере власти

Хвала

недеља, 07. новембар 2010.

Излагање Стефана Стојкова испред Удружења студената Правног факултета НОМОКАНОН на промоцији књиге „Глобализација безумља” на Правном факултету у Београду, 22.10./4.11.2010. године

Књига „Глобализација безумља”, аутора г. Данила Тврдишића, бави се доста широком, а у исто време и довољно уском темом глобализма и савременог глобалистичког тоталитарузма. Разобличавајући га и представљајући га у светлу онога што јесте ово савремено зло, аутор прецизно поставља границе између неколико категорија кроз које се глобализам као такав манифестује. И како исправно примећује, г. Зоран Павловић, у свом ауторском тексту[1], да „је у центру пажње Тврдишићевих интересовања проблем економског поробљавања света од стране малог броја људи, који се користе снагом своје финансијске моћи да загосподаре светом у свим областима.”

Категорије манифестовања глобализма су управо неколико врста глобализације па тако аутор издваја економску, геополитичку, духовну и културну. Он указује на духовну глобализацију као најопаснију и најпогубнију по идентитет народа.

О опасности глобалистичких тенденција о којима пише аутор књиге посебно се може видети на примеру код савременог концепта „људских права” која су данас несумњиво најшири могући појам који се по потреби пуни различитим садржајем, а све у циљу правдања, одбране и ширења глобалистичких тенденција.

Када је реч о свакодневном промовисању система (анти)вредности онда се таква промоција врши и заснива на лицемерју, егоизму, огољеном материјализму и атеизму уз помоћ медија који су највернији слуга тог система (анти)вредности завладалог Европом после Француске револуције.[2]

Када је реч о горенаведеној најопаснијој врсти глобализма по идентитет народа, духовном глобализму, онда свакако не могу, да не буду поменута два примера таквог глобализма скоро манифестованих у ЕУ, тачније Холандији, и у Швајцарској која није део ЕУ, али као и ова прва је под великим утицајем САД и глобалистичког система вредности који се из тог правца намеће у циљу уништавања хришћанске Европе и доминације индивидуалистичког духа.

Први пример је, промоција болести хомосексуализма која већ у неким земљама попут Холандије прелази у своју наредну фазу декаденције тако што су све присутније тенденције у тамошњој кривичноправној јавности да се спроведе легализација сексуалних односа са децом чим наврше 12 година живота, као и легализација сексуалних односа са животињама. Промотер ове идеје је холандска странка „Љубави, слободе и различитости”, као и Франк ван Дален, иначе учесника овогодишње тзв. Параде поноса у Београду. Према њему су и у самој Холандији резервисани због пропагирања својих ставова, јер се против њега у овој земљи ЕУ води кривични поступак под оптужбом за педофилију, када је настојао да се организују тзв. „чамци поноса” 2008. године у Амстердаму на којима су били дечаци управо због којих је и оптужен за педофилију.[3] Поред тога оптужен је и за финансијске малверзације. Дакле морална узданица и савезник домаћих промотера болести мужеложништва је вишеструко оптужени криминалац.

Други пример, је пример агресивног надирања идеологије хомосексуализма и једног од основних концепата отвореног друштва у позитивно законодавство држава које се још увек како-тако одупиру овим штетним глобалистичким утицајима. Наиме овде је реч о недавном предлогу швајцарског социјалистичког посланика Дорис Штумп, који је усвојила Парламентарна скупштина Савета Европе, а којим ће пак државама чланицам бити препоручено да из јавне употребе искорене термине као што су „мама” и „тата” и замене их терминима „родитељ” или „један од родитеља”, обзиром да дете може да има и две маме или два тате. Штумпова закључује да је термин „мама” увредљив, јер асоцира на жене као „пасивна, мање вредна бића, као мајке и сексуалне објекте”.[4]

Када се све ово узме у обзир онда нам је сасвим јасно колико је било неопходно да једна оваква књига буде објављена у јавности, како би макар и мало успела да неутралише или расветли опасне намере и последице које собом носи глобализам. Иако све ово делује довољно далеко од нашег дворишта ипак није тако, јер одређене тенденције у смислу горе наведена два примера постају присутне и у нашем позитивном праву и по цену увођења мужеложништва на мала врата.

[2] Исто.

Промоција књиге „Глобализација безумља“ Данила Тврдишића

У организацији Удружења студената Правног факултета „Номоканон“, у четвртак 22. 10./4.11.2010. године,  је на Правном факултету Универзитета у Београду одржана промоција књиге „Глобализација безумља“ Данила Тврдишића, члана редакције часописа „Двери српске“. Поред аутора, присутнима су се обратили и Слађан Мијаљевић, народни посланик у Скупштини Србије и уредник сајта „Антиглобализам“ као и политиколог и аналитичар Александар Павић.
После уводне речи Стефана Стојкова из Удружења „Номоканон“ присутнима се обратио Александар Павић. Он је указао на значај књиге Данила Тврдишића као значајног дела који разобличава идеју глобализма. Њен значај је утолико већи зато што је управо на примеру српског народа глобализам показао своје право лице, што и „Глобализација безумља“ документовано показује.
Слађан Мијаљевић је у свом излагању изнео мишљење да се покоравање једне земље одвија у четири корака: економско, војно, политичко и на крају духовно покоравање. У Србији је у току завршни корак који се огледа у моралном и духовном посрнућу српског народа. Када је обичан човек окружен скоро искључиво информацијама које одговарају онима који управљају процесима глобализације због својих себичних интереса, дела попут књиге Данила Тврдишића представљају малобројне оазе слободног мишљења.
После прва три говорника, присутнима се обратио и аутор Данило Тврдишић. Он се захвалио претходним саговорницима као и присутнима што су одвојили мало свог времена да заједно покушају кроз учешће на овој трибини да нађу одговоре на многа питања везана за пре свега духовни опстанак српског народа. Он је указао да је ова књига настала као плод његове жеље да допринесе борби српског народа и свих слободномислећих људи у борби против глобализације.
После излагања присутни су могли да поставе питања гостима. Кроз заједничку дискусију дошло се до става да иако се над српским народом надвила велика опасност у лику убрзане и насилне глобализације, наде итекако има. Као узор и пример могу да нам послуже многе, не само велике земље попут Русије и Кине, већ и неке „мање“ као што је Венецуела. Основ свега треба да буде борба, као што је један од говорник напоменуо, за основни и најважнији ресурс, за човека. У тој борби је нажалост простор ограничен, о чему сведочи и одсуство медија на овој трибини, али не потпуно. Кроз књиге као што је „Глобализација безумља“ и трибине сличне овој, може се допрети до обичног човека и указати му на тешкоће али и значај борбе које он није у потпуности свестан.

Милош Столић
Удружење студената Правног факултета „НОМОКАНОН”

петак, 05. новембар 2010.

СРАМНО ВЕЛИЧАЊE ОВК НА ФАКУЛТЕТУ БЕЗБЕДНОСТИ У БЕОГРАДУ

Удружење студената Правног факултета Номоканон најоштрије осуђује срамотно и бестидно понашање професорке Факултета безбедности Драгане Дулић, која пропитује своје студенте по уџбенику „Етика рата – хрестоматија” , у којој се терористичка организација ОВК, заслужна за брутално отимање дела територије наше државе и рушење уставног поретка наше земље, карактерише као „самоодбрамбена група или реформистичка снага”, као и својеврсна „космополитска или демократска групација.“
Аутори ове скарадне публикације, која представља обавезну испитну материју за студенте 4. године београдског Факултета безбедности, Драгана Дулић и Бранко Ромчевић, су прешли све могуће границе доброг укуса и дали легитимитет дивљачкој отимачини јужне српске покрајине, прогону више стотина хиљада Срба и осталих неалбанаца са територије Косова и Метохије у последњих 12 година. Да ли је преко 100 српских православних цркава и манастира од почетка НАТО окупације 1999. године порушено од стране „реформистичке снаге”? Или се можда несталим лицима, којих има преко 1300, изгубио сваки траг захваљујући овој „космополитској групацији”? Да ли припадници „демократске групације” линчују старице, које покушају да без пратње КФОРА оду у продавницу по хлеб и млеко? Да ли је „самоодбрамбена група” отимала људе, мучки их убијала и продавала њихове органе? Немушто и лицемерно објашњење професорке Дулић, да се “не слаже са ставом да је ОВК космополитска или демократска групација”, али свеједно, аутор наведених цитата “уважена Мери Келдор је врсни познавалац безбедносне проблематике након хладног рата, нарочито када је реч о космополитском превазилажењу уских и острашћених етнонационализама и новој врсти ратова. Њен рад је познат нашој академској јавности и високо оцењен” само говори о личном интегритету професорке Дулић и њеним приоритетима. У њене приоритете сигурно не потпада подучавање студената о истинитом развоју догађаја на Косову и Метохији и о актерима разбијања наше државе, нити усађивање основних патриотских и напослетку, људских вредности, који би требало да красе особе, које Факултет безбедности заврше, узимајући у обзир спектар њихових будућих могућих занимања.

Професорима са таквим приоритетима и са таквим понашањем није место у било којој српској образовној установи, а понајмање на Универзитету у Београду, стога се придружујемо оправданом револту студената Факултета Безбедности, и пружамо им апсолутну подршку у борби да се овај срамни уџбеник избаци из плана и програма факултета, а професорка Дулић искључи са Универзитета! Јер, госпођо Дулић, што је много, много је!

Информативна служба
Удружења студената Правног факултета Номоканон
На наше питање "Да ли верујете да је реформа правосуђа спроведена без икаквог уплитања политчке воље владајућих странака?" 100% испитаника одговорило је са негативним одговором
Хвала

среда, 03. новембар 2010.


Удружење студената Правног факултета НОМОКАНОН  Вас позива да присуствујете промоцији књиге г. Данила Тврдишића „Глобализација безумља“.

Промоција ће се одржати 4. новембра у 18 ч на Правном факултету у Амфитеатру IV.

На промоцији ће о књизи говорити:

-          г. Слађан Мијаљевић, народни посланик у Скупштини Србије и уредник сајта „Антиглобализам“

-          г. Александар Павић, политиколог и аналитичар

-          г. Данило Тврдишић, аутор књиге и члан редакције часописа „Двери српске“

понедељак, 01. новембар 2010.

Ретроспектива тихе капитулације Србије и како се са њом изборити

           Живимо у времену када је веома лако описати стање у коме се српска држава налазе. Потребно је само сагледати неколико догађаја из различитих друштвених сфера, како бисмо дошли до назива који овај чланак носи.
Култни „Утисак недеље“ и гости у њему. Не треба их ни слушати. Емисија је слободно могла да се прикаже и без тона, а бар две особе те вечери биле су на истом задатку, националном, културном, понижавању и разбијању идентитета, самопоштовања, вере, и свега онога доброг што чини душу човека који живи у Србији. Што би рекли „еуропејци“ бавили су се „деконтаминацијом“ Србије, али не оном правом, која је неопходна Србији, због осиромашеног уранијума бачен на нас током акције милосрдни анђео, него оном лажном, „културном“. Ни саме нису свесне да су се разоткриле. Тако је „најурбанија“ политичка странка у Србији те вечери добила нову обожаватељку, списатељицу. Сад Србија има све као и серија Секс и град. Колумнисте, гејеве, гламур, новац, културне водитељке, модне ревије, политичаре са прљавим рукама и мирном савешћу. То што је у међувремено од војске добила ловачко друштво, од државника са грешком грешке од државника, од пропалих државних фирми грађевинско земљиште за станове тајкуна, то је неопходна цена за такав један вредносни систем, коме Србија тежи. Дакле све у једној емисији. Секс и град, колумниста, први скенер културне радијације у Србији, политичар шмекер и водитељка емисије са директним укључењем гледалаца у програм без права да кажу било шта. Уједињени али и разоткривени на свом задатку, скенирани.
Шта се дешава ако погледамо информативни програм те исте телевизијске станице са националном фреквенцијом и „антинационалном уредничком политиком“? Једино што тамо можемо чути је хвалоспев о српској полицији јер није радила свој посао. Дакле пожелимо добро српској држави и искажимо љубав према њој тако што ћемо то тражити од њене полиције, да не ради свој посао, да не хапси криминалце и лопове, да не спроводи судске одлуке. Србија је земља у којој 1000 људи може да изађе на улице заједно са својим вођом који неколико дана након тога тражи аутономију за један део српске државе ( дакле управо оно на шта су неки људи упозоравали пре 10 или више година) и спречи власт државе да спроводи своју одлуку. У исто време у маниру великог стручњака за безбедност вођа је чак и похвалио српску полицију што не спроводи одлуке суда, истакао да се тиме полиција у Србији поправила, а да целокупно понашање њега и његових присталица спада у домен „финоће“. Ништа то није чудно, с обзиром ко је овако нешто изговорио. У информативном програму не треба нам ни тон да бисмо знало шта он мисли о Србији. Тај тон би нам евентуално добро дошао да се огласи онај јунак што је пре 20-так дана бранио његов Београд од лица са „акцентом са југа“. Чисто да каже да ли планира да тако исто ватрено брани Србију, па ако планира да нам каже што већ није тамо где се Србија брани. 
Да би слика о капитулацији била што потпунија побринули су се писани медији. Тако су једне дневне новине пренеле вест да је уједињење свих територија где живе Албанци природно, те да је то процес који има подршку Европске уније и САД-а. У суштини никаква ово новост није. Албанци томе теже још од Призренске лиге. Србија им то може али и не мора замерити, а то опет зависи од тога да ли се по том питању огласио вођа београдских тргова, савесни политичар прљавих руку или неко трећи.
Да овај текст не би био у духу паметовања „српске интелектуалне елите“ која чак није способна да одузме докторат човеку који је подржао агресију на Србију потребно је рећи шта нам ваља чинити. Прво и основно треба променити канал, или чак угасити телевизор, пронаћи алтернативни начин прикупљања информација о стању у друштву. Вулгарност, неукус, некомпетентност, треба обележити, рећи где је, па макар она била и на „националним фреквенцијама“. То је основ. Након тога треба бити храбар и рећи о свему шта мисли,а после тога делати, поправити себе, своју кућу и своју породицу. Дакле својим примером показивати како се Србија брани, и како се свако ко живи у Србији воли. Јер не можете говорити о српској војсци а да сте при томе најблискији контакт са истом имали кроз цивилно служење војног рока. Не можете говорити о беди у Србији а да се при томе не спомене 40% младих људи у Новом Пазару који немају посао, нити велики број Албанаца који траже азил у земљама Западне Европе, који самим тим постају лак плен за манипулацију. Након тога треба поправити српску државу. Рећи јасно да сваки припадник друге националности мора да има сва права и слободе у држави Србији до оног тренутка док српску полицију не назове кољачима. Ако то изговори изврће руглу Србију која је и његова земља. Тиме не поштује ни своју кућу нити своју породицу која живи у тој земљи. Такође треба рећи да нема комадања Србије, као што нема комадања Француске, Немачке или Кине. Тако ћемо бити со у овој чорби од српског друштва. Успећемо да поставимо темељ српској држави у којој су некада војници муслиманске вероисповести полагали заклетву пред хоџом, а православне вероисповести пред православним свештеником, али су се заклињали једној отаџбини, Србији.

Владимир Штрбац
 

Конференција за штампу поводом захтева за рехабилитацију генерала Драгољуба Михаиловића


28.10.одржана је конференција за штампу у организацији подносилаца захтева за рехабилитацију ђенерала ЈВуО Драгољуба Михаиловића, СЛС, породице Михаиловић, проф. др Смиље Аврамов, проф. др Косте Чавошког, Удружења припадника ЈВуО и Удружења политичких затвореника.
Конференцију је отворио г. Александар Недић испред Српског Либерланог Савета. На конфернецији су присуствовали адвокат подносилаца захтева г. Зоран Живановић, као и сведок подоносилаца захтева, пилот америчке војске, Милтон Френд (88). Он је говорио о учешћу и значајном уделу ЈВуО приликом сакупљања и евакуације на савезничке територије оборених америчких пилота.
Током једночасовне конференције могли су да се чују врло занимљиви детаљи из тог периода који поред тога што представља кључни доказ у поступку рехабилитације јесу занимљиви фрагменти и за историчаре као и за моралну рехбилитацију читавог четничког покрета. Френд је причао и о односу западних савезника према покрету ђенерала Михаиловића и издаји тог покрета од стране Велике Британије, а потом и од САД.
О његовим личним утисцима током боравка у Србији као и његовом скривању и евакуисању уз несебичну помоћ припадника ЈВуО и српског народа. Тај и такав однос је прерастао и у искрено пријатељство и безрезервну подршку ЈВуО у годинама комунистичког терора и монтираног процеса ђенералу Михаиловићу. Упркос притисцима оних интересних група који још увек не желе да се помире са истином о улози и значају ђенерала Михаиловића током Другог светског рата и грађанског рата у Србији ово сведочење ће бити значајно како би о захтеву било позитивно одлучено.

Београд.

28.10.2010.

Стефан Стојков